Milan M. Ćirković

Naučni savetnik Astronomske opservatorije u Beogradu

Vreme čitanja: 5 minuta

Foto: Wikimedia

Treći deo naučnopopularnog eseja “Smrt na Maunt Erebusu i put u ropstvo” autora Milana Ćirkovića, drugi deo možete pročitati ovde.

 

Sedamnaest meseci nakon nesreće, 27. aprila 1981. godine, sudija Maon je objavio izveštaj Kraljevske komisije koji je oslobodio posadu aviona najvećeg dela odgovornosti za tragediju, a utvrdio da je osnovni uzrok nesreće reprogramiranje navigacionog kompjutera bez obaveštavanja posade. Ova okolnost – kao i nakaradna „korporativna kultura“ spuštanja na premalu visinu radi fotografisanja – dovela je avion i posadu u situaciju u kojoj je prirodna optička varka sektorskog bleštavila onemogućila ispravnu vizuelnu orijentaciju sa fatalnim posledicama. Izveštaj je takođe ukazao na razmere nepočinstava zvaničnika kompanije u prikrivanju i zataškavanju istine i saučesništva u kriminalnoj nemarnosti. Sudija Maon je mogao samo da konstatuje postojanje zavere sa ciljem opstrukcije pravde, te da su i prethodni Čipindejlov izveštaj i sva saopštenja zvaničnika ništa drugo nego „orkestrirana litanija laži“ (engl. an orchestrated litany of lies). Time je skovao izraz koji je ušao u legendu i do danas ostao popularan na novozelandskoj medijskoj i kulturnoj sceni.

Nažalost, tu nije bio kraj. Ako išta, to je bio početak dalje ogorčene borbe novozelandskih vlasti i njihovog mezimčeta od aviokompanije protiv istine, sada dodatno oličene u “iritantnom starkelji” kako je jedan od funkcionera nazvao (nezvanično) sudiju Maona. Imperija je morala uzvratiti udarac, pa je lično premijer Maldon na nacionalnoj televiziji prozvao sudiju (!), zamerio mu što se zaklanja iza pravnih termina (!!) i u tipično populističkoj demagogiji ga pozvao da javno optuži „ovoga ili onoga“ za zaveru. Medijska hajka bila je po današnjim nakaznim standardima jako blaga, ali je svejedno bila bez presedana u civilizovanom kontekstu Novog Zelanda i duboko je zagorčala život sudije Maona, pilota Vetija i njihovih porodica.

Medijska hajka bila je po današnjim nakaznim standardima jako blaga, ali je svejedno bila bez presedana u civilizovanom kontekstu Novog Zelanda i duboko je zagorčala život sudije Maona, pilota Vetija i njihovih porodica.

Aviokompanije su tada, baš kao i sada, bile pojam birokratske bahatosti. To se uvek samo uvećava ukoliko je kompanija u državnom vlasništvu. Mori Dejvis je podneo ostavku, ali je u svom poslednjem patetičnom obraćanju predstavio to maltene identičnom žrtvom poput života izgubljenih na Erebusu, nastupajući kao jedan od onih političara za koje je velika kazna kad par godina ostanu bez funkcije. Danas, kad su „svi generali pametni“, jasno je da čitav niz najekstremnijih akata sprovedenih radi prikrivanja – prećutkivanje koordinatne greške, prazna fascikla sa planom leta, „pozajmljivanje“/krađa ličnih dokumenata pokojnih pilota i kopilota, „nestanak“ dela snimka sa magnetne trake u bazi MekMurdo i sl. – ne bi mogli biti sprovedeni bez državnog odobrenja i pokroviteljstva. Isto se odnosi i na naredni čin drame: žalbu aviokompanije Apelacionom sudu i protivžalbu sudije Maona Državnom savetu Ujedinjenog kraljevstva.

Aviokompanije su tada, baš kao i sada, bile pojam birokratske bahatosti. To se uvek samo uvećava ukoliko je kompanija u državnom vlasništvu.

Državni savet je zvanično najviši savetodavni organ u Velikoj Britaniji i svim zemljama Komonvelta, uključujući Novi Zeland. Iako su mu nadležnosti drastično smanjene u odnosu na nekadašnje, on i dalje služi kao vrhovni apelacioni sud za mnoge zemlje Komonvelta i prekomorske teritorije. Nakon razmatranja žalbe Air New Zealand-a i rešenja Apelacionog suda u njihovu korist, Državni savet je, nakon dugačke i naporne procedure, doneo solomonsku odluku da, iako su svi nalazi iz Maonovog izveštaja potvrđeni, on nije uspeo da dokaže, van razumne sumnje, da oni konstituišu zaveru i opstrukciju pravde.

 

Postani Prijatelj Talasa

Nijedan faktički nalaz sudije Maona nije nikada osporen, ni pred Apelacionim sudom, ni pred Državnim savetom, nigde. Ovo treba stalno imati u vidu kad kafkijanske birokratije i njihovi medijski „korisni idioti“ pokušavaju da orvelovski prekrajaju istoriju. Jedina stvar koja je bila osporena, jeste bio izvedeni zaključak da se radi o zaveri. Ovo potiče iz različitih epistemičkih standarda koji se koriste npr. u nauci i u anglosaksonskom pravu. U potonjem, potrebno je nešto dokazati „van razumne sumnje“, što je ekstremno visok standard opravdanja koji je kod pojedinih dela (upravo iz domena organizovanog kriminala i opstrukcije pravde) gotovo nemoguće dokazati. U nauci, zaključci se obično dostižu na osnovu „izvođenja najboljeg objašnjenja“ ili „preovlađujućeg dokaznog materijala“ – na osnovu oba ova kriterijuma, zaključak o zaveri bi bio potpuno nesporan. Naravno, dodatna teškoća ovde je bila što je za zaveru optužena jedna vlada, dakle entitet o kojem mnogi na svim kontinentima i danas misle da je iznad zakona (ili, još crnje, da treba da bude iznad zakona).

Jedina stvar koja je bila osporena, jeste bio izvedeni zaključak da se radi o zaveri.

Zaključci Državnog saveta su originalno doživljeni kao trijumf zvaničnog narativa, koji je otvorio vrata novom nizu ponižavajućih napada na „državne neprijatelje“. Kao poseban primer poniženja, Apelacioni sud (kao i drugde pod naročitim pritiskom izvršnih vlasti) je odbio zahtev Kraljevske komisije da se skromna svota od 150 hiljada novozelandskih dolara za tehničke troškove istrage naplati od aviokompanije. Možemo samo zamisliti likovanje čelnika kompanije i izvršne vlasti – šta on misli, da razotkriva naše laži našim parama? – rasuđivanje blisko populistima na svim geografskim širinama i dužinama. Nakon toga, sudija Maon koji je na svim stranama nailazio na zatvorena vrata, podneo je ostavku na svoj položaj u Vrhovnom sudu i posvetio se pisanju knjige o slučaju koja je, simboličnom koincidencijom, objavljena u Orvelovoj godini, 1984. Do danas ona je ostala najbolji izvor za čitavu aferu. Dve godine kasnije, bio je mrtav.

Ovaj slučaj gotovo savršeno demonstrira osnovni zaključak koji je u legendarnoj knjizi Put u ropstvo originalno objavljenoj 1944. godine, izveo Fridrih Hajek: da državna svojina u privredi teži da erodira i ugrožava ne samo ekonomsku slobodu, već i sve druge vrste ljudskih sloboda. Tu nema nikakve teleologije, nikakve „zle namere“ – proces koji otpočinje centralizacijom ekonomskih resursa neminovno prodire u druge sfere delanja. Entuzijazam za državnu svojinu vodi ka situaciji u kojoj pojedinci koji se iz ovog ili onog razloga nađu u sukobu sa državnom kompanijom ili od nje imaju opravdana potraživanja neminovno postaju i državni neprijatelji. Protiv kojih je, naravno, sve dozvoljeno, pa i razne vrste prljavih trikova. Iz ekonomske prinude, kako Hajek sugeriše, neminovno je skliznuti u prinudu u domenu komunikacije, javnog mnjenja i, ultimativno, javnog i privatnog morala.

Entuzijazam za državnu svojinu vodi ka situaciji u kojoj pojedinci koji se iz ovog ili onog razloga nađu u sukobu sa državnom kompanijom ili od nje imaju opravdana potraživanja neminovno postaju i državni neprijatelji.

Borba sudije Maona za istinu o letu 901 poklopila se vremenski sa reformama vlade Margaret Tačer u Velikoj Britaniji koje su, međutim, vrlo sporo stizale i do drugih zemalja Komonvelta. Umnogome inspirisana upravo Hajekovim upozorenjem, baronesa Tačer je uradila veoma retku stvar u istoriji ljudskog političkog organizovanja: sa najvišeg mesta u državi rukovodila je procesom smanjenja državne vlasti i uticaja države na ekonomiju, a samim tim i druge sfere ljudskog delanja. Duboko moralna osnova ovog procesa deregulacije, koji direktno negira cinične opaske kako se niko ne odriče ni delića vlasti koji je osvojio, nikad nije u dovoljnoj meri uočena i cenjena. Uspeh reformi Tačerove nije mogao u potpunosti zaobići Novi Zeland: Air New Zeland bio je privatizovan 1989. godine, ali je već 2001. godine, nakon neuspele akvizicije australijske kompanije Ansett i globalnih problema vazdušnog saobraćaja koji su usledili nakon terorističkih napada od 11. septembra, novozelandska vlada otkupila 83% vlasništva nad kompanijom.

Nastaviće se…

Pročitajte i:

*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.

Talas se u svom radu oslanja i na vašu direktnu podršku. Podržite nas za više ekonomskih, političkih i društvenih analiza. 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *