Foto: iStock
*Tekst je deo autorskog serijala „Nova demokratska realnost – Srbija kao hibridni režim“
U uvodnom tekstu ovog serijala, pomenuli smo da je većina relevantnih indeksa koji ocenjuju kvalitet demokratije poslednjih godina prestala Srbiju da klasifikuje u kategoriju čistog demokratskog sistema.
Zašto ovi indeksi, koje obično izrađuju međunarodne nevladine ili akademske organizacije, daju takvu procenu? Možda i najpoznatiji od njih, koji kreira Freedom House (Nations in Transit), Srbiju vodi kao hibridni režim, sa skorom demokratije 3.96 od mogućih 7, što je najniža ocena naše zemlje od 2001. godine. Kao razlog za to navode kontinuiranu deterioraciju u oblastima medijskih sloboda, političke kontrole i sprovođenja slobodnih i nezavisnih izbora, ali i slabosti u oblastima vladavine prava i korupcije. Ali, istraživači ove organizacije za naš izborni proces kažu da ispunjava minimalne kriterijume demokratije i da rezultat izbora uglavnom oslikava raspoloženje građana.
Ne baš demokratija
Da bi pojasnili ovu situaciju, konsultujmo i Freedom in the World indeks iste organizacije, koji je za 2021. godinu izašao pre nekoliko dana. U njemu je Srbija pala u kategorijama političkih prava i građanskih sloboda. Kao razlog se navode manipulacija izbornim pravilima (smanjenje izbornog cenzusa neposredno pred izbore, kako bi se ublažili efekti bojkota), agresivna reakcija policije na julske proteste protiv lokdauna, kao i neregularnosti u izbornoj kampanji – što uključuje funkcionersku kampanju, pristrasnost medija i pritiske na birače.
Nijedna od tri navedene negativne pojave ne ugrožava bazične okvire demokratije. Izbori postoje, liste se slobodno kandiduju, načelno imaju pristup javnom servisu, postoje institucije i zakoni koji održavaju nezavisan izborni proces. Proceduralni i institucionalni okvir demokratije je tu, ali u praksi je problem. To nas dovodi do pitanja šta ustvari čini demokratiju: da li je to puko postojanje izbora kao metoda selekcije ili podrazumeva i čitav spektar institucija i pravila koje osiguravaju slobodno izražavanje i udruživanje, ravnopravno političko takmičenje i kontrolu nad izbornim procesima?
Nebojša Vladisavljević u odličnoj studiji „Uspon i pad demokratije posle Petog oktobra“ kritikuje ovakve indekse, navodeći da pred nove demokratije stavljaju nerealno visoke standarde koje su razvijene liberalne demokratije dostizale neretko vekovima. Ovaj autor tako ističe da je Srbija u deceniji nakon petooktobarskih promena dostigla zavidan nivo demokratskog razvoja (uprkos nasleđenim unutrašnjim i spoljnim ograničenjima), te da su u tom periodu vrlo ozbiljni društveni konflikti rešeni unutar demokratskih institucija.
Lagano urušavanje demokratije po njemu dolazi nakon 2008. godine, kada izborom vlade DS-SPS prestaju da postoje unutrašnje kontrole između vladajućih stranaka koje su postojale ranije u vidu kohabitacije predsednika i premijera, kao i relativno ravnopravnih koalicionih partnera u vladi; a u kasnijem periodu i urušavanjem medijskih sloboda i koruptivnim praksama te vlade. Od promene vlasti 2012. praktično nemamo nijedan vid ravnoteže: koalicioni partneri nisu suparnici, kohabitacija ne postoji, a kolaps opozicionih stranaka je uslovio to da nema ni održivog faktora spoljne kontrole, pritiska ili alternative.
Da li su izbori dovoljni za demokratiju?
Izbori u Srbiji se održavaju redovno, otvoreni su za sve takmace i donekle su kompetitivni, ali najčešće nisu slobodni ni pošteni. Pre svega, postoji velika nesrazmera u dostupnom finansiranju i medijskom prostoru, a zatim i u sprovođenju različitih praksi u kampanji. Posmatrači našeg izbornog procesa redovno ukazuju na zloupotrebu javnih resursa, pritisak na birače (zaposlene u javnom sektoru i primaoce socijalnih davanja), neregularnosti na biračkim mestima, ekstremno neizbalansiran medijski prostor. Npr. jedna analiza izbora 2017. pokazala je da je jedan kandidat imao tri puta više vremena na televizijama sa nacionalnom frekvencijom nego svi ostali zajedno.
U prevodu, ne samo da jedan tim na utakmici ima skuplje igrače, skupu opremu, bolje uslove za trening i više igrača na terenu, već i igra na domaćem stadionu, teren je značajno nakrivljen na stranu na koju napada, protivnikov gol je za 2 metra širi i sudija je navijač domaćeg tima. Igra je zvanično slobodna i lopta je okrugla, ali šanse za uspeh nisu jednake.
Ostali pomenuti indeksi (npr. Varieties of Democracy i Democracy Index) kao i brojni istraživači, takođe ukazuju na pad kvaliteta demokratije u poslednjih desetak godina, svrstavajući Srbiju među zemlje sa najvećim nazadovanjem, ali i ukazujući da se radi o širem trendu, kako u Istočnoj Evropi (Poljska, Mađarska, Slovenija itd.), tako i u ostatku sveta. Nekoliko je povezanih razloga za taj trend, a bez ulaska u dublju analizu, kao primarne bih izdvojio uspon populističkih režima na talasu nezadovoljstva zbog prolongirane ekonomske krize (od 2008) i prestanak demokratskog prozelitizma, odnosno aktivnog angažovanja pojedinih zapadnih zemalja (pre svega SAD) na programima direktne podrške demokratiji, demokratskim institucijama i demokratskim strankama i organizacijama; te zaokret ka onome što se danas naziva stabilokratija.
Stabilokratija je naziv za podršku koju zapadne demokratske države pružaju režimima perifernih zemalja koji očigledno sprovode nedemokratske prakse, ali ipak obezbeđuju određenu stabilnost kako u unutrašnjem, tako i u spoljnopolitičkom smislu. Za strane aktere je, u smislu podrške, dovoljno da su ove zemlje minimalno demokratske, te stoga nema eksternih podsticaja za širu demokratizaciju. Ulozi spoljnih aktera u hibridnom režimu će biti posvećen jedan od sledećih tekstova u okviru ovog serijala.
Ne još autokratija
Ipak, Srbija nije autokratija, iako pokazuje neke odlike autoritarnog režima.
Pre svega, imamo izbore. Demokratska pravila postoje. Opozicione političke partije postoje, čak i pojedini nezavisni mediji, pa i poneke nezavisne institucije, uprkos pritisku. Pravila se, bar u načelu, poštuju, iako se stalno traže načini da se izbegnu.
Drugi važan razlog je što nema nasilja, odnosno nasilje je uglavnom svedeno na pojedinačne ispade. Režim je naravno manipulativan – to se videlo npr. prilikom izmene izbornog cenzusa kako bi se prevazišao efekat bojkota; ali nema potrebu da primenjuje sistemsko nasilje.
Treće, postoji legitimitet vlasti. Izborni rezultati su uglavnom opšteprihvaćeni – i u inostranstvu i u zemlji, gde nema masovnih protesta ili slučajeva građanske neposlušnosti. Takmičenje je i dalje ograničeno na institucionalnu tj. izbornu arenu.
Važan momenat u potencijalnoj definiciji režima kao autoritarnog će biti eventualni trenutak izbornog poraza. Da li će tada doći do mirne predaje vlasti ili do pokušaja održavanja na poziciji, pa čak i nasilnim metodama? Ako do toga dođe, znaćemo da smo prešli ostatak puta od hibridnog režima ka otvorenoj autokratiji.
Ipak, u toj celoj postavci, muči me jedno pitanje. Postoji li, u ovakvim uslovima, uopšte mogućnost da opozicija ikada osvoji vlast na izborima?
*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.
Talas se u svom radu oslanja i na vašu direktnu podršku. Podržite nas za više ekonomskih, političkih i društvenih analiza.
Istraživač na Institutu za političke studije