Rast između straha i sumnje - budžet Srbije za 2021. godinu
Mihailo Gajić

Urednik ekonomskog sadržaja

Vreme čitanja: 6 minuta

Foto: iStock

Uprkos uvreženom mišljenju, najveći broj monopola ne nastaje udruživanjem velikih kompanija, sa namerom da ograniče konkurenciju i postanu monopolisti.

 

Monopoli su situacije u kojoj samo jedna kompanija proizvodi ili prodaje neku robu ili uslugu. Ovo je u potpunosti suprotno situaciji u kojoj postoji savršena konkurencija, gde veliki broj preduzeća proizvodi i prodaje isto dobro. Niko nema monopol na proizvodnju bureka, jer samo u Beogradu postoje stotine, možda čak i hiljade pekara gde se on može kupiti.

Situaciju između monopola i slobodne konkurencije opisuje oligopol – kada na datom tržištu posluje samo nekoliko preduzeća. Kod nas je tržište mobilnih telekomunikacija oligopol, pošto glavnu reč vode tri kompanije: Telekom, Telenor i A1 (doskorašnji VIP).

Takođe, monopol ne treba mešati sa monopolističkom konkurencijom. Za razliku od monopola gde postoji samo jedan proizvođač, u monopolističkoj konurenciji imamo veliki broj proizvođača jako bliskih proizvoda. Na primer, Stiven King ima monopol na pisanje sopstvenih knjiga, ali istovremeno postoje stotine pisaca trilera, dok se ukupan broj pisaca beletristike svih žanrova verovatno ne može ni izbrojati.

 

Šta je problem sa postojanjem monopola?

Ukratko – visoke cene. Pošto monopolske kompanije nemaju konkurenciju, one mogu same da postavljaju cenu i biraju količinu proizvoda koje će proizvesti na takav način da maksimizuju ostvareni profit. Ovaj profit je viši nego što bi ova preduzeća mogla da ostvare kada bi poslovala na tržištu sa savršenom konkurencijom, pa se i naziva monopolski profit. Problem ovde nije samo to što će potrošači morati da plate malo višu cenu, nego i to što će se proizvesti manja količina tog proizvoda – što sve znači niži nivo društvenog blagostanja. Da bi se ovo sprečilo, države imaju različite pristupe, ali najčešći jeste neka vrsta antimonoposlkog zakonodavstva. Međutim ovakav crno-beli odnos „zle kompanije“  nasuprot „dobroj državi“ često ne odgovara skroz istini.

 

Kako nastaju monopoli?

Uprkos uvreženom mišljenju, najveći broj monopola ne nastaje udruživanjem velikih kompanija, sa namerom da ograniče konkurenciju i postanu monopolisti. Neka kompanija je uspela da postane monopolista ili dominantni igrač na tržištu jednostavno tako što je bila bolja od svih drugih, nudeći najbolji proizvod za najnižu cenu. Onaj ko je monopolista danas to jeste zato što su potrošači glasali svojim novčanicima i kupili njegove, a ne proizvode njegove konkurencije. U ovaj segment možemo da uključimo i monopoliste koji su postali usled tehnološkog otkrića – onaj ko je prvi otkrio novu tehnologiju može da je zaštiti kao intelektualnu svojinu i da na taj način spreči konkrenciju da je koristi uopšte ili bez plaćanja posebne naknade. Bez zaštite patenata i intelektualnog prava retko ko bi se odlučio na skupa i dugotrajna istraživanja, jer bi to značilo da bi svi mogli da koriste njihove rezultate.

Drugi način nastanka monopola jeste slučaj „prirodnih monopola“ situacije u kojoj su neophodni visoki fiksni troškovi za poslovanje, a izuzetno niski dodatni troškovi za svakog narednog konzumenta. U ovom slučaju, konkurencija neće dovesti do pada cena, već do njihovog rasta. Primeri za prirodne monopole su retki, ali ih ima – železnica, vodovod, kanalizacija, distribucija struje su neki od njih. Treći način nastanka monopola jeste usled državne zaštite, što može biti u vidu visokih carina na uvoz (zaštita od konkurencije iz inostranstva), neophodnih licenci i dozvola (zaštita od pojave nove domaće konkurencije) i slično.

 

Postani Prijatelj Talasa

 

Stanje na tržištu ne treba posmatrati statično, tj. kao dato i nepromenjivo; ono se stalno menja – stare kompanije se gase, a otvaraju se nove, kreiraju se potpuno novi proizvodi koje niko nije mogao ni zamisliti do pre par godina itd. Drugim rečima, to kakvo je stanje danas ne mora da znači da će biti i sutra. Dobar primer ovog stanja je Nokia, kompanija koja je 2007. bila najveći proizvođač mobilnih telefona na svetu, sa udelom od čak 51% svih proizvedenih telefona, koja je skoro potpuno propala i približila se bankrotu. Glavni razlog to bio je loš operativni sistem za mobilne telefone – dok su glavni konkurenti već 2008. prešli na Android, Nokia je insistirala na svom sopstvenom operativnom sistemu da bi onda 2011. prešla na Microsoftov Windows Phone. Problem je u tome što potrošači ne vole mobilne telefone koji baguju, pa je loš odabir operativnog sistema Nokiu prosto uništio.

Ali ove kompanije mogu i da isto tako brzo nestanu kako su se i pojavile ako ne budu nastavile da održavaju prednost nad konkurencijom. Klasični primer je Ziroks (Xerox), proizvođač fotokopir aparata koji je 1975. izgubio parnicu zbog monopolskog ponašanja u SAD usled čega je morao da plati veliku kaznu. Međutim, već 1978. Ziroksov udeo na tržištu se smanjio sa 100% na tek 14%, jer su japanske kompanije počele sa proizvodnjom fotokopir aparata i izvozom u SAD. Strah od konkurencije, bilo prave bilo potencijalne, glavna je stvar koja održava monopoliste. Ako preduzeće koje je dominantno na tržištu ima visok monopolski profit, onda će time privući konkurente koji takođe žele deo tog kolača, od sličnih kompanija koje već posluju na drugim tržištima, do pokretanja potpuno novih kompanija. Kapitala širom sveta ima puno i samo čeka dobre poslovne prilike za investiranje i zaradu – a visok profit upravo govori da u tom segmentu tržišta ima prilike i za novopridošle konkurente da dobro zarade. Dobar primer je i društvena mreža Majspejs koja je bila uzimana kao primer monopola na ovom segmentu tržišta, ali je danas niko ne koristi, a mnogi nisu ni čuli za nju, jer su se pojavile druge mreže, prvenstveno Fejsbuk, pa potom Tviter, Instagram i Tik Tok.

Kao što vidimo, samo monopol koji je zaštićen državnim propisima je siguran. Različite barijere ulasku na tržište, iako pravno ne stvaraju monopole od preduzeća koja već posluju, ipak u praksi onemogućavaju pojavu i rast novih preduzeća u tim granama, usled čega zaštićena preduzeća imaju neku vrstu kvazi-monopolskog položaja. Zato je važna liberalizacija regulative, da ulazak u bilo koju granu bude slobodan što bi olakšalo pojavu nove konkurencije. Jer najveće pretnje već postojećim velikim kompanijama nisu druge već postojeće kompanije nego „neki klinci u garaži“ kako je to sam rekao Bil Gejts.

 

Karteli sami sebe uništavaju

Karteli su još jedan od načina na koji monopol može da nastane i često se oni uzimaju kao primer gde je neophodna državna borba protiv monopola ili zloupotrebe dominantnog položaja. Kartel je dogovor između nekoliko proizvođača da smanje proizvodnju i da na takav način izazovu rast cena svojih proizvoda: iako će prodavati manje robe nego ranije usled efekta rasta cena imaće viši profit. Možda najpoznatiji kartel na svetu čine zemlje izvoznice nafte, OPEC, a ova organizacija je u nekoliko navrata imala veliki uticaj na rast cena nafte, epizode koje su bile poznate kao naftne krize, od kojih je najpoznatija bila ona iz 1973. Ali uspeh kartela je ono što u sebi nosi i klicu uništenja: podsticaji za „ispaljivanje“ ostalih članova kartela jednostavno su preveliki da bi karteli opstali na duži rok. Mogućnost za zaradu je ogromna za svakoga ko prvi odustane od prethodno sklopljenog dogovora, dok onaj koji poslednji od njega odustane ostaje praznih ruku.

Analizom ponašanja u ovakvim situacijama dosta se bavi i teorija igara, a ovakvu situaciju dobro oslikava igra nazvana „zatvorenikova dilema“. Misaoni eksperiment ide ovako: dvoje osumnjičenih su u pritvoru, ali pošto policija nema jakih dokaza protiv njih, te svakome pojedinačno nudi pogodbu – ako niko ne prizna, pritvorenici idu na slobodu, jer ne mogu biti osuđeni. Međutim, ako priznaju obojica dobiće po visoku kaznu, jer onda saradnja onog drugog nije neophodna, a ako prizna samo jedan, on će dobiti minimalnu, a njegov saradnik maksimalnu kaznu. U ovakvim situacijama najbolje za osumnjićene je da ćute, jer će najbolje proći ako sarađuju, ali podsticaj da se ispali druga strana je preveliki pošto postoji opravdani strah da će ona to prva uraditi i onda najčešće obe strane i progovore i tako se dovedu u gori položaj nego da su poštovali prvobitni dogovor. Sada u ovom primeru reči „zatvorenik“ zamenite sa „zemlja izvoznica nafte“, „zatvorska kazna“ sa „visoki prihodi od izvoza“ i dolazimo do OPEC-a. Visok rast cena nafte naveo je države članice da varaju time što su počele da prodaju više nafte nego prema kartelskom sporazumu i ubrzo je dogovor postao mrtvo slovo na papiru, a cene nafte su se ponovo smanjile.

 

Konkurecnija i državne komisije

Najsnažnija sila koja organičava pojavu i perpetuaciju monopola jeste konkurencija. To može biti potencijalna konkurencija (strah da će se javiti nove firme), korišćenje supstituta (proizvoda koji su slični ili zadovoljavaju istu potrebu) ili čak sama elastičnost tražnje (cena koju postavi monopolista može da bude prevelika pa da osetno smanji njegovu potrošnju, pa da konačni rezultat bude i smanjenje profita umesto njegovo povećanje).

Državne komisije koje se bave zaštitom konkurencije mogu da u ovome pomognu, ali isto tako mogu i da odmognu ako pogreše. Poseban problem se javlja u državama koje imaju jaku političku dominaciju jednog centra i slabu nezavisnost institucija pošto će u njima ovakvo telo raditi samo onda kada to ne bude smetalo političkim interesima. Zbog toga nam ipak najveća zaštita dolazi od konkurencije. Da bi ona ipak mogla da ima jači uticaj na poslovanje trebalo bi učiniti ono što je moguće da tržište bude što je više liberalizovano, da bi na njemu mogle da posluju nove kompanije, naročito one novoosnovane. Korupcija i davanje posebnih povlastica velikim kompanijama, bilo zakonski bilo de facto ponašanjem državne administracije (da su pred zakonom svi jednaki, ali da su neki malo jednakiji od drugih) mogu ozbiljno da ograniče delovanje konkurencije i da nas ostave na milost i nemilost onima koji prvenstveno imaju dobre političke veze, a ne najbolji proizvod koji nam treba.

Pročitajte i:

Talas se u svom radu oslanja i na vašu direktnu podršku. Podržite nas za više ekonomskih, političkih i društvenih analiza. 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *