Dimitrije Milić

Programski direktor Novog trećeg puta

Vreme čitanja: 5 minuta

Foto: iStock

Svaki dan postojanja progresivnog i demokratskog Tajvana je trn u oku jednopartijskoj diktaturi u Pekingu. Tajvan, koji se po svim kriterijumima može meriti sa zapadnim demokratijama, je dokaz šta je i Kina mogla da bude, da je njena politička elita donela drugačiju odluku.

 

Država Tajvan – ovu kratku sintagmu upotrebio je pre par nedelja američki državni sekretar, Entoni Blinken, u jednom od obraćanja. Koliko god može delovati banalno ili nevažno, predstavlja veliki presedan. Od perioda Reganovih „šest uveravanja“ na temu odnosa Tajvana i Kine, SAD su imale prilično rezervisan pristup prema statusu ove ostrvske države. Nove okolnosti pokazuju da će se izgleda taj pristup promeniti.

Jačanje kineske političke moći, koja se iz ekonomske sfere prelila i na vojnu, podrazumeva i promenu paradigme. Vlast Komunističke partije Kine sve je asertivnija, a iz zvaničnih dokumenata izbacila je formulaciju da se radi o državi nužno orijentisanoj ka miru. Nakon brutalnog obračunavanja sa otporom u Hong Kongu, tajvanske vlasti i građani prilično su svesni da mogu biti sledeći na meti.

Kineski vladajući komunisti i dan danas sanjaju da pod svoju direktnu kontrolu stave ostrvo na kom vladaju naslednici njihovih neprijatelja iz građanskog rata. Kineski borbeni avioni periodično povređuju tajvanski vazdušni prostor, a Kina sprovodi i vojne vežbe u severnom i južnom delu Tajvanskog moreuza. 

Za Tajvan glavno pitanje ostaje, da li bi u slučaju invazije mogli da računaju na ključnu pomoć zapadnih demokratija.

 

Gde je Tajvan danas?

Iako i na Tajvanu, kao i u Kini, većinsku populaciju čine Han Kinezi, evidentan je proces političke i kulturološke divergencije između ove dve države. Vlast u Pekingu koja je započela kao autoritarna i ekonomski socijalistička, danas je ostala autoritarna, ali sa kapitalističkim poretkom. Vlast na Tajvanu započela je kao autoritarna i kapitalistička, ali se demokratizovala i danas predstavlja jednu od najprogresivnijih država u Aziji.

Dok kineski autoritarizam dobija totalitarne karakteristike, kroz sve veću moć države i visokotehnološke alate za špijuniranja sopstvenih građana, Tajvan je u kontinuitetu u top 15 najdemokratskijih država u svetu. Dok Kina vrši prinudne sterilizacije ujgurskih žena u Sinkjangu, Tajvan po pravima žena deli 6. mesto na svetu (GII indeks) sa Norveškom. Razlika u primanjima muškaraca i žena na Tajvanu je 14% (kao u SAD), u Kini je preko 20%.

U poslednjim godinama, vlast u Pekingu sve više se okrenula od multietničkog socijalističkog društva ka etnonacionalizmu Han naroda, na štetu regionalnih i etničkih specifičnosti. Tajvansko društvo je od vrlo konzervativnog i autoritoranog društva, kroz modernizaciju po ugledu na Zapad, postalo bogato i progresivno društvo. Etničke manjine na Tajvanu imaju važno mesto, a LGBT brakovi su legalizovani.

Tajvansko društvo je danas bliže bilo kojoj zapadnoj demokratiji nego Kini, iako obe države imaju identičnu kulturološku osnovu. Međutim, zbog svog obima i ogromnog tržišta, režim u Pekingu bio je atraktivniji partner za saradnju SAD i saveznika, uprkos političkim razlikama. Glavni izazov u odnosu na poslednje promene u Kini ostaje budući pristup demokratskih država i da li će biti spremne da zbog političkog kapitala rizikuju jasne ekonomske benefite.

 

Tajvanu je potrebna odbrana

Za razliku od Japana, za čiju odbranu SAD garantuju, u slučaju Tajvana to nije situacija. S obzirom na intenzivno kinesko naoružavanje i pojačavanje mornaričkih kapaciteta, tajvanski odbrambeni kapaciteti gube na relativnoj snazi. Vojna doktrina na ostrvu bazirana je na proizvodnji što veće štete u slučaju kombinovanog napada iz vazduha i sa mora ili prilikom hipotetičkog iskrcavanja neprijatelja. 

I bez direktnog iskrcavanja, kineska vazdušna i mornarička blokada ostrva može proizvesti ogromne štete. Trenutna kalkulacija vlasti u Pekingu je da bi uz trenutni odnos snaga, žrtve direktne invazije bile ipak prevelike. Takođe, ovim potezom bi svetsko tržište poluprovodnika, važnih za sve od moblinih telefona do električnih automobila, doživelo paralizu, jer je Tajvan najveći izvoznik ovog proizvoda. To svakako nije garancija da se ovaj vid napada neće desiti do kraja decenije.

Na ostrvu postoji osnovan strah da mogu biti predmet invazije od strane komšijskog autorkatskog režima. Odnos Kine prema Hong Kongu, Tibetu, manjinama Ujgura i Kazaka, taj strah je podigao na viši nivo. Osim vojne okupacije i ukidanja tajvanske razvijene demokratije i individualnih sloboda, u riziku bi bili i razvijeni tajvanski identitet, dijalekat i način života. Isto se desilo sa ostalim regionima i manjinama u Kini, te bi Tajvan teško mogao biti izuzetak. Naročito jer bi uspešna invazija predstavljala simbolički trijumf Komunističke partije Kine u odnosu na protivnike iz građanskog rata, sa kojima skoro ceo vek nisu „raščistili račune“.

Iz navednih razloga, ankete stanovništva govore da su građani zainteresovani za što intenzivnije političke i ekonomske odnose sa SAD (Pew Research Centre). Tajvan želi da ima podršku u odbrani od Kine, a iz priloženog je jasno vidljivo šta i zbog čega brani.

 

Postani Prijatelj Talasa

 

Pozicija demokratskih saveznika

Kako govore poslednje ankete u SAD-u, brzo raste procenat građana koji bi podržao oružanu odbranu Tajvana. Na drugoj stani, u gotovo svim zapadnim demokratijama primetan je oštar pad popularnosti Kine u stanovništvu od početka COVID-19 krize (Pew Research Centre). Taj procenat u političkoj i vojnoj eliti mnogo je veći, naročito u Japanu. Da se ne radi samo o rečima, primetno je i konkretno delovanje ostalih demokratija.

Vlada Borisa Džonsona uputila je u blizini Kine nosač aviona „Kraljica Elizabeta“ sa pratnjom, Kanada borbeni brod, a francuska mornarica podmornicu na nuklearni pogon. Japanskoj mornarici uskoro će se pridružiti i nemačka fregata, dok holandska vlada razmatra sličan potez. Australijska mornarica uveliko asisitra američkoj mornarici u Južnom kineskom moru.

Ovo pojačavanje pomorskog prisustva u kineskom komšiluku trenutno stoji kao upozorenje režimu u Pekingu. Kako se situacija razvija, u slučaju odluke o invaziji na Tajvan, moguće je očekivati koordinisan odgovor zapadnih sila. Iako je kineska mornarica najveća po broju brodova, značajno je inferiorna po tonaži i tehnologiji u odnosu na SAD, a naročito u odnosu na SAD sa ostalim demokratskim saveznicima.

U slučaju da postoji i najmanji rizik od direktnog sukoba sa zapadnim silama, kineska invazija se teško može očekivati. Iz navedenih razloga, u pitanju je politička odluka zapadnih sila i to da li su spremne na žrtve koje ta odluka nosi.

 

Zašto je odbrana Tajvana nužna?

Ukoliko se izuzme obim ekonomskih odnosa sa Pekingom, koji je naravno izrazito veliki, demokratije nemaju puno zajedničkog sa Kinom, a imaju mnogo sa Tajvanom. Komunistička okupacija Tajvana bila bi jak simbolički udarac po demokratije i njihovu meku moć. 

Sa jedne strane, ostale demokratske države bi bile manje sigurne u odnosu na svoje autorkatske komšije i bile spremnije na ustupke i tolerantnije na njihovo siledžijstvo. Na drugoj strani, Kina bi dobila neki vid legitimizacije svog režima, a naročito svog vladajućeg jednopartijskog sistema kod građana.

Svaki dan postojanja progresivnog i demokratskog Tajvana je trn u oku jednopartijskoj diktaturi u Pekingu. Tajvan, koji se po svim kriterijumima može meriti sa zapadnim demokratijama, je dokaz šta je i Kina mogla da bude, da je njena politička elita donela drugačiju odluku. Autokratski režimi uvek će svoje ukidanje demokratije i otvorenog društva braniti time što su to „uvežene zapadne vrednosti“ koje su „imperijalistička podvala“. 

Međutum, svaki dan postojanja demokratskog i progresivnog Tajvana, koji je po svakom kriterijumu uspešno društvo, dokaz je suprotnog. Nisu Han Kinezi „osuđeni“ na autokratiju, niti je demokratija alat nečije subverzije, već je napad na demokratiju najčešće izgovor autokratskih elita da legitimizuju svoje postojanje i gušenje sloboda građana. To primer Pekinga i Tajvana svaki dan dokazuje.

Dok god Tajvan postoji kao nezavisna država, Kina i ostale autokratije neće imati puno ideoloških alata. Iz tog razloga, na političkom i simboličkom nivou zapadne demokratije imaju dužnost da brane sebi srodnu državu od agresivnog autokratskog komšije. Ukoliko Tajvan dobije garancije da je bezbedan od kineske invazije, građani koji žive u demokratijama širom sveta osećaće se sigurnije za svoju bezbednost i način života.

Ukoliko je i zapadnim silama stalo da njihovo političko uređenje bude glavna igra u gradu, delovanje po pitanju Tajvana je ne preporučeno, već nužno.

 

Pročitajte i:

*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *