Ne igramo se policajaca, vatrogasaca ni lekara – zašto bismo se igrali vojske?
Avatar

Ekonomista

Vreme čitanja: 3 minuta

Foto: iStock

Nacionalističke poruke se nalaze svuda – na ulicama, zidovima zgrada, pa čak i na duksevima i majicama. U takvoj atmosferi ogromni izdaci za naoružanje ne predstavljaju iznenađenje.

 

Skupština Srbije je krajem prošlog meseca usvojila rebalans budžeta za 2021. godinu kojim su, između ostalog, izdaci za vojnu opremu i naoružanje duplirani i iznose oko 600 miliona evra. Ovim povećanjem, inače finansiranim dodatnim zaduživanjem države, ukupna ulaganja u odbrambeni sektor su dostigla oko 1,3% BDP. Poređenja radi, prosek izdvajanja za naoružanje u istočnim članicama EU, a  reč je o bivšim zemljama istočnog bloka iznosi oko 0,3% BDP prema poslednjim podacima Eurostata (iz 2019). S obzirom na to da beogradska štampa redovno alarmira stanovništvo pričama o naoružavanju u regionu, možda bi trebalo napomenuti i to da je Hrvatska, koja se često pominje u ovom kontekstu, po ulaganjima u odbranu čak ispod ovog proseka (0,1% BDP) već godinama unazad.

Na ovakve prigovore u vezi previsokih izdvajanja za naoružanje mogu se čuti opravdanja poput onog da mi ne možemo da se poredimo sa bivšim zemljama istočnog bloka, inače članicama NATO, jer su one deo kolektivnog sistema odbrane. Međutim, evropske zemlje koje ne pripadaju nijednom vojnom bloku takođe ne izdvajaju naročito veliki deo društvenog proizvoda na odbranu, pa tako Švedska (0,2% BDP), Švajcarska (0,3%), Austrija (0,1%) i Finska (0,2%) ne odstupaju drastično od proseka istočnih članica EU.

Treba podsetiti da su i u prethodnim godinama ulaganja u odbranu (u procentima BDP) bila znatno iznad nivoa uporedivih zemalja. Umesto da se smanjuju, ona su se povećavala, što je glavni razlog rasta ukupnog vojnog budžeta sa 600 miliona evra u 2018. godini na oko 1.250 miliona evra u 2021.

Kako onda objasniti visok nivo troškova na naoružanje i njihovo drastično povećanje? Siguran sam da, kada bi se javnost pozabavila ovim pitanjem, ne bi nedostajalo sofisticiranih objašnjenja političke ekonomije budžetskog procesa koja bi se svodila na „ugrađivanje“ uvoznika oružja ili uticaja vojske.

 

Postani Prijatelj Talasa

 

Međutim, ovde bi možda bilo važnije postaviti pitanje zašto su upravo ovi interesi prevagnuli. Na kraju krajeva, „ugraditi“ se može i u podizanju infrastrukture, opremanju zdravstva, školstva itd. Gde onda pronaći odgovor na ovo pitanje? Možda u nacionalizmom podstaknutom militarizmu koji postepeno jača u srpskom društvu prethodnih nekoliko godina. Ratovi i pretnje se redovno objavljuju i najavljuju u novinama. Izjave koje daju političari, pre svega iz vlasti, ali i opozicije, često sadrže agresivne poruke upućene susednim državama ili se od takvih izjava ne ograđuju kada dolaze iz sopstvenih redova. Nacionalističke poruke se nalaze svuda – na ulicama, zidovima zgrada, pa čak i na duksevima i majicama.

U takvoj atmosferi ogromni izdaci za naoružanje ne predstavljaju iznenađenje. Oni zapravo predstavljaju logičnu posledicu društvenog opredeljenja koje prednost daje rastu vojne moći umesto razvoju i sporazumevanju.

A kako su prošla društva koja su napravila neke druge izbore? Ako uzmemo bivše članice istočnog bloka, koje su u međuvremenu postale članice EU, možemo da skiciramo kako bi izgledala putanja našeg razvoja. Gotovo sve ove države u poslednje dve decenije postepeno sustižu razvijene evropske zemlje. To i ne čudi previše, jer, manji izdaci za vojsku ostavljaju prostora za niz drugih, daleko produktivnijih investicija. S druge strane, u našem slučaju imamo neproduktivna ulaganja, koja su dobrim delom finansirana novim dugovima čije će otplaćivanje i u narednim godinama opterećivati budžet i sužavati prostor za preko potrebne investicije u infrastrukturu, školstvo, zdravstvo…

Pored toga, sve i da ulaganja u odbranu nisu finansirana zaduživanjem, za taj novac se mogla naći bolja namena. Ilustracije radi, ukoliko bi se ulaganje u odbranu svelo na prosek istočnih članica EU, u budžetu bi se oslobodio prostor čak nešto veći od ovogodišnjeg izdvajanja za prugu Beograd-Budimpešta (50 milijardi dinara).

Zaostajanje Srbije za razvijenim zemljama je upravo posledica pogrešnih odluka prilikom ovakvih izbora. Opredeljenje da se zanemari razvoj zarad drugih ciljeva u prošlosti nas je doveo do tačke gde se sada nalazimo, a razloga da očekujemo drugačije rezultate u „drugoj turi“ po svemu sudeći nema.

Pročitajte i:

*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.

Talas se u svom radu oslanja i na vašu direktnu podršku. Podržite nas za više ekonomskih, političkih i društvenih analiza. 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *