Andrej Ševo

Master politikolog

Vreme čitanja: 5 minuta

Foto: iStock

Promene se moraju dogoditi, jer društvo nije okamenjeno u vremenu, ali korak po korak, uz racionalno promišljanje onih najrazboritijih koji će biti kadri da nađu načine i adekvatne uzore za taj plemeniti rad.

 

Opšte je mesto u našem društvu da je čuveni rukopis Arčibalda Rajsa ,,Čujte Srbi“ do sada najpronicljiviji omaž, ali i opomena narodu kojem je upućen. Istrajna aktuelnost Rajsove kritike naših mana može se objasniti njegovim oreolom objektivnog posmatrača, koji nema računa lagati, ali i time da u srpskom narodnom duhu ipak postoji izvesna samokritičnost i svest o greškama koje činimo, iako se ove često potiskuju neumerenom demagogijom ohrabrivanom odozgo. Utoliko je tužnje što su lik i delo Milana Piroćanca u našoj javnosti gotovo sasvim izbledeli, iako je reč o čoveku koji je mnogo pre Rajsa ukazao na iste probleme, a biću slobodan reći, na način koji je daleko intelektualno stimulativniji i upečatljiviji.

Milan Piroćanac najpoznatiji je kao predsednik prve naprednjačke vlade u periodu 1880 – 1883. Rođen je u Jagodini 1837. godine, a obrazovan u Parizu, gde je završio studije prava. Državnu službu obavljao je tokom vladavine Kneza Mihaila Obrenovića koga je izuzetno cenio, a ministar inostranih dela bio je u kratkotrajnoj vladi Aćima Čumića. Pored toga, Piroćanac je bio istaknuti sudija i advokat čiji imetak nije zavisio od bavljenja politikom, što mu je pružalo izvesnu slobodu u stranačkim i javnim poslovima.

Sa reputacijom velikog gospodina i intelektualca „retke oštroumnosti i originalnosti“ po rečima Slobodana Jovanovića, ali donekle dalekog i nepristupačnog zbog svojih manira, uglađenosti i prosvetiteljske vere u razum, nauštrb svakog sujeverja, Milan Piroćanac nije bio popularan političar u zaostaloj zemlji, tek oslobođenoj carigradskog sizerenstva. Njegova podrška u narodu nije se mogla porediti sa podrškom radikalskih prvaka, koji su uveliko i uspešno vojevali bitku za srca i duše seljačkih masa u ranim danima srpske stranačke scene. Radikalskoj, a ponekad i liberalnoj demagogiji i populističkom podilaženju narodu, Piroćanac i naprednjaci koje je vodio, a koji su predstavljali intelektualno – činovničku partiju, suprotstavili su se pristupom koji sa ove vremenske udaljenosti deluje elitistički, ali ga Piroćanac smatra svetom dužnošću zbog specifičnih okolnosti u kojima se Srbija nalazi.

Uverenje Milana Piroćanca, koje će Srpska napredna stranka makar u načelu prihvatiti bilo je „da je zadatak inteligencije da podiže narodne osećaje i njihove pojmove o državnim pitanjima na visinu na kojoj ona stoji, a ne da se suprotno tome spušta na nizine u kojoj se masa biračka nalazi“. Intelektualac je odgovoran narodu da ga poboljša, što podrazumeva učiteljski trud, a ne da mu čini merak slatkorečivošću, velikim obećanjima i sitnim ustupcima zarad vlastite, često lukrativne dobiti. To poboljšanje zasniva se na postepenom uvećavanju političkih prava i svesti o individualnoj slobodi u narodu, paralelno sa njegovim izdizanjem iz neukosti, a nasuprot radikalskoj narodnoj demokratiji koja je političku moć i institucije stavljala u ruke ulagivačke narodne inteligencije potkrepljene neobrazovanim, zavedenim masama.  Ti „intelektualci iz naroda odrasli na skrobu i proji“  kako ih opisuje Svetozar Marković, za Piroćanca su inteligenti ili nazovi-inteligencija koja ne veruje iskustvu, ruga se nauci što je ne poznaje, poriče istorijski razvitak i svojeg i ostalih naroda i kao svako površno znanje ili bolje, duboko neznanje, razmeće se bez obzira i bez zazora. Sličnosti sa Jovanovićevim opisom poluintelektualca nisu slučajne.

Na taj način, Piroćanac spaja filozofiju liberalizma sa konzervativnim intelektualizmom, sličnom današnjem pojmu tehnokratije, koji nije cilj sam sebi kao u kakvoj pretencioznoj platonskoj utopiji, već treba poslužiti unapređenju društvenih okolnosti u Srbiji kako bi se stvorili uslovi za više stepene političke organizacije kakvi postoje u Zapadnoj Evropi. Kao pravi konzervativni liberal, Piroćanac ne veruje u nagle promene i revolucionarne skokove u društvenom razvoju. Promene se moraju dogoditi, jer društvo nije okamenjeno u vremenu, ali korak po korak, uz racionalno promišljanje onih najrazboritijih koji će biti kadri da nađu načine i adekvatne uzore za taj plemeniti rad.

 

Postani Prijatelj Talasa

 

Na takvim principima delovala je i vlada Milana Piroćanca. Donet je niz zakona od kojih su samo pojedini naišli na odobravanje liberala i radikala, poput onog o slobodi štampe. Sve ostalo bilo je sporno, posebno trgovinski sporazumi sa Austrijon i zakon o stajaćoj vojsci kojim je posejano seme Timočke bune. Piroćančev lični angažman oko promene ustava neslavno se završio. Predlozi o dvodomnoj skupštini i izbornom cenzusu koji bi obezbedili veće učešće inteligencije u vlasti odnosno poreski izborni prag i ograničenu demokratiju naišli su na osudu radikala i pojedinih liberala, ali i Njegovog Veličanstva, iako je Kralj Milan imao lične simpatije prema svom imenjaku i predsedniku vlade. Pomalo razočaran, Milan Piroćanac podnosi ostavku, a do 1886. godine potpuno se povlači iz političkog života i posvećuje advokaturi, zastupajući Kraljicu Nataliju tokom brakorazvodne parnice kraljevskog para, velikog rijaliti skandala tadašnje Srbije.

Piroćanac je u kasnijem periodu napisao i svoje najpoznatije delo, brošuru pod nazivom ,,Međunarodni položaj Srbije“ u kome je pažnju posvetio spoljnoj politici i odnosima Srbije, ali u kojoj se kristališu i njegove misli o sudbini evropskog kontinenta koje zadivljuju svojom dalekovidošću. Njegova kritika neodgovorne i stranačkim borbama i ličnim interesima opsednute inteligencije preliva se na ceo kontinent u kome Piroćanac uočava istu ili sličnu nečasnu ulogu koju intelektualci, opijeni strančarenjem i neobuzdanim romantičarskim nacionalizmom igraju u obmanjivanju narodnih masa, pripremajući ih za rat koji će, ako usledi, biti do tada neviđenih razmera. Lek za takav rat vidi u nekoj vrsti evropskog udruživanja na gotovo federalnim osnovama koje bi se zasnivalo na poštovanju postojećih granica, navodeći primer Skandinavije, toleranciji i međusobnom uvažavanju razlika. Drugim rečima, Piroćanac predviđa svetske ratove i potonju Evropsku zajednicu kao zalog kontinentalnog mira.

 

Gde je u takvom poretku mesto Srbiji?

 

Za Piroćanca sigurno među konzervativnim zemljama Zapadne Evrope, u okviru jedinstvenog političkog fronta Balkanskih naroda koji prema Evropi moraju nastupiti jedinstveno. U tom smislu, on je nastavljač spoljnopolitičke misli ustaničke i Srbije Kneza Mihaila. Najveći deo njegove analize međunarodnog položaja Srbije, međutim, tiče se odnosa sa Rusijom i Austrijom kao najvažnijim spoljnim akterima balkanske politike. Iako pisac smatra da je jedini put za Srbiju staložena i racionalna spoljna politika naizmeničnog oslanjanja na jednu od ove dve sile, kada to Srbiji ide u prilog, protivnici ga neopravdano optužuju za austrofilstvo. Istini za volju, njegova vlada potpisala je Tajnu Konvenciju. Takođe, Piroćanac je kritičar Rusije, njenog zaostalog političkog sistema i imperijalne politike na Balkanu, što je i razumljivo, jer je predsednik vlade postao neposredno posle San Stefanskog mira, ali ništa manje ne kritikuje ni otvoreno austrofilsku i udvoričku vladu svog stranačkog kolege i naslednika Milutina Garašanina. Kritikujući stranačke pristranosti i zavaravanja prijateljstvom Austrije i Rusije, Piroćanac ponovo, kao da se i našoj generaciji obraća, kaže i tako je danas Srbija, po svoj prilici jedina zemlja u kojoj se oseća potreba dokazivati da se svaki narod u vođenju svoje međunarodne politike rukovodi čisto svojim narodnim interesima.

Oslobođenje i nacionalno ujedinjenje je važno pitanje, ali ne važnije od unutrašnjeg ustrojstva Srbije u kojoj sam narod gubi svoja pojedinačna prava zbog imperativa državnog razloga. Piroćanac veruje da je prvi zadatak slobodne srpske države da iznutra ojača i da se razvije u zemlju zakona i reda, koja će morati biti poštovana od strane konzervativnih sila Evrope, makar na osnovu istosti vladavine prava. Ujedinjenje dolazi posle toga. Prioćanac nije video velike vrednosti u ovim, na oko liberalnim formama, koje izgledaju dobro na papiru i koje se u praksi krše i zloupotrebljavaju, često pod plaštom nacionalne borbe za oslobođenje i ujedinjenje. Njega je zanimala suština.

Svoju ulogu intelektualca i političara Milan Piroćanac video je prosvetiteljski. Njegova oštra kritika nije bila usmerena na sam narod, jer on nije bio neobrazovan svojom krivicom i takvo se stanje dalo popraviti, već na neodgovornu inteligenciju koja narodom manipuliše sebe radi. Nepoštene stranačke borbe bez ikakvih skrupula koje su balkanski narodi prigrlili svim srcem cepale su njihovo društveno jedinstvo i bile generator velikog političkog nasilja. Malobrojno obrazovano stanovništvo prepustilo se ovoj stihiji, zaboravljajući ulogu koju je moralo odigrati u uzdizanju naroda iz neznananja, ali ne i kako da se u tom metežu okoristi. U takvoj masi nacionalne elite, koja ni danas ne izgleda drugačije, Milan Piroćanac se ističe duhovnom snagom i osećajem za dužnost koje možemo smatrati najvišim oblikom patriotizma, a koje nedostaju onim Jovanovićevim poluintelektualcima.

Pročitajte i: 

 

*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *