Milan Krstić

Asistent na Fakultetu političkih nauka

Vreme čitanja: 8 minuta

Foto: sarajevo.travel

*Tekst je deo serijala „Rekvijem za Đorđa Balaševića“ autora Milana Krstića

Malo je majstora koji mogu da naprave različite verzije iste pesme i ostave vas u dilemi koja je bolja. Slušaš dve verzije Rundekove „Uzalud pitaš“, u kojima su identični muzika i refren, a sve ostale strofe promenjene – i nikako ne možeš da proceniš koja je bolja. Kritičari će reći – dobro, nije to tako teško, imaš pesmu koja je već bila hit, pa je sad recikliraš, po onoj čuvenoj Breginoj mantri „jebeš pesmu koja ni na šta ne liči“. Međutim, meni deluje da je nadogradnja postojećih pesama i mogućnost da napraviš novi, drugačiji tekst, a da preneseš istu poruku zapravo jedna posebna vrsta talenta i umeća. Balašević je autor koji je u toj izuzetno teškoj disciplini prednjačio i to je još jedna od stvari koja ga čini unikatnim. Ne mislim pod time na mnogo različitih koncertnih verzija pesme Ljubio sam snašu na salašu ili na ad hoc pesme poput U levicu te ljubim (izmenjena verzija pesme U razdeljak te ljubim, napravljena kao koncertni omaž za boksera Matu Parlova). Mislim na one pesme koje su i studijski dobile izmenjeni oblik, koje je prilagodio, obradio, dopunio, promenio im tekst ili ritam i napravio od njih nešto sasvim novo – a opet jednako dobro, ako ne i bolje. Ove pesme su karakteristične za kasnije faze Balaševićeve karijere, pa ću ih u narednim redovima predstaviti hronološki.

 

Godina je 1980. i grupa Rani mraz objavljuje singl ploču Marina, na kojoj se nalazi jedna polu-šaljiva pesmica veselog ritma i (ruku na srce) prosečnog kvaliteta, čiji stihovi kažu „Puteve sam proš’o mnoge, dobro sam prošet’o noge… Kuća mi je tamo di sam, nigde mira naš’o nisam…“ i dovode nas sasvim usputno do ključnog stiha, po kojoj je ova pesma i nazvana – …pile moje, pače moje malo“. Danas se malo ko i seća ove pesme, pošto će Balašević 16 godina kasnije na njenim temeljima napraviti jednu od svojih najlepših pesama – Uspavanku za dečaka. Balašević će usporiti ritam i njegov glas će pratiti samo majstorski klavir profesora Saše Dujina, a tekst će biti potpuno izmenjen. Ostaće jedino ta prepoznatljiva sintagma „pile moje, pače moje malo“, sada u potpuno drugom kontekstu. O kvalitetu Uspavanke nema potrebe govoriti. Poslušajte je ponovo, ali poslušajte i njenu 16 godina stariju sestru, ukoliko je do sada niste čuli. Takođe, kada smo već kod početka osamdesetih, preporučujem i da poslušate drugačiju studijsku verziju pesme Ilona iz 1982. godine, sa nešto jačim zvukom i tekstom, koja je svoje mesto ustupila nama poznatoj verziji ove pesme sa albuma Pub.

 

 

S jeseni 1996. godine, malo nakon objavljivanja Balaševićevog albuma Naposletku, Srbiju će zahvatiti vihor građanskih i studentskih protesta protiv krađe lokalnih izbora. Balašević će biti jedan od onih koji će pružati otvorenu podršku protestima, između ostalog i kroz pesmu Plava balada iz 1997. godine. Ova pesma bila je svojevrstan apel savesti časnih i poštenih policajca da se ne okreću protiv studenata i da ne slede sve naloge režima. Izmenjena verzija naći će se 2000. godine na Balaševićevom albumu Devedesete. U drugoj verziji, ubačen je kontekst u kome se Balašević poznaje sa policajcem kome se obraća i po tome što ga je „školska ljubav ostavila zbog murjaka“ davne sedamdeset i neke, pa se i jedna prateća ljubavna priča našla u ovoj pesmi o profesionalnoj etici. Nisam siguran koja mi se verzija više dopada. Odlična strofa „ma pusti žvake da kod nas narod kao voli murnjake… ali – zbog sitne raje i postoji zakon, i svi su voleli da katkad naiđeš sokakom“ nije našla svoje mesto u drugoj verziji pesme, ali je zato tu dostojna zamena  „Šta da pričam – ja danas ne znam nikog ko ti je sličan – spremnog da bez računa tačno u podne razgrne slabe i kao Geri Kuper sam izađe pred barabe“. Obe pesme su nosile istovetnu poruku i pričale istu priču, samo različitim rečima. Ipak, obe pesme su imale istovetnu muziku, refren, strofu u kojoj „Beograd slavi“ i završnu strofu u kojoj se „srce šalje na raport glavi“ i poručuje policijacu – „a ti si super brate, ako stvarno spavaš mirno“.

 

Krajem devedesetih Balaševič komponuje i jednu sjajnu muziku koja se nije našla na istoimenom albumu. Krajem 20. i početkom 21. veka ova muzika će biti upotrebljena uz čak tri potpuno različita teksta. Pri poseti (Severnoj) Makedoniji, Balašević će uz ovu muziku izvesti pesmu „Sedam osmina“ posvećenu Skoplju, narodu i muzici Makedonije, ali i Balkanu podeljenom žicama. U tom trenutku, Balašević još uvek nije imao nijedan posleratni koncert u Hrvatskoj (u sarajevskoj Skenderiji je imao tri koncerta 1998. godine), pa kroz ovu pesmu posvećenu Skoplju lamentira i nad drugim „gradovima koje je izgubio“ iako je „ratovao protiv rata“. Nešto kasnije, Balašević će istu muziku iskoristiti za tekst pesme „Mi smo još juče bili zemljaci“ kojom će na koncertima opisivati zanimljiv susret sa makedonskim taksistom na Menhetnu. Konačno, krajem 2001. godine će ova muzika biti venčana za svog celoživotnog tekstualnog partnera u fantastičnoj pesmi sa imenom Julija na albumu Dnevnik starog momka. I u ovoj pesmi će se pominjati „žal za jugom“ i mastika, kao i u prethodnim verzijama posvećenim južnim susedima, ali ova pesma ipak neće direktno referencirati na Makedoniju, već na brojne šire egzistencijalne dileme i filozofska pitanja dok „jablani tuže jalovi“.

 

Postani Prijatelj Talasa

 

Na pomenutom albumu iz 2001. godine Balašević je snimio i pesmu Anita. Ovu Balaševićevu pesmu je još 1979. godine, pod nazivom Zima u Budimpešti i u nešto drugačijem aranžmanu, snimio bard jugoslovenske zabavne muzike Đorđe Marjanović na albumu Hvala vam, prijatelji. Balašević je 1979. godine snimio i svoju verziju pod imenom Budimpeštanski sneg, ali ona nikada nije zvanično objavljena kao singl, niti se našla na nekom od albuma njegove tadašnje grupe Rani mraz. Nova verzija s početka 21. veka se neznatno razlikuje u tekstu (tipa – umesto „U daljini zvonio je neki cimbal star“ sada je „Zvonio je cimbal neku tužnu, staru stvar“) i bržeg je ritma u odnosu na Marjanovićevu 20ak godina stariju verziju – mada, moram da priznam da je meni lično originalna verzija za nijansu sentimentalnija i lepša.

 

Godinu dana kasnije, 2002. godine Balašević će objaviti najvažniji album za ovu priču pod imenom „Ostaće okrugli trag na mestu šatre“, nazvan prema stihu iz čuvene pesme Odlazi cirkus sa istoimenog albuma Ranog mraza iz 1980. godine. Ovaj dupli album sadrži 30 pesama iz različitih perioda Balaševićeve karijere koje su ponovo snimljene. Većina pesama sadrži istovetne aranžmane i nisu suštinski menjane. Međutim, promene aranžmana u akustičnu sporiju verziju dale potpuno novo ruho pesmama Za treću smenu i Ostaje mi to što se volimo. Brže verzije ovih pesama snimljene 1980. odnosno 1982. godine nekako deluju neprirodno kada se poslušaju sporije akustične verzije nastale dvadesetak godina kasnije.

 

 

Neke pesme na ovom albumu su doživele i još ozbiljnije promene. Prva je pesma Na bogojavljensku noć, snimljena samo godinu dana ranije pod imenom Eleonora na albumu Dnevnik starog momka. Nova verzija je muzički istovetna, sadrži identičan refren i priča istu priču – ali se tekst strofa razlikuje. Krajnje iskreno, ne mogu da se odlučim koja je verzija meni subjektivno bolja. Starija verzija sadrži fantastične stihove „Da l’ grom odabira hrast? Ili se to, pak, hrast munjama nametne? Za to već nemam reči Bog zna kako pametne – to je ta sudbina, valjda…“. Ovih stihova nema u godinu dana mlađoj verziji, ali su zato u njoj novi sjajni stihovi „ruža je pupila na mrazu, i što bi rekao moj kum – vuče te đavo na tu stazu, a ispred sebe imaš dobri stari izlizani drum…“. Ovi stihovi su primenjivi na toliko nivoa i u toliko situacija, da sam potpuno siguran da je svako od nas koji volimo Balaševićevu muziku često pomislio na njih kada bi ga život naneo na neku stazu koju osvetljavaju munje.

 

Ipak, Bogojavljenska noć nije šampion u kategoriji promena na ovom albumu – već je to pesma Olelole. Ova pesma je originalno objavljena na albumu Marim ja 1991. godine, a 2002. godine je snimljena u potpuno drugačijem muzičkom aranžmanu i sa drugačijim tekstom. Snaga refrena u kome se kaže „moja si pokretna fešta, moj tajni prolaz kroz mrak, i sve bi bilo koješta – da tebe nije“ je izuzetna, ali je ipak ova nova i nešto brža verzija ostala u senci originala nastalog u godini početka rata u SFRJ. Veliki broj ljudi koji zaista iskreno vole Balaševićeve pesme čak ni ne znaju za ovu verziju, pa je svakako preporuka da je poslušaju, ukoliko to nisu uradili do sad.

 

 

Kao rani mraz je naziv poslednjeg Balaševićevog studijskog albuma objavljenog davne 2004. godine (nakon toga je objavljivao samo odvojene nove pesme, bez albuma). Na ovom albumu nalazi se i Priča o Vasi Ladačkom u neznatno izmenjenom aranžmanu u odnosu na prvu verziju iz 1980. godine, ali je i pesma kolokvijalno poznata kao „Dajte mi vina“ (ili „Kad je tuga onda mora da se cuga“) prvi put zvanično postala deo jednog Balaševićevog albuma. Ovu pesmu je Balašević napisao još na prelazu pretposlednje u poslednju deceniju 20. veka i originalno je izvodio tamburaški ansambl Još ovu noć. Balašević je tada snimio i sporiju demo-verziju ove pesme u svom izvođenju, koja nikada zvanično nije objavljena i mogla se naći samo na raritetnim audio kasetama. Potom je bržu verziju pesme snimila 2003. godine akustičarska grupa Apsolutno romantično, uz gostovanje Balaševića, i to pod nazivom Đoletova pesma. Umesto strofe „dešava se da izgubim sve – ženu koju volim, neke dobre drugove, zaboravljam sve i praštam stare dugove. Sve svoje boli lečim starim lekom – rumenim vinom, pa neću valjda mlekom?“, dodata je danas poznata „S jeseni kad bagrem opadne, potera me maler, šta god počnem propadne…“. Konačno, na albumu Kao rani mraz, ova pesma dobija naziv Maliganska, nešto izmenjen aranžman i malo modifikovan tekst u odnosu na verziju grupe Apsolutno romantično, ali i jednu potpuno novu (meni i najbolju) strofu – „Sreću sam k’o rukav izvrt’o, s vrha brda svaka staza vodi nizbrdo, i malo ko je, čedo moje, tome izvrdo – ali kad cugnem, ja lakše misli sredim. Znam, tu sam di sam, al’ bar se manje jedim“.

 

Poslednja pesma koju je Balašević snimio u novom ruhu jeste Rasposdija o Katrin objavljena 2017. godine (mada premijerno koncertno izvedena u Puli 2016. godine), koja predstavlja izmenjenu i dobrano produženu verziju čuvene Oprosti mi, Katrin iz 1978. godine. Faktički, Balašević je dodao još dve pesme unutar jedne stare pesme i napravio jedno remek-delo, naročito u instrumentalnom smislu, koje obeležavaju velike varijacije, poput onih u Bohemijskoj raspodiji grupe Queen. Pesma sadrži tri tematska dela – prvi u kome se priča o odlasku grupe mladića u Pulu na letovanje, drugi o pojavljivanju Katrin, treći o njenom odlasku. Umeo je Balašević krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih da na koncertima originalnu Oprosti mi, Katrin produži modifikovanim refrenom – „Oprosti mi Vudu Popaj, još mnogo spanaća klopaj da na ovo mesto dođeš – nije lako biti Balašević Đorđe“. Meni je to bilo simpatično, mada mi je bilo žao što je Đoleta izgleda malo iznervirala komična i meni lično veoma draga obrada njegove pesme od strane Vudu Popaja iz 1997. godine.

 

 

No, rekao sam da nećemo sada o koncertnim i drugim ad hoc drugačijim verzijama starih pesama. Mogu se još uvek pronaći snimci Balaševićeve šaljive pesmice Imao sam strašnog druga (obrada Pesme o jednom petlu, u kojoj strašni drug drži prodavnicu i nabaljva deficitarnu robu poput kafe) izvedene u radio emisiji kod čuvenog Miće Minimaksa krajem 1980ih. Mogu se naći i tekstovi pesme Gledam Banat, Srem i Bačku s Varadina – političkog prepeva Panonskog mornara nakon Jogurt revolucije krajem osamdesetih ili Slabo divanim hrvatski – sarkastičnog političkog prepeva pesme Slabo divanim madžarski izvedenog u Sava centru sredinom devedesetih. Biće, pak, reči o ovim pesmama u nekom od narednih tekstova koji će se baviti Balaševićevim političkim stavovima. Biće i detaljnije u nekom od tekstova obrađena i tema njegove saradnji sa drugim muzičarima, među kojima su i ovde pomenuti Đorđe Marjanović i Aposlutno romantično, ali i drugi važni muzičari za koje je Balašević napisao pisao pesme. Jednu od najlepših pesama koje je napisao za Zdravka Čolića –  numeru Svadbarskim sokakom, Balašević je snimio 2012. godine i u sopstvenom izvođenju, sa neznatno promenjenim tekstom i uz muzičku pratnju tamburaškog orkestra.

 

Summa summarum, opet se javi panoholija, jer shvataš da nikad nisi pitao Balaševića koja je verzija ovih pesama njemu lično najdraža i kako je uopšte došao na ideju da pravi nove verzije. Više neće biti tog lepo iščekivanja i razmišljanja kojoj pesmi bi mogao da podari novo ruho, da joj doda novim stihovima jednu dodatnu dimenziju i da nas natera na razmišljanje koja je verzija bolja. Vrlo je moguće da sam neku obradu i zaboravio da pomenem u ovom tekstu, jer ih ima zaista mnogo. Ono što me raduje jeste da je moguće da postoji i neka do sada neobljavljena verzija neke od njegovih pesama i da ću, lutajući internetom, nekada naleteti na nju.

 

Pročitajte i:

 

*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *