Vreme čitanja: 8 minuta

Foto: iStock

Nikolajevićevo delo prevazilazi individualno psihološke efekte izvornog randijanstva ostavljajući snažniji pečat baš tamo gde je Ajn Rend podbacila –  u političkoj teoriji.

 

Biser naše predratne političke misli predstavlja po obimu malo, ali po uvidima značajno delo Dušana S. Nikolajevića (1885–1961). Nikolajević je svakako konzervativac, ali od onih konzervativaca – pravih, koje nije lako uklopiti u već postojeće škole mišljenja i koji dubinski, a ne samo folklorno, gaje tradiciju slobode. Taj libertarijanski, slobodarski element u njegovoj političkoj teoriji u nekim važnim aspektima približava se objektivizmu Ajn Rend, ali ga i prevazilazi dubljim shvatanjem života i ljudske prirode.

Ajn Rend je bez sumnje bila sjajna spisateljica čije su se knjige prodavale u rekordnim tiražima. Romani poput Čudotvornog izvora i Pobunjenog Atlasa bude i najletargičnijeg čitaoca motivišući ga na delovanje i lično unapređivanje. Ali, Nikolajevićevo delo prevazilazi individualno psihološke efekte izvornog randijanstva ostavljajući snažniji pečat baš tamo gde je Ajn Rend podbacila –  u političkoj teoriji. On je istinski teoretičar koji svojim kratkim, efektnim i pregnantnim spisima gradi sopstveno shvatanje filozofije istorije, ljudskog napretka, suštine vlasti, ali i demaskira opasnosti onoga što on naziva „demokratizam“.

I Nikolajević je „ničeanac“ kao i Rend, samo što za razliku od Rend on u većoj meri uvažava Ničeovu pesimističku antropologiju i tragično shvatanje života. Nikolajević je naš balkanski ničeanac očišćen od izvornog Ničeovog umetničarenja (u Nikolajevićevom rečniku „ludila“) kojim se individua izdiže toliko iznad mase da postaje umetnički eksponat otuđen od sveta politike i životnih problema. Nikolajević je par excellence politički teoretičar koji umetnički dar ostavlja za svoje dramske spise i čije su opaske lakonske, ali ubitačne po teze značajnih mislioca tadašnje Evrope. Njegov natčovek nije niti snažna individua otrgnuta od zajednice poput  Hauarda Rorka iz Veličanstvenog izvora, niti umetnička predstava čoveka zagledanog u ništavilo koji uzvikuje „da“ životu, Ničeovog tragičnog junaka. Nikolajevićev natčovek je individualac, ali sa paganskim shvatanjem života i zajednice. On je izvorni politički realista i objektivista u onom aristotelovskom smislu koji ljude gleda onakvima kakvi oni jesu, a ne kakvi bi oni sami želeli da budu.

Nikolajević je par excellence politički teoretičar koji umetnički dar ostavlja za svoje dramske spise i čije su opaske lakonske, ali ubitačne po teze značajnih mislioca tadašnje Evrope.

Otud njegov pesimizam koji ga snažno vuče hobsovskom shvatanju ljudske prirode i to njegovo strasno veličanje „zemlje“ tj. osnovnog supstrata ljudske prirode koji je čini nesavršenom, zlom i nepopravljivom. Za razliku od zemlje, nebo je nešto lažljivo i neostvarljivo, jedna utopija. U Demonu u teoriji države, njegovoj temeljnoj raspravi iz filozofije istorije, Nikolajević, kroz originalnu interpretaciju misli Dantea i Makijavelija, celokupnu istoriju svodi na borbu između demona (autentične ljudske prirode) i lažnog Boga (pervertovane ljudske prirode). Demon je oličen u iskonskoj ljudskoj potrebi za vlašću, dominacijom, podjarmljivanjem, dok metafora lažnog Boga, kao pozajmica od Ničea, oličava još pogubnije nastojanje popravljanja ljudske prirode. Nikolajević izvodi socijalizam kao i sve utopističke, racionalno-konstruktivističke teorije i političke pokrete upravo iz tog pokušaja da se „nebo stavi na zemlju“. Zato smatra da se jedino odbacivanjem neba – Nikolajevićeva osuda hrišćanstva je konačna i apsolutna, treba samo čitati njegov opis apostola Pavla tog „rođenog demagoga“ (Dva eseja) – zauvek iz politike može proterati mesijanstvo i utopizam.

 

Postani Prijatelj Talasa

 

Kao paleolibertarijanac Nikolajević udara po državi moćno i ubitačno. On u svakoj državi vidi zločin, ali nužan zločin, a u osnivačima država zločince. Država je sila, prinuda i ona može nastati samo delovanjem silnika. Nikolajević ne prihvata veberovske razlikovanje privatnog i javnog koje Makijavelija kao osobu iskupljuju za amoralno delo koje je stvorio. Po Nikolajeviću, onaj ko može da ubije radi višeg cilja jednostavno je po svojoj prirodi ubica – da ubija vodi ga njegova priroda koja je sklona ubijanju a ne viši cilj.

On u svakoj državi vidi zločin, ali nužan zločin, a u osnivačima država zločince.

Otrežnjujuće deluju njegove reči koje nemaju milosti ni prema svetim toposima nacionalne istorije: „Države se rađaju u ratovima, u krvi, i zato tada jaki zločinci izbijaju na površinu. Našu srednjevekovnu državu gradi Nemanja koji „mačem i ognjem“ istrebljuje i svoju braću … a našu novu državu osniva Miloš Obrenović u krvi i turskoj i srpskoj… Petar Veliki … je ubio, kako neki kažu, sina za dobro države, ali on to ne bi mogao učiniti da nije on sam bio samoubilačka priroda”.

Nikolajević tako ne samo da demistifikuje nacionalne ustanke i osnivanje država generalno, već i političare pa čak i one najsvetlije među njima. Čak i njih, po njegovim mišljenju, ne vodi neka svetla vizija  sveta već glad za vlašću. Strasti i nagoni su jači od razuma i ovim svojim shvatanjima. Nikolajevićevo mišljenje u filozofiji sledi jednog Hjuma a u psihologiji danas reaktuelizovane uvide evolucione psihologije.

Nikolajević je realista, ali nikako isprazni pragmatik. On na državu i osnivače države ne gleda sa pozicija anarhizma, još manje sa prosvetiteljskim prezirom spram praroditeljskog greha očeva osnivača. Naprotiv, i tu je sva dubina i relevantnost Nikolajevićevih stanovišta – istorija ne zna za „etički napredak“. Pokušaji da se čovek u moralnom smislu popravi samo je put „popločan dobrim namerama“, dakle, put u pakao. Civilizacija u kojoj živimo i koja je po svom karakteru hrišćanska, po Nikolajeviću donela je masovna uništenja i iznedrila najgore ideologije u XX veku baš zato što se zaklinjala u svete ideale koji prikrivaju čovekovu izvornu, demonsku prirodu. Što se više ta čovekova priroda prikriva to su posledice veće. Savremeni, prosvećeni čovek tehničkog doba, oslobođen primitivnih tradicija prošlih vremena koje su ga obuzdavale, stvara svetske ratove i holodomore: „I, baš nasuprot teoretičarima etičkog progresa, može se reći da se čovek, ukoliko se kroz materijalnu kulturu odvaja od osnova prirodnog čoveka, degeneriše. U degeneraciji čovek gubi svoje mužjaštvo, a sa oslabljenim mužjaštvom čovek je sve više lažan, lažno human, i sve više histerično svirep. Zato je Svetski Rat, koji je vodila lažno humana Evropa, najsvirepiji rat u ljudskoj istoriji i najniža povreda čoveka. Nikad čovek nije manje značio i bio degradiran do mašine kao u Svetskom Ratu.“

„Zato je Svetski Rat, koji je vodila lažno humana Evropa, najsvirepiji rat u ljudskoj istoriji i najniža povreda čoveka“

Ali Nikolajevićev demon nije samo metafora. On je antropološka i istorijska realnost koja nam pokazuje da „istorija nema apsolutno logike“. Nikolajević prihvata Hegelovu ideju istorije kao mašinerije koja melje individualnu volju i ljudske planove, ali odbacuje Hegelovu teleologiju, tj. apsoluta koji se u istoriji obelodanjuje. Njegovo shvatanje istorije je potpuno neesencijalističko i hjumovsko. Istorija nigde ne cilja jer „svet nije harmonija i nije logika i ne može ni jedna metafizika učiniti to od jednog haosa, što je svet u osnovi svojoj“. Ono što nam se čini napretkom samo je uslovno napredak, kontekstualizovan stremljenjima određenog vremena, jer u istoriji samo vladaju „ljudske strasti i interesi“.

Istorija nigde ne cilja jer „svet nije harmonija i nije logika i ne može ni jedna metafizika učiniti to od jednog haosa, što je svet u osnovi svojoj“.

Kroz metaforu „lažnog Boga“ pre svega hrišćanskog – ali i raznih utopističkih koncepcija, od one Rusoove o povratku prirodi, boljševičkog „crvenog neba“ do boga nauke, scijentizma – Nikolajević oslikava hipokriziju koja pervertuje izvorno demonstvo u politici u prihvatljiviji ali potpuno lažni ideal spuštanja „neba na zemlju“, tj. stapanje politike i religije. Međutim, takav bog i takav moral je  opasniji od onog razgolićeno demonskog: „Nasuprot lažnome Bogu dolazi jedan, u svom demonstvu, moralni Demon“, jer moralno može biti samo ono što je u skladu sa ljudskom prirodom. Zato Nikolajevič ničeanski, s gađenjem odbacuje biblijsku poruku o okretanju drugog obraza. Na silu treba odgovoriti silom, jer „mržnja je pozitivna, jer se kroz nju govori ono što mi volimo“.

„Nasuprot lažnome Bogu dolazi jedan, u svom demonstvu, moralni Demon“, jer moralno može biti samo ono što je u skladu sa ljudskom prirodom.

I tu, na kraju, zaključujući raspravu o demonu u teoriji politike, Nikolajević pravi dijalektički zaokret ka optimističnijoj viziji društva koje oslobođeno velikih narativa religije pretočene u politiku (ideal sv. Avgustina i papstva) i politike pretočene u religiju (Danteov ideal) život doživljava nezagađeno i čisto omogućavajući sinergiju pozitivnih ljudskih emocija poput ljubavi i društvenih veza: „Čovek je, međutim, u svem svom demonstvu, vezan tajanstvenim vezama za ljude, za familiju, za društvo, jer je čovek rođen da živi u društvu. Kao što je pogrešno njegovu društvenost idealizovati, tako je pogrešno osporavati sve te veze koje jedinku drže za zajednicu“.

„Čovek je, međutim, u svem svom demonstvu, vezan tajanstvenim vezama za ljude, za familiju, za društvo, jer je čovek rođen da živi u društvu“.

U toj plodnoj sredini između krajnosti razbarušenog individualizma i plemenskog kolektivizma, Nikolajević nagoveštava obrise sopstvene vizije društva koja podrazumeva podjednako jake individue, ali i njihove veze sa bližnjima. Nikolajevićevo društvo nije mehanički zbir izuzetnih pojedinaca koji stupaju u dobrovoljnu saradnju  već veza zajedničkog pripadništva ljudi snažnog moralnog koda i časti. To je objektivizam etike vrlina u mnogo izvornijem i realnijem vidu od izvornog randijanstva koje sa Ničeovom filozofijom deli ideju snažne i izuzetne individualnosti koja se nigde ne uklapa. Nikolajevićeve individue se uklapaju prirodno i snažno ali ne malograđanski i neslobodno. Reč je o autentičnom individualizmu o kome je pisao Erik fon Kinelt Ledin kada je veličao snažan nagon za slobodu brđana i seljaka, nasuprot izopačenom i veštačkom individualizmu, konstruktu „autonomne jedinke“ jednog Mila i Bentama.

Nikolajević nagoveštava obrise sopstvene vizije društva koja podrazumeva podjednako jake individue, ali i njihove veze sa bližnjima.

Obrise autentičnog individualizma, upravo onog koji je neophodan za zdravo društvo naslućujemo iz Nikolajevićeve kritike „demokratizma“ („Naš demokratizam“). On verovatno ni sam te 1910 godine, u predvečerje srpskog parlamentarizma, nije naslućivao koliko je takvo stanovište žilavo i u stanju da preživi potpuno različite istorijske prilike, sve do današnjeg dana. Pod demokratizmom Nikolajević podrazumeva nezrelo shvatanje demokratije zasnovano  na ideji da se društvo brzo, naprečac i po nekom receptu može transformisati na bolje.

Nikolajević, u duhu danas popularnog libertarijanskog autora Hansa Hermana Hopea odbacuje demokratiju generalno, ali se naročito „razračunava“ sa njenom srpskom verzijom. Ono što mu smeta jeste izostanak svesti o nužnim preduslovima funkcionisanja demokratije. I ovde Nikolajević razvija interesantnu tezu. Naime, iako je demokratija po sebi oličenje egalitarnog ideala ona može uspeti samo u suprotstavljanju kolektivizmu. Zapadna demokratija rezultat je drugih pretpostavki koje su omogućile razvoj kulture u kojoj provejavaju „individualistički“ tonovi, što dovodi Nikolajevića do zaključka da je demokratija – gledano holistički, ne samo kao princip opšteg prava glasa već i vladavine prava i podele vlasti – nemoguća u Srbiji jer je ona tu „kolektivistička“: „Naš demokratizam je u osnovi svojoj anti-individualistički. Zbog toga on mrzi jednog iole većeg pojedinca mada mu ovaj imponira. To je naročita mržnja, niska kao zavist; to je mržnja oslobođenog roba“.

Ono što mu smeta jeste izostanak svesti o nužnim preduslovima funkcionisanja demokratije.

Ali nije svetina ta koja mrzi, već upravo intelektualci kojima zaklinjanje iza apstraktnih teorija služi kao zavesa za sopstvenu prosečnost i malograđanštinu. Tako su, paradoksalno, intelektualci „demokratskiji“ (u prevodu: veći kolektivisti) od samog naroda („mase“) koji bi po svojoj suštini teži egalitarizmu. Narod je „otmeniji“ od inteligencije, jer ga čuva zdrav razum i starodrevni moral, on je bliže „zemlji“ i realnim odnosima, dok su intelektualci iskvarena sorta: „Naš demokratizam je potpuno amoralan, jer morala ima samo tamo gde ima dubokog unutrašnjeg života, gde ima individualnosti. I u istini možda nigde nema toliko niska nesvesna, nasmejana cinizma … kao u našoj nedočetoj i kabotenskoj demokratskoj inteligenciji“.

Narod je „otmeniji“ od inteligencije jer ga čuva zdrav razum i starodrevni moral, on je bliže „zemlji“ i realnim odnosima dok su intelektualci iskvarena sorta.

Ovo poslednje podseća na savremeno prihvatanje ideje socijalnog konstruktivizma koja podrazumeva instant razvoj po nekom receptu i čije obličje danas u Srbiji poprima bezupitno prihvatanja članstva u EU ali i doslovno kopiranje zakona i propisa iz drugih  i potpuno različitih sredina, jer se istorija mora stići, a sa njom i najviši standardi civilizovanog sveta. To jurenje forme bez suštine i realne mogućnosti implementacije svojstveno je onom vremenu kao i ovom, na šta nas je Nikolajević davno upozoravao. Kao ni onda tako ni sada intelektualci nisu spremni da prihvate učenje iz iskustva, jer to podrazumeva intelektualnu skromnost  što ne ide sa idejom intelektualca. Možda je preživljavanje demokratizma razlog što nam se istorija stalno ponavlja, ali kao ona Hegelova loša beskonačnost, u sve gorim i gorim obličjima.

Slobodan Žunjić (Istorija srpske filozofije) je najveću manu Nikolajevićevoj filozofiji pronašao u autorovoj nespremnosti da kraja prihvati „ničeovske konsekvence“, podrazumevajući valjda da bi to značilo odbacivanje koncepta buržoaske države i obrt ka kritičkoj teoriji društva. Ništa dalje nije duhu Nikolajevićeve misli koja ni jednu filozofiju, pa ni Ničeovu ne sledi po automatizmu i poklonički. Nikolajević je originalan mislilac koji uzima od Ničea ono što smatra zdravim i prekida sa Ničeom baš tamo gde treba. Može se, takođe, prigovoriti da Nikolajević u svojim delima nije konkretno oslikao društveni model koji zagovara već da je samo opisivao, iako ubedljivo, nedostatke savremenog društva. Imajući u vidu konzervativni pedigre i stanje duha ovog filozofa, to je takođe jalov prigovor. Štaviše, nekonstruktivističko razumevanje politike ne dozvoljava Nikolajeviću takvu opciju.

Za autora ovih redova ostaje zagonetka kako bi danas, u okolnostima koje se umnogome razlikuju od sveta u kome je živeo, Nikolajević razvijao svoje ideje. Da li bi on još više učvršćivao neke od svojih libertarijanskih uvida ili bi možda čvršće prigrlio antropološki pesimizam ostaje misterija ali i jedna lepa mogućnost za intelektualno promišljanje.

Pročitajte i:

*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.

Talas se u svom radu oslanja i na vašu direktnu podršku. Podržite nas za više ekonomskih, političkih i društvenih analiza. 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *