Foto: Wikipedia
Ustanici se jesu borili za slobodu od viševekovne podređenosti jednoj imperiji. Ali, oni su se pre svega borili za slobodu kao takvu.
Kada se govori o velikim sociopolitičkim promenama krajem 18. i tokom 19. veka širom Evrope i zapadnog sveta, često se može čuti kako Srbi, za razliku od, na primer, Francuza, nisu imali socijalnu, nego samo nacionalnu revoluciju. Da li je stvarno tako?
Srpskoj revoluciji, naročito njenom ratnom delu, koji je trajao od 1804. do 1815. godine najčešće dajemo nacionalno obeležje i to ne bez razloga. Ona je obeležena borbom protiv imperije vođene drugom verom, imperije koju danas vezujemo za narod prema kome se u narodnoj kulturi najčešće gaji antagonizam. Ta borba je čak i opevana u narodnoj epici i ušla je u tradiciju i kolektivno sećanje kao jedan od kamena temeljaca nacionalnog identiteta i uopšte, stvar ponosa u sistemu vrednosti koji se kroz obrazovanje promoviše od ranog detinjstva.
Sve to možemo zaključiti najkraćim promišljanjem o Prvom i Drugom srpskom ustanku, makar o onim njegovim aspektima koji se uglavnom podrazumevaju i koje danas uzimamo zdravo za gotovo. Međutim, ispod te površine krije se zadivljujući razvoj jednog društva za koje se u dobrom delu Evrope više nije ni znalo da postoji. Razvoju, koji je po svojoj brzini i korenitosti promena uporediv sa putem koji su na polju tehnologije prešle neke velike sile decenijama kasnije, kada su postale ono po čemu ih znamo danas.
Kako bismo razumeli promenu srpskog društva na početku 19. veka, moramo prvo da se upoznamo sa situacijom na ovom prostoru uoči izbijanja revolucije. Osmansko carstvo negovalo je sistem društvenih odnosa nalik evropskom feudalizmu, sa kojim je baš u to vreme počeo dugotrajni konačni obračun na zapadu kontinenta. Sva zemlja se smatrala za vlasništvo Alaha, a među njenim sopstvenicima vodeću ulogu su preuzele čitluk-sahibije. Posedi sa kojih su seljaci ubirali plodove za svoje potrebe, ionako opterećeni desetinom (koja u mnogim krajevima nije bila samo desetina), sve više su se smanjivali pred čitlucima pod upravom pomenutog sitnog plemstva, koje je na tom posedu nametalo raji i radnu obavezu.
Bilo je to vreme kada je Osmansko carstvo razdirala samovolja janičara koji su na sve više mesta otkazivali poslušnost sultanu. Upravo to se dogodilo i u Smederevskom sandžaku 1801. godine, kada je manja grupa janičara zbacila i ubila dotadašnjeg sandžak-bega Hadži Mustafa-pašu. Ovaj čovek je tokom poslednje decenije 18. veka na prostoru Smederevskog sandžaka Srbima izdao tri fermana, koja su za cilj imala držanje janičara podalje od njegovog pašaluka, kao i obezbeđivanje lojalnosti Srba u slučaju novog sukoba sa Austrijom, kao što je bio poslednji rat vođen od 1788. do 1791. godine. Upravo su u tom ratu srpski hajduci, boreći se na strani hrišćanske imperije, stekli iskustvo koje će revolucionarni rat učiniti mogućim.
Manja grupa janičara, poznata kao “dahije”, vraća se na prostor današnje Srbije po odobrenju Porte 1798, kada se javila potreba za održanjem reda na Balkanu u trenutku kada je redovna vojska morala da bude premeštena u Egipat, kako bi se borila protiv Napoleona. Preuzevši vlast, Mehmed-aga Fočić, Aganlija, Kučuk-Alija i Mula Jusuf podelili su sandžak na četiri dela i vladali samovoljno, bez odobrenja sultana Selima III, čiji su pokušaji reforme vekovima nepromenjeno ustrojenog carstva nailazili na nepodeljen otpor među janičarima.
Prvi srpski ustanak bio je pre svega odgovor na nezakonitu i tiransku vladavinu dahija. Stoga su i zahtevi sa kojima je počeo, iz današnje perspektive, delovali minimalistički. Ustanici su tražili da im se vrate prava dodeljena fermanima Hadži Mustafa-paše: priznanje knežinske samouprave, sa srpskim knezovima na čelu knežina i oborknezovima na čelu dvanaest nahija, koje će predvoditi jedan vrhovni knez, zatim odobrenje Srbima da se organizuju u narodnu vojsku za odbranu pašaluka, unapred određena vrednost svih poreza, stacioniranje Turaka isključivo u gradovima, te sloboda veroispovesti i podizanja hramova.
S tim ciljem su se ustanici okupili na praznik Sretenje Gospodnje, 2/14. februara 1804. godine u Marićevića jaruzi kod Orašca. Tada je izabran i vođa ustanka. Nije ni postavljen, ni nametnut, ni Bogom dan. Za komandanta je, posle odbijanja Stanoja Glavaša i Teodosija Marićevića izabran Đorđe Petrović, hajduk koji će tog dana započeti delo koje će mu doneti dobro poznat status u srpskoj istoriji i kolektivnom sećanju. Karađorđu je više godina bilo potrebno da se izbori za pravo da ga na vodećem mestu nasledi sin. Veliki deo ustanika se protivio takvom načelu promene “vladara”.
Maja 1804. u Ostružnici je održana prva ustanička skupština. Tada su ustanički i nahijski prvaci iz različitih krajeva Smederevskog sandžaka formulisali gorepomenute zahteve koje su izneli pred dahije narednih dana na pregovorima u Zemunu. Dahije su odbile zahteve, od kojih su svi bili isključivo socijalne prirode. Ubrzo posle toga, podršku ustanku pružiće i Porta, obećavajući im ispunjenje njihovih zahteva, iako se nadala da će dahije zbaciti regularne snage, na čelu sa bosanskim vezirom Bećir-pašom.
Već leta 1804. dahije više neće postojati, ali će se i pokazati da ispunjenje ustaničkih zahteva neće ići tako glatko. Porta se pokazala veoma tromo u odnosu na ono što je obećala. Stoga je, aprila 1805, održana skupština u Pećanima, gde su ustanički zahtevi ponovljeni. Kako je Porta ostala nema, na leto je ustanak ponovo buknuo. I dalje je to bio onaj isti ustanak, podignut da bi se vratila oduzeta prava, ali protivnik je ovoga puta bio neuporedivo jači.
Posle pobede u prvom sukobu sa sultanovim trupama, na Ivankovcu, ustanici će se okrenuti novim, velikim planovima. S tim ciljem je krajem novembra održana skupština u Smederevu. Uglavnom su ponovljeni isti zahtevi kojima je ustanak od početka vođen, ali paralelno s tim, počeo jedan drugi, ambiciozniji proces. Ustanici su počeli da grade državu.
Stvoren je plan delovanja ustanika van teritorije Smederevskog sandžaka. Mada je taj plan bio strogo taktičke prirode, on će omogućiti da se ustanak kasnije okrene cilju punog oslobođenja srpskog naroda. Ipak, važnije odluke tiču se slanja pisama u Carigrad, kako bi se, iz ojačane pozicije, zahtevi ponovili. Šalju se i u Beč i Sankt Peterburg, kako bi se zatražila pomoć u slučaju da zahtevi budu odbijeni. Nešto više od godinu dana pre toga, prota Mateja Nenadović, Petar Novaković Čardaklija, Jovan Protić i Božidar Grujović (Teodor Filipović) su sa sličnom namerom putovali u Rusiju, doduše bez uspeha. Tako je nastala moderna srpska diplomatija.
Međutim, ono što će Skupštinu u Smederevu učiniti toliko vrednom jesu ustavna akta. Dotad vođeni Zakonopravilom Svetog Save, običajnim pravom i donekle zakonima koje su sastavili prota Mateja i Karađorđe, srpski ustanici su odlučili da je vreme za novi korak. Telo koje je osnovano na skupštini u Borku nekoliko meseci ranije, Sinod, dobilo je ime Praviteljstvujušči sovjet i uobličena su njegova ovlašćenja. Dvanaest opunomoćenika (po jedan iz svake od nahija) obavljalo je vrhovnu zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast. Sovjet se takođe bavio administrativnim pitanjima i diplomatijom, a vodio je i finansijsku politiku. Ustaničke vođe su na skupštini osujetile Karađorđevu nameru da se, u skladu sa ustavnim aktom na čelu Sovjeta na čelu nađe on sam, kao komandant ustanka. Oni su se takođe izborili da Sovjet zaseda u Smederevu, najvećem dotad oslobođenom gradu, a ne u udaljenim manastirima Voljavči i Bogovađi, kao što je to bio slučaj sa Sinodom. Sovjet se nazivao i Veliki narodni sud i kao takav se smatrao vrhovnim sudom i za civilna i za crkvena pitanja. Aktom je propisan niz sudova za obe kategorije, koji su u odnosu na njega bili niže instance: od nahijskog, preko knežinskog, sve do seoskog, odnosno od arhijerejskog i protojerejskog do namesničkog suda, za crkvena pitanja. Skupština u Smederevu stvorila je prvu pravu modernu srpsku instituciju. Njeno ustrojstvo bilo je svedočanstvo kolektivnog vođstva ustanka, nasuprot našoj sklonosti da Karađorđa predstavljamo kao vođu, što je on težio da bude, a ne kao (makar u prvim godinama) prvog među jednakima, što su mu ostale vođe dozvolile da bude. Objedinjujući u sebi funkciju i ovlašćenja (mada podeljena sa komandantom), vlade, skupštine i suda, Sovjet je bio klica iz koje su nastale sve potonje institucije Srbije. Na Balkanu je počela da se rađa država.
Srpska revolucija danas je žrtva brojnih zabluda u našem društvu. Iako je ona, kao što smo videli, izbila iz socijalnih pobuda i iako je tokom celog trajanja zadržala tu dimenziju, njen socijalni karakter danas nije samo u drugom planu nego je i potpuno osporen. Odmahujući rukom pred narodnim kretanjem među Srbima na početku 19. veka, uz lepljenje strogo nacionalne etikete Prvom srpskom ustanku i procesu koji je on započeo, gubimo iz vida suštinu ustaničke borbe i izbacujemo Srbiju i njen narod iz evropske predstave koja je počela da se odigrava petnaest godina ranije u Parizu. Ustanici se jesu borili za slobodu od viševekovne podređenosti jednoj imperiji. Ali, oni su se pre svega borili za slobodu kao takvu. Dahijska strahovlada je upalila plamen koji se najbolje video u prvim godinama ustanka, ali koji se nije gasio celim njegovim trajanjem. Ustavni akt 1805. vredno je svedočanstvo da srpske borce za obnovu države nisu vodile imperijalne i autoritarne tendencije. Njih je vodila tradicija slobode.
Istoričar