Foto: iStock
Da bi se donela prosvećena odluka o tome za koga glasati na narednim izborima, prosečni birač bi morao da uloži dosta vremena i truda da se upozna sa celokupnom političkom ponudom i njenim važnim karakteristikama.
Često ćete čuti ekonomiste da tvrde da su ljudi racionalna bića. Najveći deo njih ipak ne misli da su ljudi nepogrešivi odlučioci, niti da poseduju sve relevantne informacije na svetu. Oni smatraju da se većina ljudi ponaša na način koji uvećava njihovu ličnu korisnost, time što ispunjavaju određene uslove prilikom donošenja odluka. Neki od tih važnih uslova su na primer tranzitivnost ili kompletnost.
Tranzitivnost podrazumeva da ako preferiramo sok od jabuke u odnosu na sok od narandže, a sok od narandže u odnosu na sok od ananasa, da ćemo preferirati i sok od jabuke u odnosu na sok od ananasa. Kompletnost podrazumeva da se mogu rangirati svi parovi mogućeg izbora – u prethodnom primeru to znači da možemo da rangiramo svaki mogući par sokova.
Ova teorija racionalnog izbora, međutim, ne može da objasni zašto ljudi ne glasaju na izborima samo za one partije i kandidate koji se zalažu za neke jasne politike koje bi njima donele benefite. Drugim rečima, prema teoriji racionalnog izbora, svi poljoprivrednici bi trebalo da glasaju za partiju koja bi ponudila kao izborno obećanje povećanje najviše poljoprivredne subvencije, penzioneri za one koji bi nudili najveće povećanje penzija, prosvetari za one koji bi obećali najveće povećanje plata zaposlenih u školama, a preduzetnici za one koji bi najavili najveće smanjenje poreza. Ovo, u praksi, ne samo u Srbiji, uopšte nije slučaj. Gde škripi kada teoriju racionalnog izbora prebacimo iz ekonomskog u politički kontekst?
Prikupljanje informacija košta
Prikupljanje relevantnih političkih informacija košta – prvenstveno u vremenu. Ako vam praćenje politike nije hobi ili deo posla, verovatno ne možete da navedete sve stranke i pokrete koji su deo najvećeg opozicionog bloka niti vladajuće koalicije, a kamoli da detaljno možete da navedete tačke njihovih programa tj. politička rešenja za koja se zalažu. Zato i u zemljama sa ozbiljnim demokratskim tradicijama veliki deo birača svoje političke odluke donosi na osnovu nekoliko nepovezanih vesti koje vide u novinama, po tome ko je vođa partije ili čak samo na osnovu toga kako partijski kandidat izgleda. Da bi se donela prosvećena odluka o tome za koga glasati na narednim izborima, prosečni birač bi morao da uloži dosta vremena i truda da se upozna sa celokupnom političkom ponudom i njenim važnim karakteristikama. Iz vizure pojedinačnog birača, racionalno je ne ići u detalje već se osloniti na heuristike pri zaključivanju, dostupnost kandidata u medijima, mišljenje bliskog kruga ljudi (porodice i prijatelja), par reklama tokom predizborne kampanje i slična pomoćna sredstva – u suprotnom troškovi neophodni za donošenje prosvećenog odabira partije za koju treba glasati bila bi mnogo viša nego očekivana korist od toga.
Teorija racionalnog izbora se ne bazira na sveznanju ekonomskog igrača. Tako i u politici, da bi teorija racionalnog izbora „pila vodu“ u objašnjavanju ponašanja birača, ne moraju svi birači da budu odlično upoznati sa političkom ponudom – oni će svoje preferencije iskazati u okviru njima poznatih činjenica. Iako deluje smešno, uverenje moje drugarice iz srednje škole da treba glasati za Borisa Tadića na predsedničkim izborima 2012. jer je „lepši“ od protivkandidata Tomislav Nikolića gledano iz ove vizure nipošto nije neracionalno.
Vezana kupovina
Za razliku od ekonomskog tržišta gde uglavnom kupujete samo jedno dobro, na političkom tržištu glasanjem na izborima kupujete korpu dobara. U ekonomiji bi se ovo zvalo „vezana kupovina“: ako želite da kupite novog golfa, niko od vas neće zahtevati da onda istovremeno morate da kupite i letovanje u Egiptu i super secka. Ali kada glasate za neku partiju, vi ne birate samo njenu ekološku ili poljoprivrednu politiku, već i politiku prema migrantima, učlanjenju u Evropsku uniju i sijaset drugih politika koje vam se možda uopšte ne dopadaju. Samim tim je još komplikovanije oceniti da li je glasanje za neku političku partiju racionalan potez ili nije, jer bi trebalo na individualnom nivou porediti niz troškova i koristi svake od ovih pojedinačnih politika. Spojite ovo sa troškovima iznalaženja stavova svih dostupnih političkih opcija na temu 20 najvažnijih tema – u takvoj situaciji racionalno je obratiti pažnju samo na par najvećih partija i nekoliko najvažnijih tema u javnosti i na osnovu njih doneti političke preferencije.
Mala verovatnoća uticaja
U velikim biračkim jedinicama, kao što su na primer nacionalni parlamentarni izbori u Srbiji, uticaj jednog glasa na ishode održanih izbora toliko je mali da je prosto zanemarljiv. Ako u Srbiji ima oko 3,5 miliona birača koji glasaju, jedan glas manje ili više za neku partiju baš i neće imati uticaj na nacionalnu politiku. Iz te vizure, glasanje na izborima potpuno je neracionalno ponašanje – korist od glasanja teži nuli, dok glasanje sa sobom nosi jasne i direktne troškove gubitka vremena odlaska do birališta i čekanja u redu. Stoga je čudno što ljudi tako masovno i izlaze na demokratske izbore – ključ leži u tome da birači osećaju dublju vrednost učestvovanja u političkom životu, da li zbog osećaja odgovornosti, jer su naučeni da „tako treba“ ili zbog zadovoljstva što se barem deklarativno pitaju za nešto.
Slično je i kada fokus sa samog izlaska na birališta pomerimo na to za koga glasati. Kako je mogućnost da vaš glas utiče na izborne rezultate skoro nepostojeći, onda ni ne morate da glasate za onu partiju koja vam nudi najbolje politike nakon izborne pobede, već za onu partiju koja čini da se najbolje osećate time što za nju glasate. Primer za to su birači Donalda Trampa zaposleni u industriji solarnih panela koji su glasali za njega iako su zbog toga imali direktne štete: carine na uvoz solarnih panela iz Kine koje je uveo predsednik Tramp učinile su da se manje panela kupuje i ugrađuje u SAD. U Velikoj Britaniji su dobar primer farmeri koji su glasali za Brexit, ali time i gubitak izdašnih poljoprivrednih subvencija Evropske unije. Primer iz Srbije bi možda bili penzioneri koji su glasali za Vučića iako im je njegova Vlada smanjila penzije. Ove pomenute političke opcije su kreirale određeni metanarativ koji je mešavina obećanja povratka staroj slavi, optimizma očekivanja boljeg života u budućnosti i straha usled ugroženosti od neprijatelja iz inostranstva (u SAD i VB migranata, u Srbiji stranog faktora koji hoće da izvrši državni udar protiv režima). Velikom delu birača glasanje za takav metanarativ donosi kratkoročno zadovoljstvo za koje su procenili da je veće od gubitaka ako ove politike zaista i pobede i budu sprovedene. Računica je jasna: glasanje protiv svojih interesa donosi psihološku korist je su to „prave vrednosti“, a troškovi su nepostojeći, jer je šansa da baš vaš glas dovede do reizbor Donalda Trampa, izlaska Velike Britanije iz EU ili pobede Aleksandra Vučića na izborima zanemarljivo niska.
Disperzija troškova
Sve javne politike koštaju. Ali većina njih je disperzovana na najveći deo poreskih obveznika. Drugim rečima, ako glasate za neku partiju koja ima neko štetočinsko političko obećanje – ovi budući troškovi neće pasti samo na one koji su to glasali, već i na sve ostale. Ovakva disperzija troškova čini da su troškovi po pojedinačnog poreskog obveznika i glasača za gotovo svaku politiku prilično niski, čak i kada su njeni ukupni troškovi jako visoki. Time se opet kreira podsticaj da birači glasaju za političke opcije koje predlažu štetočinske politike, jer će sam glasač snositi samo delić pratećih troškova. Ovo je posebno jasno u poreskim režimima koje karakteriše visok stepen poreske iluzije – situacije u kojoj je poreski sistem tako baždaren da građani sistemski potcenjuju to koliko poreza plaćaju. Ovo je u Srbiji slučaj prvenstveno jer je udeo indirektnih poreskih prihoda jako visok (akcize, PDV, carine) dok se direktni porezi (prihod na dohodak, socijalni doprinosi) administriraju preko poslodavca pa su opet većini ljudi nevidljivi. Kada vam se čini da vas država ne košta ništa, šta god da dobijete od te države je čist dobitak.
Birači ipak glasaju racionalno
Na prvi pogled, deluje da se glasači na političkom tržištu ponašaju neracionalno, jer često glasaju protiv onih političkih partija koje bi najviše uvećale njihovu korisnost ili direktno za one koje će je smanjiti. Međutim, kada malo pažljivije pogledamo podsticaje koje način organizovanja političkog tržišta stavlja pred birače, jasno je da se i na ovom tržištu birači racionalno ponašaju. Prvo, sakupljanje informacija je skup i dugotrajan proces; uticaj pojedinačnog glasa na ishode izbora teži nuli; troškovi javnih politika su disperzovani na sve građane; a glasanje za jednu političku opciju podrazumeva kupovinu cele korpe politika, rešenja pa i političara. U takvom aranžmanu i ne treba očekivati drugačije nego da se najveći broj ljudi ponaša tako što će svoje političke preferencije kreirati na osnovu samo delimičnih informacija, a da će na izborima često glasati čak i direktno protiv svojih interesa. Ovakvu situaciju ekonomista Brajan Kaplan je nazvao „racionalnom iracionalnošću“ u svojoj knjizi The Myth of the Rational Voter. Preovlađujuće mišljenje da su demokratski izbori mesto gde dobro obavešteni ljudi glasaju za politike i partije od kojih mogu imati najviše ekonomskih koristi kako oni lično tako i celokupna zajednica, nije u skladu sa stvarnim političkim životom. Ali to ne znači da su birači zato neracionalni; oni se samo ponašaju u skladu sa postojećim institucionalnim okruženjem.