Politička zloupotreba privatizacije - između ekonomije i populizma
Dejan Bursać

Istraživač na Institutu za političke studije

Vreme čitanja: 4 minuta

Foto: iStock

*Tekst je deo autorskog serijala „Nova demokratska realnost – Srbija kao hibridni režim“

U hibridnim režimima proceduralno se ispunjavaju mnogi od formalnih kriterijuma demokratije, bar na papiru: postoje zakoni, institucije, procedure, prava i slobode. U praksi, stvari su malo drugačije.

 

Sve češće možemo čuti ocenu da je u Srbiji na snazi hibridni politički režim. Šta to ustvari znači? Da li to znači da je Srbija postala autokratija? Pa ne baš. Da li znači da je naša zemlja i dalje demokratija? Pa ne baš. Hibridni režim je ustvari nešto između. Kao što mu ime kaže, hibrid između demokratskih institucija i autoritarne prakse.

Pred Vama je prvi tekst novog serijala koji će se baviti novom demokratskom realnošću u Srbiji – činjenicom da je Srbija hibridni režim i da sve više (međunarodnih, domaćih, akademskih i medijskih) aktera našu zemlju percipira upravo tako. Analiziraćemo da li naša zemlja zaista spada u ovaj tip režima, koje su karakteristike takvih režima, šta to znači u praksi, kako je ovaj sistem nastao, kako se ponašaju akteri u hibridnom režimu (i vlast i opozicija i međunarodni igrači), koje su im opcije, šta održava takvu vlast i na kraju – kada i kako ćemo se izvući iz takve situacije.

Ovaj prvi tekst međutim neće biti tako dramatičan. Štaviše, možda bude pomalo i dosadan. Njegova namena je da bude teorijski, pre svega da objasni šta je to ustvari hibridni režim i kako političke nauke danas definišu ovakve sisteme. Unapred se izvinjavam čitaocima zbog toga.

 

Što se grbo rodi

Hibridni režim je ustvari mešoviti tip režima, često nastao kao ishod nedovršene tranzicije iz autoritarnog sistema u demokratiju, te kao takav kombinuje karakteristike demokratije i autoritarizma. U takvim sistemima, proceduralno se ispunjavaju mnogi od formalnih kriterijuma demokratije, bar na papiru: postoje zakoni, institucije, procedure, prava i slobode. U praksi, stvari su malo drugačije.

Pojava ovakvih režima prvo je primećena sa tzv. trećim talasom demokratizacije, koji je bio aktuelan u poslednjim decenijama dvadesetog veka i tokom kojeg je veliki broj južnoevropskih, latinoameričkih i najzad, istočnoevropskih diktatura krenuo ka demokratiji. Na tom putu, nastale su nove forme autoritarizma skrivene iza fasade demokratskih procedura, u manjoj ili većoj meri. Zahvaljujući spoljnom pritisku (međunarodnih aktera zainteresovanih za promociju demokratije) i unutrašnjem pritisku (građana željnih demokratije tj. učešća u odlučivanju) autoritarne elite često su formalno prihvatale demokratske zahteve i organizovale izbore, ali su zadržale mnoge mehanizme manipulacije i pritiska kako bi osigurale očuvanje sopstvene moći.

Raznovrsna praksa ovih režima dovela je i do konfuzije unutar discipline političkih nauka, te je za sličnu pojavu koja se nalazi negde između ukorenjene demokratije i klasične autokratije, osmišljen čitav niz termina: polu-demokratija, delegativna demokratija, pseudo-demokratija, kompetitivni autoritarizam, polu-autoritarizam, iliberalna demokratija, izborni autoritarizam itd.

 

Postani Prijatelj Talasa

 

Zvao se, sasvim jednostavno, hibridni režim

Tokom ovog serijala, mi ćemo se držati naziva hibridni režim, jer smatramo da odlično oslikava kako mešavinu dve krajnosti (demokratije i autokratije), tako i činjenicu da se samo postojanje tih režima protivi donekle ustaljenoj dihotomiji između demokratija i autokratija, već nudi i treću, mešovitu opciju.

Naime, zapadni standardi demokratije su očigledno nerealni i nedostižni za brojne države, što je i logično jer su se institucije razvijenih demokratija razvijale u različitim istorijskim i društvenim okolnostima. Međutim, vremenom je kompletno shvatanje demokratije poistovećeno sa liberalnom demokratijom – formom vladavine koja se oslanja na predstavnički sistem, podelu vlasti, slobodne izbore, vladavinu prava, pluralizam, otvoreno društvo i široku zaštitu ljudskih i građanskih prava i sloboda. Mnoge zemlje nisu bile u stanju da dosegnu ovaj nivo standarda, bar ne u kratkom periodu razvoja demokratije u poslednjih nekoliko turbulentnih decenija, a za šta je razvijenim zapadnim demokratijama neretko trebalo i nekoliko vekova.

Nerealni kriterijumi neretko su vodili do izneverenih očekivanja. Veliki deo tranzicionih država može da bude svrstan u ovu političku sivu zonu. Srbija je, konkretno, imala dva duga iskustva sa hibridnim režimom od pada socijalizma.

Prvo, koje nam se desilo devedesetih, ishodi iz toga što autoritarni režim nikada nije imao želju da potpuno pusti vlast, odnosno – put u demokratiju je zapeo, te sama zemlja i nikada nije bila demokratija.

U drugom pokušaju, nakon 2012. godine, radi se o tome da je zemlja imala nekakvo demokratsko iskustvo, ali je došlo do erozije. Bilo do raspada demokratskih institucija, ili češće, da su te institucije bile slabe i funkcionisale su po demokratskim principima samo zahvaljujući dobroj volji aktera, stranom pritisku, ili ravnoteži političkih snaga. Kada je toga nestalo, autoritarna praksa se uselila u postojeće ljušture demokratskih institucija.

 

Gde smo sada mi?

U ovakvom tipu režima dakle, izbori se održavaju redovno i donekle su kompetitivni, ali uglavnom nisu ni slobodni ni pošteni, najviše zbog drastične neravnoteže u pristupu finansijama, medijima, pravosuđu i institucijama od strane jednog takmaca. To rezultira dekorativnom prirodom demokratskih institucija u kojoj izbori ne služe za eventualnu promenu vlasti, već su proces u kome je pobednik unapred poznat, a koji služi za davanje legitimiteta vlasti. Slično je i sa većinom ostalih institucija. Ipak, pored toga, važno je reći da ove režime od diktatura razlikuje relativno nizak nivo nasilja.

Kako bilo, pored brojnih istraživača, neki od najpoznatijih svetskih indeksa demokratskih sloboda danas Srbiju klasifikuju u kategoriju hibridnog režima. Ovakvi indeksi pružaju dobar presek stanja, jer sumiraju veliki broj pokazatelja, te omogućavaju komparaciju između zemalja i praćenje trendova kroz vreme.

Tako, od 2020. godine, Freedom House Srbiju zvanično vodi kao hibridni režim. V-Dem institut zemlju karakteriše kao izbornu autokratiju. Zanimljivo, Ekonomistov Democracy Index Srbiju još uvek ne svrstava u hibridne režime, već u manjkave (flawed) demokratije. Mada je zemlja na samoj granici njihove skale od ocene 0 do ocene 10: granica između hibridnog režima i manjkave demokratije nalazi se na oceni 6, a Srbija je prošle godine dostigla neimpresivnih 6,22.

Ipak, kada razmotrimo objašnjenja razlika između ove dve grupe zemalja, vidimo da se ustvari radi o dve potkategorije iste pojave. Manjkave demokratije su one koje imaju slobodne izbore i građanske slobode, ali brojne teškoće u sprovođenju koje se pre svega odnose na pritiske na medije i opoziciju, kao i nerazvijenu političku kulturu. Hibridne režime karakterišu nešto otvorenije izborne prevare i veći pritisak na slobode, kao i beskrupuloznija okupacija institucija, pravosuđa i medija od strane izvršne političke vlasti. Srbija, kao što i sam rezultat kaže, varira između ove dve grupe.

 

Šta sve to znači za nas i našu zemlju?

Više o tome u narednim tekstovima u ovom serijalu.

Pročitajte i:

 

*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *