Borba protiv mafije u državi kriminala
Goran Tomin

Klinički psiholog i psihoterapeut

Vreme čitanja: 4 minuta

Foto: iStock

Da li mi imamo institucije kakve zaslužujemo, odnosno kakve su ogledalni odraz stanja u nama ili se radi o našoj zapravo reaktivnoj posledici izostanka svake moguće uvremenjene i „u ime naroda“ pravične akcije onih koji su garant reda i mira. Kada niko i ništa ne čini „u ime naroda“, onda će narod činiti sam u svoje ime.

 

Nedavno je jedan prijatelj na fejsbuku stavio duhovit, a zapravo veoma ozbiljan status: „Gde si, bre, 100 godina, nema te kao pretpostavke nevinosti“. U poslednje vreme se, doduše retko, pojavljuje upravo to pitanje kada se radi o razotkrivanju, mahom seksualnih, afera javnih ličnosti. Zamera se to što javnost, vođena medijskim linčom, neprofesionalnim novinarstvom, zapravo presuđuje bez suđenja. Donosi presudu, izriče kaznu u komentarima na društvenim mrežama. Rukovodi se primitivnim plemenskim doživljajem prava i pravde. Ima veoma svesnu potrebu da linčuje. U nekim slučajevima se pojavljuju čak mišljenja da je takva javnost nasela. Da je progutala mamac, te reaguje marionetski onako kako konce vuku mediji iza kojih stoje određene strukture koje ciljano žele da izazovu takvu reakciju. Da nam bace kosku koju ćemo glodati. Jer – ne čekamo šta će sud kazati. Kakvo će tužilaštvo činjenično stanje utvrditi. Jer ni ne želimo da čujemo drugu stranu priče, stranu optuženog koji, prema svim civilizacijskim merilima, ima pravo na odbranu. Jednostavno, postali smo naivno i povodljivo stado.

Tu se nameću dva pitanja. Prvo je – da li je baš tako? Drugo – i ako jeste, hajde da pokušamo da vidimo zašto je tako.

 

Postani Prijatelj Talasa

 

U seriji razotkrivanja seksualnih (mada, u suštini stvari, od seksualnosti tu nema ni trunke, ovde se, zapravo, radi o jednom drugom nagonu – agresivnom nagonu i njegovim derivatima) afera u neposrednoj prošlosti, ne smemo prenebregnuti činjenicu da se radi o javnim, odnosno poznatim ličnostima. I to sa obe strane. Gde su i žrtve i nasilnici imena koja znamo. Tako nešto, po prirodi stvari, privlači mnogo veću pažnju nego da se radi o stanovniku sela iz unutrašnjosti koji napastvuje po komšiluku. Privlači pažnju jer ruši iluziju. Zato što uviđamo da svakome može da se dogodi. Da ne postoji taj prefinjeni svet likova koji su nam idoli ili koje obožavamo. I ne samo da svakome može da se dogodi, nego da bilo ko, naročito ukoliko je na stvarnoj ili simboličkoj poziciji moći, može da čini najjezivija moguća dela. Kada ste javna ličnost i nešto tako se pročuje za vas, prirodna je rekacija u našem društvu (mada, nisam siguran da nije prirodna ni u bilo kom drugom) da se na vas obruši taj famozni medijski i linč javnosti. Da li je to tako zato što su mase bezglave? Ili se, možda, radi o tome da u višedecenijskom (da ne kažem viševekovnom) kolektivnom iskustvu postoji uverenje da, dokle god se radi o javnoj, a naročito moćnoj, ličnosti – institucije društva se prave mrtve. Pogotovo ako znamo da za vinovnike koji se pominju u poslednjih nekoliko meseci postoje informacije o političkoj povezanosti sa strukturama. Šta, dakle, imamo?

  • 1. Javnu, harizmatičnu, popularnu ličnost optuženu za nasilje,
  • 2. Ista ta ličnost je u bliskim (privatnim ili profesionalnim) odnosima sa političkim strukturama
  • 3. Tužilaštvo i sudove sa garniturama koje postavljaju iste te strukture

Iz ove tri premise možete i sami izvući zaključak o tome kolika je tačno verovatnoća nepristrasnosti organa koji služe da nas čuvaju i uspostave red i zakon. Uz očaj i bespomoćnost žrtve ide bes i to ogroman bes, onih koji su žrtvi bliski, a naknadno saznaju šta joj se desilo. „Da neko pipne moju sestru (ili majku ili ćerku), mirne savesti sam bih mu presudio, uopšte ne bih čekao ni policiju ni sud“. Je l’ da da ste često čuli, ali i sami pomislili, ovu rečenicu? Gde se tu dede pretpostavka nevinosti? Strpljivo, staloženo, pravedno i humano davanje šanse optuženom da se brani. Čini se da je odgovor očigledan. Pretpostavka nevinosti je na istom onom mestu gde i pretpostavka o nepristrasnosti i efikasnosti našega sudstva. Za kraj da još malo začinimo tu čorbu. Pretpostavka nevinosti metamorfira i seli se u odnosu na to kako se određenog dana u određenom trenutku o tome izjasni sudija nad sudijama, tužilac nad tužiocima, onaj koji zna apsolutnu istinu. Svi znamo ko je to.

Teško bi bilo reći šta je koka, a šta jaje. Odnosno, da li je stariji potpuni i opravdani, gubitak poverenja u institucije ili potreba za plemenskom pravdom. Da li mi imamo institucije kakve zaslužujemo, odnosno kakve su ogledalni odraz stanja u nama ili se radi o našoj zapravo reaktivnoj posledici izostanka svake moguće uvremenjene i „u ime naroda“ pravične akcije onih koji su garant reda i mira. Kada niko i ništa ne čini „u ime naroda“, onda će narod činiti sam u svoje ime.

Uostalom, nije li dobro što pritisak javnosti ponekada dovede do toga da se ta pravda zaista i zadovolji? To je ono kad se iznenadimo efikasnošću organa, kad doživimo kao izuzetak da žrtva pohvali način na koji je bila tretirana od strane istih. Javnost reprezentovana u medijima jeste sedma sila. Ono što bi zatvor inače činio – gubitak posla, završavanje s karijerom, gubitak reputacije – to čini vox populi. I, ne, nije to cancel kultura. U Srbiji je to konačno sticanje kakvih takvih uslova da se o nasilju i zlostavljanju javno govori.

Najzad, da citiram svoju uvaženu koleginicu: „Kad žrtva progovori, svi moramo da umuknemo“.

Pročitajte i:

 

*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *