Mihailo Gajić

Urednik ekonomskog sadržaja

Vreme čitanja: 8 minuta

Foto: iStock

Tekst je deo serijala „Srbija i strani kapital“

SDI su dobrodošle našoj privredi – one donose novu tehnologiju, znanja i veštine poslovanja, kreiraju radna mesta itd.

 

U domaćim medijima, naročito poslednjih godina, postoji poplava sadržaja koji se tiču stranih investicija odnosno prikazivanja Srbije kao posebno privlačne destinacije za ovakav vid ulaganja. Značajnu zabunu u vezi sa ovakvim sadržajima unose najviši državni funkcioneri koji u svojim nastupima svaki dinar, evro ili dolar iz inostranstva predstavljaju kao investiciju, iako su često u pitanju zapravo krediti. Ovo naročito važi za kineske kredite koji služe za finansiranje infrastrukture – oni se po pravilu uvek predstavljaju kao kineske investicije.

Pre nego što podrobnije ispitamo koliko stranih investicija zapravo ima u Srbiji i odakle one dolaze, važno je da razmotrimo globalni kontekst za uspon stranih direktnih investicija (SDI) kao i ključne faktore za njihovo privlačenje.

 

Ubrzanje međunarodnog kretanja kapitala

U literaturi postoji veliki broj faktora koji utiču na privlačenje stranih direktnih investicija, iako je formalno najvažniji faktor očekivani profit. Kao glavni faktori navode se veličina domaćeg tržišta, veličina privrede zemlje iz koje investicije dolaze, troškovi radne snage, sklopljeni trgovinski ili ekonomski aranžmani sa trećim zemljama, regulatorni okvir i zaštita imovinskih prava, dostupnost sirovina, geografska udaljenost dveju zemalja, pa čak i jezička ili kulturološka sličnost.

Drugim rečima, savršeni fotorobot zemlje koja će privlačiti visoke SDI bila bi neka zemlja koja se nalazi blizu drugih razvijenih privreda, ima relativno dobro obrazovanu, ali jeftinu radnu snagu, dobro poslovno okruženje uključujući i vladavinu prava, razumne poreske stope prvenstveno na kapital, dobru infrastrukturu, veliko domaće tržište, kao i sklopljene ugovore o slobodnoj trgovini sa susedima i drugim zemljama. Empirijska istraživanja su uglavnom potvrdila važnost ovih pretpostavki, s tim što se njihova relativna važnost menjala kroz vreme. Ovo je i razumljivo imajući u vidu promene nastale globalizacijom i kreiranje novih načina proizvodnje kroz globalne lance snabdevanja. Dok se ranije neki proizvod, na primer televizor, proizvodio većinski u jednoj zemlji, sa manjom količinom uvezenih komponenti, danas je češći slučaj da ovakvi proizvodi prevaljuju dugačak put, jer se svaki pogon specijalizuje samo za jednu operaciju umesto za veliki broj njih, kao što je proizvodnja samo jedne komponente krajnjeg proizvoda.

Početak procesa tranzicije padom Berlinskog zida, velike reforme u Indiji i Kini, uspostavljanje Svetske trgovinske organizacije, te napredak u transportu u značajnoj su meri uticali na dalje širenje poslovanja mimo nacionalnih granica. Ovo je pojačalo faktore koji su doveli do dalje internacionalizacije poslovanja, pa shodno tome i rast SDI. Međunarodna kretanja kapitala, međutim, i dalje se većinski obavljaju u trouglu razvijenih zemalja – između Istočne Azije, Severne Amerike i Zapadne Evrope, dok je tek manji deo kapitala namenjen zemljama u razvoju.

 

Odakle dolaze investicije?

Dinamika SDI u Srbiji nije uniformna iz godine u godinu. Prvo, na njihov iznos utiču svetska ekonomska kretanja – SDI je bilo više tokom konjukture svetske privrede, a manje tokom recesija; drugo, na njih veliki uticaj imaju i lokalna politička i ekonomska kretanja – tokom 1990-ih SDI gotovo da nije ni bilo, što je i razumljivo imajući u vidu raspad zemlje, sankcije i bombardovanje. Nakon „sušnih“ 1990-ih, normalizacijom političkog stanja, ali i otpočinjanjem procesa privatizacije dolazi do rasta SDI u zemlji i one su ostale na visokom nivou sve do krize 2008, nakon čega se drastično smanjuju. SDI su visoke 2011. usled dve velike investicije – Deleza koji je kupio maloprodajni lanac Maksi, kao i Fijata koji je kupio Zastavu. Ali kada se pogleda izvan ovoga, trend rasta SDI ponovo počinje tek 2015. kada je nastavljena privredna konjuktura u EU nakon promene monetarne politike ECB uz program kvantitativnih olakšica i otklanjanja mogućnosti bankrota zemlje nakon uvođenja kredibilnog programa fiskalne konsolidacije (smanjenje plata i penzija tokom prethodne godine). Trenutni prilivi SDI u Srbiju su prilično visoki u međunarodnom poređenju posmatrano u odnosu na veličinu domaće privrede – ovo je posledica barem delimično i niskog nivoa razvoja – da je srpska privreda na nivou mađarske ili češke, ove milijarde koje se u nju slivaju činile bi manji udeo u odnosu na ostvareni BDP.

 

SDI u Srbiji u % BDP-a. Izvor: Svetska banka.

 

Pojedinačno najveći izvor SDI u Srbiji jesu evropske zemlje, prvenstveno zemlje Evropske unije (u njih još uvek računamo i Veliku Britaniju, jer tokom većeg dela ovog vremenskog perioda bila u okviru ove grupacije). Ruska Federacija se nalazi na dalekom drugom mestu, a Kina na još daljem trećem mestu.

Dok su SDI iz evropskih država disperzovane u nizu industrijskih sektora, uključujući kako velike tako i MSP (mala i srednja preduzeća), investicije iz Rusije i Kine su više skoncentrisane u par velikih projekata državnih firmi – u slučaju Rusije to je Gazprom, a Kine Hestilova železara u Smederevu i Ziđinov rudnik bakra u Boru. Ovo se vidi i u statistici zaposlenosti: od 300.000 zaposlenih u preduzećima u kojima je većinski vlasnik inostrani kapital (podaci RZS), u ruskim preduzećima radi tek nekoliko hiljada radnika (dva najveća su Gazprom i Lukoil), dok je ovaj broj u kineskim preduzećima ispod 20.000 (podaci Razvojne agencije Srbije).

 

Poreklo priliva SDI u Srbiji 2010-2019. Izvor: Narodna banka.

Glavni izvori stoka SDI u Srbiji iz zemalja EU 2010-2019. Izvor: NBS

 

Kada posmatramo samo EU zemlje, vidi se da glavni izvori SDI u našoj zemlji dolaze iz Holandije i Luksemburga, što najverovatnije jeste posledica njihovog zakonodavstva koje im daje neke od karakteristika poreskih rajeva, ali da se iza njih nalaze Austrija, Nemačka, Francuska, Italija i malo začuđujuće, Mađarska. Od ostalih zemalja EU treba napomenuti još Sloveniju i Dansku, dok su preostale zemlje daleko iza ovih cifara.

Ako zanemarimo šum koji nam prave investicije preduzeća koja su registrovana u Holandiji i Luksemburgu, jasan je uticaj geografije i veličine privrede. Što je BDP neke zemlje veći, to bismo očekivali i da su investicije preduzeća poreklom iz ove zemlje više; ovaj uticaj vidimo da važi za zemlje kao što su Nemačka i Italija. Takođe, što nam je neka privreda geografski bliža, to su njene investicije više: ovaj uticaj geografije najbolje se vidi u slučaju Austrije, Mađarske i Slovenije. Drugim rečima, SDI u Srbiji prate međunarodnu praksu i ne iskaču previše od dosadašnje situacije; samim tim i neko preterano očekivanje da će SDI poreklom iz nekih drugih zemalja (a ovde se sa najvećom nadom i željom najčešće gleda u Rusiju i Kinu) zameniti po svom značaju SDI koje dolaze iz evropskih zemalja nije utemeljeno u realnosti. Svi investitori bi trebalo da budu dobrodošli u Srbiji, pod uslovom da poštuju lokalne propise.

 

Postani Prijatelj Talasa

 

Poreski rajevi

Ove opšte podatke o zemljama porekla SDI kvare poreski rajevi. Pod poreskim rajevima smatraju se zemlje koje omogućavaju registraciju sedišta kompanije, ali koja je u stvari samo prazna ljuštura (shell company) da bi se tako izbeglo plaćanje poreza na dobit – neke od ovih zemalja čak uopšte nemaju porez na dobit, dok druge imaju jako niske poreske stope. Iako se pod poreskim rajevima najčešće posmatraju razna karipska ostrva, kod nas zapravo vrlo mali deo investicija dolazi sa ovakvih destinacija. Ukupna suma investicija iz ovih zemalja tokom perioda 2010-2019. iznosila je samo 115 miliona evra, što je tek delić ukupne sume stranih investicija koje su u ovom periodu iznosile gotovo 23 milijarde evra. Više od polovine sume sredstava pridošlih iz ovih poreskih rajeva poreklom je sa Britanskih devičanskih ostrva (67,5 miliona), dok su ostale destinacije znatno manje zastupljene.

Poreski rajevi i zemlje sa sličnim poreskim okvirom u SDI u Srbiji. Izvor: NBS

 

Međutim, ovo nisu jedini poreski rajevi, njih ima i Evropi. To su prvenstveno zemlje sa labavijim poreskim propisima i nižim poreskim stopama za preduzeća koja veći deo poslovanja izvode u inostranstvu, kao što su Holandija, Luksemburg, Malta i Kipar, kao i britanski krunski posedi kao što su Gernzi ili Ostrvo Man. Od ovih destinacija, samo dve zemlje, Luksemburg i Holandija, mogu se okarakterisati kao poreski rajevi koji se pojavjuju se kao značajni izvori SDI u Srbiji. Ali i ovde postoji razlika: dok je Luksemburg samo u toku jedne 2011. godine bio izvorište visokih investicija, Holandija je značajan investitor od 2013. godine.

U slučaju pojedinih zemalja moguće je čak povezati priliv iz neke od ovih zemalja u pojedinačnoj godini sa tačno određenom investicijom. Tako je 2011. zabeležen veliki skok u prilivu SDI iz Luksemburga, a to je godina u kojoj je Fijat kupio Zastavu iz Kragujevca.

U ovim poreskim rajevima se kriju i domaća preduzeća, koja se potom predstavljaju kao inostrana kada posluju u Srbiji, pa se i njihova investiranja predstavljaju kao strane direktne investicije. Koliko ovih slučajeva ima i o kojoj količini kapitala se radi, nema podataka, ali anegdotalni primeri nam govore da ova pojava jeste raširena.

 

Negativni balkanski efekat i značaj domaćih investicija

Kada se uporede podaci o SDI u zemljama Zapadnog Balkana sa drugim evropskim zemljama u tranziciji, jasno se vidi „negativni balkanski efekat“. Pod ovim podrazumevamo da balkanske zemlje imaju niži nivo SDI u odnosu na zemlje iz Centralne i Istočne Evrope, ali značajno niže nego što objektivni parametri to predviđaju, kao što su veličina privrede, geografska udaljenost od centra Evrope ili kvalitet institucija. Ovo čak ne može da objasni ni izgubljena decenija 1990-ih kada se ratovalo i uništavalo, umesto da se radi i gradi: balkanske zemlje su možda u trku za investicijama ušle kasnije, ali je njihovo privlačenje i nakon toga bilo neuspešnije nego što je to bilo očekivano.

Iako nailazimo na novinske natpise o tome kako Srbija privlači više SDI nego ostatak regiona zajedno, ni naša zemlja nije bolje prošla od ovog regionalnog trenda. Kao prvo, „ostatak regiona“ su Albanija, Bosna i Hercegovina, Crna Gora i Severna Makedonija što su sve zemlje koje imaju ozbiljne probleme u funkcionisanju (i političke i ekonomske), te i slabu infrastrukturu. Takođe, SDI u Srbiji su i dalje u međunarodnom poređenju prilično niske – njihov priliv bio je značajan smo nekoliko godina između političkih promena nakon 2000. i izbijanja svetske ekonomske krize 2008, kao i nakon 2015. Ovo nije dovoljno da nas po nivou SDI približi uspešnijim zemljama koje su završile tranziciju – udeo dosada investiranih SDI u našem BDP-u možda jeste dostigao nivo kao u njima, ali kada se porede iznosi u evrima po stanovniku Srbija daleko zaostaje za drugim zemljama jer nam je i privreda još uvek nerazvijena. Dosta je pogledati samo jednu činjenicu da se vidi koliko Srbija zapravo zaostaje: zemlje iz Centralne Evrope kao što su Češka, Poljska ili Mađarska počele su i da značajno investiraju u inostranstvu, a ne samo da služe kao destinacije stranog kapitala. Srbija je od ovakve situacije udaljena godinama, ako ne i decenijama ekonomski uspešnih godina.

Zemlje iz kojih dolaze SDI su prevashodno evropske zemlje – geografski i ekonomski činioci ne mogu se tako lako zaobići. Zapadna Evropa je bila glavni trgovinski partner i Kraljevine Srbije i Kraljevine Jugoslavije, pa je to tako i danas. Političke želje ne menjaju lako ekonomsku realnost.

SDI su dobrodošle našoj privredi – one donose novu tehnologiju, znanja i veštine poslovanja, kreiraju radna mesta itd. Naš problem leži u tome što se SDI ne posmatraju kao dobrodošlo, ali ipak pomoćno sredstvo u odnosu na domaće privatne investicije, već se SDI shvataju kao njihova zamena. Domaće privatne investicije su niske usled niske domaće stope štednje i lošeg poslovnog okruženja – dok se ovaj prvi problem može prevazići time što je inostrani kapital godinama već jako jeftin zbog monetarne politike centralnih banaka i prebacivanjem novca inostranih štediša putem stranih banaka koje posluju kod nas jer je ovde veći prinos u vidu kamata, ovaj drugi zahteva ozbiljne i dugotrajne napore. Neke stvari se jesu pomakle sa mrtve tačke – dosta administrativnih poslova sada se može završiti onlajn i građevinske dozvole se lako dobijaju, ali visoka korupcija i jako sporo sudstvo i dalje ostaju ozbiljan problem. Dok je tako, domaća privreda će nastaviti sa niskim investicijama, pa ćemo biti primorani da im tražimo zamenu u visokim SDI.

Pročitajte i:

Talas se u svom radu oslanja i na vašu direktnu podršku. Podržite nas za više ekonomskih, političkih i društvenih analiza. 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *