Siniša Vulić

Istoričar

Vreme čitanja: 6 minuta

Foto: Wikimedia

Borba protiv Turaka bilo je njegovo sredstvo samo kada je to bilo neophodno, a za sve ostalo pobrinula se diplomatija.

 

Teško je jasno reći kakav status knez Miloš Obrenović danas ima u srpskom narodu. Pripisuju mu se zasluge za prve korake u kontinuiranom procesu oslobođenja od Turaka, u njegovo vreme Srbija je počela da dobija međunarodno priznata obeležja i institucija jedne države i uopšte veoma je raširen stav da je reč o najuspešnijem srpskom vladaru 19. veka, pa i celog modernog doba. S druge strane, neretko se može čuti kako je reč o apsolutisti kakav nikada posle nije ovde viđen, da je bio beskompromisan i okrutan u razračunavanju sa unutrašnjim protivnicima i da je, jednostavno, nerado prihvatio bilo kakvo drugačije mišljenje.

Zapravo, oba ova stava su tačna. Stoga se postavlja pitanje kako je Miloš tako brzo i lako dospeo do statusa autokrate, s obzirom na to da se njegov prethodnik, Karađorđe, godinama mučio kako bi ostvario taj cilj. Takođe, utisak je da je opšte mišljenje o velikom knjazu danas izuzetno pozitivno, uprkos svim manama sa kojima su morali da se nose njegovi savremenici. Zašto je to tako?

 

Drugi srpski ustanak i plodonosni pregovori

Za razliku od Prvog, Drugi srpski ustanak bio je jedna munjevita akcija. Počeo je na saboru u Takovu, na praznik Cveti, 11/23. aprila 1815, a završio se pobedom ustanika u Boju na Dublju, 14/26. jula iste godine. Na ovako kratko trajanje ustanka uticali su brojni faktori. Svi srpski ustanici imali su dragoceno iskustvo iz Prvog srpskog ustanka i nisu gubili vreme na borbe koje ne bi imali efekta. Znali su šta žele i koji je najkraći put da to ostvare. Kao i ustanici 1804, borbe su vodili pod parolom zbacivanja Sulejman-paše Skopljaka, čija je vladavina u Smederevskom sandžaku umnogome podsećala na dahijsku. Sa turske strane, na otvorenost za pregovore uticala je velika promena međunarodnih prilika. Napoleonovi ratovi su bili završeni, a tokom trajanja borbi u Srbiji zadat mu je konačan udarac kod Vaterloa. Takođe, baš u to vreme se završio Bečki kongres i postalo je jasno da je Evropa na neko vreme završila sa ratovanjem, tako da je po Osmanlije postojala realna pretnja od internacionalizacije srpskog pitanja, na šta bi mogle da utiču dve od tri članice novoformirane Svete alijanse, Austrija i Rusija.

Upravo su ove dve zemlje, oslonac Srbije u procesu oslobođenja od Turaka, savetovale Milošu da uđe u pregovore sa Turcima, nespremne da započinju još jedan međunarodni sukob kako bi ostvarile maksimalističke zahteve ustanika. Poučena prethodnim iskustvom dugih i krvavih borbi i odobrovoljena disciplinovanošću ustanika, koji su se držali unutar Smederevskog sandžaka i pažljivo se odnosili prema muslimanskom stanovništvu, Porta je pristala na pregovore.

Knez Miloš je lično razgovarao sa bosanskim begler-begom Huršid-pašom, dok je njegova opunomoćena delegacija vodila pregovore sa rumelijskim begler-begom Marašli Ali-pašom. Glavni pregovor odvijaće se u trouglu Miloš-Marašlija-Porta. Pregovori su konačno završeni 1816. godine, kada je u Carigradu Milošu izdato osam fermana. U skladu sa njima, stanovništvu Smederevskog sandžaka (sada već Kneževine Srbije, iako će je Osmanlije ovako nazivati sve do 1878) smanjen je harač sa trinaest na tri groša, proglašena je opšta amnestija ustanika, spahije su mogle da uzimaju danak samo u skladu sa beratom koji je propisivao njegovu vrednost, porez se plaćao dvaput godišnje (na Đurđevdan i Mitrovdan), turske vojne posade ostale su samo u tvrđavama šest neoslobođenih gradova, uveden je dvojni pravni sistem, po kojem Turcima sudi muselim, a Srbima knez, koji u gradu stoluje zajedno sa muselimom, Srbi dobijaju prvu od Porte priznatu instituciju – Narodnu kancelariju – a srpskim trgovcima pripada pravo da rade širom Carstva. Fermani će stupiti na snagu 1817. godine i tako će početi doba poluautonomije Srbije.

 

Postani Prijatelj Talasa

 

Razračunavanje sa političkim protivnicima

Na Miloševom putu ka neograničenoj moći od obračuna sa Turcima ništa manje važni nisu bili obračuni sa političkim protivnicima među Srbima. Fermani su predviđali da vrhovno telo u Srbiji bude Narodna kancelarija, sastavljena od po jednog predstavnika svake od dvanaest nahija, po čemu je trebalo da podseća na Praviteljstvujušči sovjet u svojim prvim danima. Uz to, među ustanicima je bilo usvojeno viđenje Srbije kao neke vrste tetrarhije između Miloša Obrenovića, Petra Nikolajevića Molera, Pavla Cukića i Mateje Nenadovića. Međutim, već 1816. godine došlo je do sukoba između Miloša i Molera, a Marašli Ali-paša je ubrzo, na Milošev zahtev, a pod optužbom za proneveru, pogubio Molera. Knezu posle ovoga nije bilo teško da stavi Narodnu kancelariju pod svoju kontrolu.

Bune među Srbima u narednih godina pokretale knjaževa strahovlada koju su sprovodili lokalni knezovi pod njegovom kontrolom, ali i poreska politika. Naime, smanjenje poreza prema Porti nije ispunilo očekivanja raje, a sada se pojavio još neko ko joj je naplaćivao poreze – knez Miloš. On je prikupljene poreze koristio kako bi otkupljivao zemlju od preostalih spahija, što je vodilo nestanku zuluma, ali ne i punom oslobođenju seljaka.

Prekretnica u Miloševoj vladavini dogodila se 1817. godine. Sve do tada, njegov najopasniji protivnik nalazio se van Srbije. Bio je to Karađorđe. Karađorđevo ubistvo, ubrzo po njegovom dolasku u Srbiju sa ciljem planiranja sveopšteg balkanskog ustanka, učinilo je da svi viđeniji Srbi koji dotad nisu bili uz Miloša ili pristupe njemu ili napuste zemlju. Bune koje su izbijale u dužem vremenskom periodu koji je usledio predvodiće uglavnom drugorazredne ličnosti, koje nisu imale moć da primoraju knjaza na suštinske promene. Upravo 1817. godine, Miloš će na Velikoj skupštini u Beogradu biti proglašen za naslednog kneza. Mada će proći godine dok mu se to pravo ne prizna u Carigradu, jasno je da je, u poređenju s Karađorđem, Miloš do njega došao brzo i lako.

Narednu deceniju obeležiće tri bune iz kojih je vladar Srbije samo izlazio još jači. Prvu su podigli 1821. godine Stevan Dobrnjac i Marko Todorović Abdula u Ćuprijskoj i Požarevačkoj nahiji. Kao razlog se navode kneževe apsolutističke težnje. Nekoliko dana je bilo dovoljno da Abdula bude ubijen, a da Dobrnjac pobegne u Leskovac, tada deo Niškog sandžaka.

Najveća buna tog perioda izbila je 1825. godina, a predvodio ju je Miloje Popović Đak. Buna se iz Jasenice proširila na veći deo Šumadije, a ustanici su uspeli i da zauzmu Topolu, gde su izneli zahteve koji su se sastojali od liberalizacije trgovine i promene poreskog sistema, prema kojima bi bilo ukinuto neposredno oporezivanje. Miloš je, na kraju, uspeo da uguši i ovu bunu, Đak je ubijen, a promene na koje je knez pristao bile su prilično blage. Neke lokalne starešine su smenjene, porez koji je on sam ubirao je blago umanjen, ukinuto je fizičko kažnjavanje batinama, a tajna ubistva uglavnom odbačena kao način rešavanja sporova.

Godinu dana kasnije, izbila je u blizini Beograda nova buna, koju je predvodio Đorđe Čarapić, sa ciljem zbacivanja Miloša i dolaska na vlast još živih vođa Prvog srpskog ustanka. Ova pobuna je ugušena brzo i brutalno.

 

Spoljnopolitički uspesi i odnosi sa Carigradom

Poluautonomija koju je Srbija dobila 1817. godine nije mogla da zadovolji Miloša Obrenovića, pre svega zato što mu još uvek nije bilo priznato pravo prenosa vlasti na najstarijeg sina. Najvažniji spoljnopolitički postupak biće mudro držanje u međunarodnoj krizi nastaloj izbijanjem ustanka u Grčkoj 1821. godine. Miloš nije podržao ustanak, ali jeste ostvario važne diplomatske veze sa Rusijom i uspeo je da u njoj nađe diplomatskog pokrovitelja srpskih interesa. Kada je situacija u Grčkoj počela da se raspliće, carevi Nikolaj I i Mahmud II izdali su 1826. Akermansku konvenciju, u čijoj se Petoj tački navodi da Srbiji treba hatišerifom potvrditi stepen autonomije koji joj je garantovan Bukureškim mirom 1812, a koji su ustanici tada odbili. U tzv. Odvojeni akt Konvencije ušli su dodatni zahtevi ustanika: sloboda vere, izbor starešina, nezavisnost unutrašnje uprave, povratak šest nahija oslobođenih u Prvom srpskom ustanku, sloboda trgovine sa srpskim pasošem, zabrana naseljavanja muslimana i slobodno podizanje neadministrativnih ustanova. Tri godine kasnije, ove odredbe će biti potvrđene Šestom tačkom Jedrenskog mira, kojim je završen Grčki rat za nezavisnost.

Prvi hatišerif donet je 1829. godine. On je samo potvrđivao ono što je stajalo u Petoj tački Akermanske konvencije, što nije zadovoljilo Srbe, ali ga je knez ipak prihvatio, kako ne bi opterećivao odnose sa Portom.

Godinu dana kasnije, objavljen je još jedan hatišerif, mnogo značajniji. Njime je regulisan pravni položaj Kneževine Srbije, pripojeno joj je pomenutih šest nahija, muslimanima je dat rok od godinu dana da prodaju zemlju i da se odsele, a od Turaka je u Srbiji ostalo samo vojno osoblje u šest tvrđava. Sama Kneževina plaćala je paušalni porez Carigradu i ništa više od toga, a unutrašnja uprava je stekla punu autonomiju. Knez je izvršnu vlast na papiru delio sa Savetom starešina, a Srbija je dobila i pravo organizovanja narodne vojske. Hatišerifom je počela i obnova Srpske pravoslavne crkve, tako što je Beogradskoj mitropoliji dodeljena autonomija, sa neformalnim pravom da sama Kneževina bira mitropolita, dok se formalno pravo i dalje nalazilo u rukama vaseljenskog patrijarha. Konačno su se ponovo mogla čuti zvona na pravoslavnim crkvama. Uz hatišerif, na Tašmajdanu je pročitan i berat kojim je Miloš Obrenović priznat kao nasledni knez po pravu primogeniture, posle čega je na praznik Svetog Andrije Prvozvanog 30. novembra / 12. decembra miropomazan. Taj datum je bio prvi srpski državni praznik.

Konačno, pametno držanje Miloševo u unutrašnjim krizama u Carstvu ubrzalo je donošenje hatišerifa iz 1833, za razliku od prethodna dva, naslovljenog na kneza Miloša, a ne na beogradskog vezira. Srbiji su konačno pripojene Podrinska, Starovlaška, Kruševačka, Paraćinska, Crnorečka i Krajinska nahija, Turci su se potpuno povukli iz uprave, a porez je fiksno određen, uz prikupljanje dvaput godišnje. Knez Miloš je za nešto manje od dvadeset godina ostvario sve što je želeo. Tako se on našao na vrhuncu moći.

 

Opraštanje apsolutizma

Knez Miloš je svojom političkom veštinom spolja i iznutra uspeo da veže proces jačanja autonomije Srbije za uspon svoje moći. Borba protiv Turaka bilo je njegovo sredstvo samo kada je to bilo neophodno, a za sve ostalo pobrinula se diplomatija. U unutrašnjoj politici nije pokazivao takvu spremnost na razgovor i mnogo je lakše pribegavao nasilju kada je znao da je protivnik slabiji od njega. Činjenica da su u njegovo vreme napravljeni divovski koraci u procesu oslobođenja Srbije učinila je da mu pokolenja oproste apsolutizam, brutalnost prema političkim protivnicima i brojne druge grehe prema sopstvenom narodu.

 

Pročitajte i:

*Stavovi izraženi u tekstovima u okviru Tradicije slobode predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa. 

Talas se u svom radu oslanja i na vašu direktnu podršku. Podržite nas za više ekonomskih, političkih i društvenih analiza. 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *