Vreme čitanja: 7 minuta

Foto: iStock

Čega su se to naši preci oslobađali do lanaca na nogama? Nisu li oni hvatali, doduše sa zakašnjenjem, korak sa razvijenim svetom?

 

U razmišljanju o uzrocima problema u kojima se nalazimo često potežemo za istorijskim paralelama da bi ukazali kako je nekada bilo drugačije i čak bolje. Kao prva misao javlja se taj slavni devetnaesti vek, vek revolucija, izgradnje moderne države, ali i borbe za ograničavanje vlasti suverena. Prečesto, međutim, ove istorijske reminiscencije teže idealizaciji koja je i sama proizvod onih stanovišta kojih treba da se oslobodimo.

Tu pre svega mislim na mit o izgradnji države po planu ili receptu (M. Oukšot) i u odnosu na vrednosti koje se u datom trenutku smatraju civilizacijiskim. Kao što su naši stari u tom zlatnom dobu svenarodnog požrtvovanja i pregalaštva pokušavali da dostignu razvijeni svet tako i savremene generacije u svome vremenu treba da učine isto. I mada u ovakvim nastojanjima nema ničeg neprirodnog, niti po sebi lošeg, pitanje je da li je opšta pretpostavka stvaranja društva po receptu ono što nama treba.

Najneslavniji eksperiment stvaranja države na osnovu recepta je svakako komunistička revolucija i stvaranje socijalističke Jugoslavije. Ovaj eksperiment nije bio poguban samo zato što je bio neostvariv, već pre svega zato što je zacementirao već postojeće shvatanje po kome život jednog društva treba da se planira i organizuje sa vrha na dole kroz sve nivoe društvene organizacije.

Shvatanje po kome društvo treba da se kreira na osnovu nekakvog recepta prirodno se nadovezuje na shvatanje po kome društvom treba da se upravlja iz jednog centra. I ovde nam je naš slavni vek u glavi. On nam nije doneo samo oslobođenje seljaka, slobodu od stranog tlačitelja i borbu za podelu vlasti, već i ideju da život celokupnog društva treba centralizovati. Logično se postavlja pitanje da li je moglo biti drugačije. Čega su se to naši preci oslobađali do lanaca na nogama? Nisu li oni hvatali, doduše sa zakašnjenjem, korak sa razvijenim svetom?

Iako srpska revolucija nije bila isto što i Francuska (nasuprot nekim shvatanjima, to je, zapravo, bila konzervativna revolucija) i iako su njeni motivi bili egzistencijalni ona je ipak bila revolucija, a svaka revolucija pored potencijalno dobrih stvari donosi i mnogo loših. Loše je bilo to što je početak srpske revolucije označio početak kraja starije tradicije samouprave koja po nekim mišljenjima seže do u srednji vek. Danas se tom samoupravom, koja se pogrešno krsti mutnim pojmom „direktne demokratije“ (mutinim, zbog rusoovskih interpretacija), ponosi jedna Švajcarska, ali ona u nekim tragovima i to najpre na lokalnom nivou postoji još u Engleskoj i Sjedinjenim Državama. Opšte je poznato da su samouprava i decentralizacija oprobani lek protiv čvrste ruke i diktata „od gore“.

Reč je o institucijama „patrijarhalne demokratije srpskog sela“ kako ih zove istoričar Vasa Čubrilović. – Molim vas, ne skačite odmah na reč „patrijarhalno“, ali ni na još neke reči pre nego što dođete do kraja teksta! – O ovim institucijama se i dalje malo zna i one nisu sistematski istraživane, ali su za nas interesantne interpretacije (V. Čubrilović; M. Svirčević, između ostalih) koje u njima vide ustanove „proto-civilnog“ karaktera. Njih ne treba mešati sa sličnim institucijama u drugim delovima Balkana koje su bile čisto tribalnog tipa. Nastala u okviru Smederevskog sandžaka (kasnije Beogradski pašaluk) seljačka demokratija doživljava svoj procvat doseljavanjem stočarskog stanovništva („Vlaha“) sa posebnim navikama i etikom, čime se objašnjava njen proto-civilni karakter. Smederevski sandžak postaje balkanski „melting pot“ predrevolucionarne Srbije u kome se mešaju različita shvatanja, etike, običaji i porekla. Udaljenost od snažnih poluga centralne vlasti, slabljenje otomanske imperije, kao i pogranični karakter Smederevskog sandžaka pogodovali su rađanju lokalnih institucija samouprave. Te institucije nastaju spontano i bez direktiva odozgo, slično Hajekovim (F. A. Hajek) opisima spontanog i evolutivnog društvenog razvoja.

To su, pre svega ustanove „knežina“, „zborova“ i velikih narodnih skupština na poleđini još starije i temeljnije institucije zadruge. Odlučivalo se prvo u zadrugama, zatim u selima kada bi se okupljali predstavnici zadruga; potom bi se odlučivalo u oblastima (knežinama) sastavljenim od više sela, a onda i na opštim narodnim skupštinama. Što je centar odlučivanja bio „niži“ to je njegov glas bio jači – viši nivoi odlučivanja morali su da poštuju „nižu“ volju. Odlučivalo se, dakle, od dole ka gore, bez nametanja od strane nekog udaljenog autoriteta i iz jednog centra. Svakako, zadruga je temelj samoupravnog odlučivanja i ona zaista jeste počivala na patrijarhalnom shvatanju života u kome su muške glave i to one najstarije vodile glavnu reč. Moja baka, koja dolazi upravo iz takve jedne zajednice pričala mi je o životu u zajednici koji jeste bio uređen, patrijarhalan i sa strogom podelom poslova, ali i duboko etičan sa stanovišta etike tog vremena i tih ljudi. Njena priča slagala se sa opisom i funkcijom zadruga o kojima piše liberal Vladimir Jovanović (Srpski narod i istočno pitanje). Upravo jaka etika i disperzovani sistem odlučivanja jesu elementi koje su omogućavali opstanak stanovništva u toj velikoj „tampon zoni“ između dva carstva.

 

Postani Prijatelj Talasa

 

Šta je onda bilo to što je bilo vredno od tog starog poretka, a što je nestalo u vihoru srpskih revolucija i kasnije tokom izgradnje moderne države? To nisu same zadruge koje su istrajavale u nekim krajevima do prve polovine XX veka, pa ni sistem decentralizovanog odlučivanja sam po sebi. Ovde nije reč o danas tako popularnim, ali čisto tehničkim pitanjima poput promene „izbornog sistema“. Ono što je kasniji razvoj uništio jeste posebno shvatanje politike – koliko god bilo primitivno i ograničeno kontekstom svoga doba – po kome odgovornost za sopstveni život ne sme da se delegira nikom, nikakvom „višem“ autoritetu, bio on lokalni moćnik ili predsednik države. Sa revolucijama počinje da nestaje taj ponositi i kočoperni seljak (koji se mnogo ne razlikuje od doseljenika-farmera američkog zapada) i nastaje servilni građanin koji očekuje da mu država, na uštrb lične slobode i odgovornosti, uredi život.

Treba imati u vidu da je u to vreme i ne samo u Otomanskoj imperiji, svaka država bila minimalna i da život nije bio toliko regulisan kao danas. Osnovna dužnost za podanike, pa tako i za kmetove u Smederevskom sandžaku bila je plaćanje poreza koje se u regularnim uslovima sprovodilo jednom godišnje. Praktično jedino tada i tom prilikom, dolazilo je do direktnog kontakta stanovništva sa državom (zamislite da danas samo jednom tokom cele godine ugledate lice Aleksandra Vučića na TV ekranu!). U ostalim prilikama valjalo je odlučivati o tekućim stvarima i u izostanku birokratizovane strukture i nekog razgranatog pravnog okvira polako su se stvarale institucije samouprave. Kada bi se o nečemu odlučivalo, narod bi se okupljao, obično na nekoj livadi i raspravljao o tekućim pitanjima. Nije postojala formalna hijerarhijska struktura (iako je postojala faktička hijerarhija ugleda, poštovanja, pa i uspeha) niti odlučivanje odozgo. Stavovi naroda, namere i odluke formirane na skupštinama slate su „gore“ preko „knezova“ i „ober-knezova“ čije su uloge bile administrativne i usmerene na prikupljanje poreza. Kneževi i ober-kneževi su bili posrednici između seljaka i turskih regionalnih vlasti, to nisu bili jaki vladari, poput nekada „cara“ Lazara ili kasnije kneza Mihaila, već baš to, administrativci. Odluke su se donosile na narodnim „zborovim“ i tu je prebivala moć naroda.

Međutim, tokom rata za nezavisnost pojavljuje se nova grupa revolucionarnih vođa, ratnih lidera ili „vojvoda“ koja počinje da zauzima mesto nestajuće centralne vlasti. To su bili počeci moderne srpske države. Neki od ovih vođa počeli su da zaobilaze tradicionalne institucije odlučivanja uzurpirajući i lomeći ih. Ova praksa, iako u ratnim okolnostima opravdana, imala je dalekosežne posledice za period mira. Bili su to počeci erozije tradicija decentralizovane demokratije u Srbiji. Sa njom je polako počela da nestaje i svest o lokalnom odlučivanju, svest o snazi lokalnih zajednica, duh zajedništva kao i spremnost da se zajednički odupre uzurpatorima. Možda i Timočku bunu koja je planula pred kraj devetnaestog veka treba shvatiti kao poslednji trzaj starog moralnog koda pred zahuktalim „centralizovanim birokratskim sistemom“ (Ž. Topalović) koji se gradio. Kada je pred osvit Drugog svetskog rata, 1940. Dragiša Cvetković podizao spomenik timočkim herojima u Zaječaru on je upravo želeo da podstakne taj duh otpora i nezavisnosti, duh čiju suprotnost je oličavao upravo on sam kao predstavnike jedne nove i velike države, stvorene po receptu.

Nove vođe bili su ugledni ljudi, najpre trgovci, knezovi i sveštenici, a ne „banditi“ kako slikovito Mankur Oslon (Moć i razvoj) opisuje nastanak svake države. Ali je oni na kraju jesu utemeljili na način kako Oslon opisuje, monopolom nad sredstvima prinude i pravljenjem strukture sigurnosti na određenoj teritoriji koju uspostavlja upravo taj jedan „bandit“ ili „vođa“.

Paralelno sa borbom za nacionalno oslobođenje i izgradnju moderne parlamentarne i konstitutivne demokratije nestaju ostaci decentralizovanog sistema odlučivanja i disperzije moći (osim, sporadično, velikih narodnih skupština kao poslednjeg ostatka starog poretka). Srbija hvata kopču sa svetom, ali gubi dragocene mehanizme odlučivanje superiorne u odnosu na centralizovani model birokratske države koja „grantuje“ slobode – obično na kašičicu. Gubi se ono političko svojstvo koji živi danas u Švajcarskoj, u njenim kantonima i gradovima, ali i na zelenim poljanama gde se još uvek iznose porodični mačevi na narodnim skupštinama (kanton Apencel). Nesumnjivo, švajcarska seljačka demokratija nije očuvana u izvornom obliku. I ona je prošla kroz civilizacijsko rešeto (giljotinu?) Francuske evolucije, ali je njeno jezgro ipak očuvano. Po svom duhu i ona je bila patrijarhalna i konzervativna, ali je sporom evolucijom i sitnim izmenama od Švajcarske načinila jednu od najrazvijenijih i najmodernijih zemalja. Mi verovatno nismo imali nikakve šanse za takav razvoj, ali i ono malo nada pokopano je komunističkom revolucijom. I pre Broza, Koče i Kardelja seljačku demokratiju i onaj seljački prkos skršile su revolucionarne vođe, dakle, pre nego što je ona dobila šansu da se transformiše u skladu sa duhom vremena, da od svoje „zatucanosti“ i patrijarhalnosti stvori prednost.

U svemu ovome ne treba videti još jednu popularnu priču iz paralelne istorije niti tipično lamentiranje nad zlehudom istorijskom sudbom. Na kraju krajeva i veliki razvijeni Zapad pati od istog deficita političkog ideala i organizacije o kojoj govorimo. Podsećanje na zaboravljeni period i izgubljeni ideal politike treba da nas baci u razmišljanje o našem ukupnom modernom razvoju, kao i paradigmi na kojoj on počiva. Možda je umesto konstruktivizma i promena sistema na osnovu nekog recepta, najzad potrebno da radimo na izgradnji drugačijeg shvatanja politike i društvene organizacije. Pre svega da više verujemo u sebe, kao pojedince, porodicu i lokalnu zajednicu i nadasve u snagu lokalnog udruživanja. Možda nam u tome mogu pomoći, bar kao dokaz da nije baš uvek neko drugi odlučivao o svemu umesto nas, ali i kao inspiracija, upravo ti naši „patrijarhalni“, konzervativni i „zatucani“ preci.

Pročitajte i:

*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *