“Napad na jednog je napad na sve” - Novinari moraju da čuvaju leđa jedni drugima
Vladimir Kostić

Urednik rubrike Aktuelno, CINS

Vreme čitanja: 3 minuta

Foto: iStock

Borba protiv kriminala iskorišćena je da se vlast „razračuna“ sa aferama koje su je pratile ovih godina, ali i za osvetu redakciji koja je objavljivala fotografije predsednikovog sina u društvu vođa “navijača” Partizana.

 

Veljko Belivuk i članovi njegove grupe, koji se povezuju sa trgovinom drogom i ubistvima, uhapšeni su početkom februara. Ovo hapšenje teško da je ikoga iznenadilo, posebno ako uzmemo u obzir da se o Belivuku i ekipi pisalo u ovom kontekstu i ranije i to najviše od strane profesionalnih medija koji izveštavaju kritički o vlasti.

Provladini mediji su pred hapšenje, pored Belivuka, sve više pisali i o nekadašnjoj državnoj sekretarki u Ministarstvu unutrašnjih poslova Dijani Hrkalović i sada već bivšem predsedniku Fudbalskog saveza Srbije Slaviši Kokezi. Oni su činili taj element odmetnutih državnih struktura koje je trebalo saseći u korenu kako ne bi bila ugrožena sama država – čitaj predsednik Aleksandar Vučić. Negde je oko svih tih tekstova lebdelo i ime sadašnjeg ministra vojske Nebojše Stefanovića, iako je ono retko ili skoro nikad bilo napisano.

I dok su mediji svaki dan pisali o tome na koji način je Belivukova grupa izvršila ubistva, kome su sekli glave, kako su namamili žrtve i slično, uporedo je trajala još jedna akcija koja je prethodnih dana dostigla svoj vrhunac.

Naime, borba protiv kriminala iskorišćena je da se vlast „razračuna“ sa aferama koje su je pratile ovih godina, ali i za osvetu redakciji koja je objavljivala fotografije predsednikovog sina u društvu vođa “navijača” Partizana.

Provladini mediji su pisali kako su neki iz SNS-a i mafije pokušali da kriminalizuju Vučića pa je recimo jedan od načina bio i da se Andrej Vučić poveže sa kupovinom zemljišta u Vojvodini, ali i da se poveže sa aferom Jovanjica. Naravno, sve je bilo usmereno protiv predsednika Srbije koji je, zajedno sa ocem, bratom i sinom, prisluškivan.

Aleksandar Vučić je rekao kako je deo policije zajedno sa kriminalcima pratio i njegovog sina Danila kada je on uslikan sa Aleksandrom Vidojevićem, zvanim Aca Rošavi, i da su onda tu informaciju prosledili medijima.

Ovo je ponovio i na konferenciji za novinare na kojoj su prikazane fotografije iz istrage o Belivukovoj grupi – oružje, ali i beživotna tela muškaraca kao i delovi tela, a nakon što ga je novinarka KRIK-a pitala zbog čega generalni sekretar Vlade Novak Nedić nije saslušan u istrazi.

„Kao što ste mogli preko kriminalaca iz MUP-a da dobijate fotografiju mog sina i ja sam srećan zbog toga jer na kraju nikada niste mogli da pokažete da je počinio krivično delo“, rekao je tada Vučić.

Nedugo nakon konferencije, krenuo je napad kroz tabloide na kolege iz KRIK-a, pre svega urednika Stevana Dojčinovića, tako što je iskorišćen deo intervjua koji je dao otac jedne od žrtva da bi se novinari ove redakcije povezali sa Belivukom i njegovom grupom.

Kampanja je vođena danima i to ne samo od strane medija već i od predstavnika vlasti u Narodnoj Skupštini.

E sada, neko će reći pa šta je tu novo jer znamo gde živimo, navikli smo da se novinari, ali i svako ko se usudi da kritikuje vrh države, provlači kroz tabloidno blato.

Na stranu to što na takve stvari ne bi trebalo da se navikavamo već da se protiv njih stalno borimo i pokušavamo da svakim danom osvajamo sve više slobode, u ovom konkretnom slučaju stvar je još opasnija. Ona stavlja one koji profesionalno rade svoj posao direktno na stranu jedne od kriminalnih grupa, a samim tim ih i obeležava kao legitimne mete u mafijaškom obračunu. I to samo jer to o čemu pišu ne odgovara vlastima.

Metod kojim se to čini je perfidan jer se iskoristi činjenica – izjava koju je otac jedne od žrtava dao tokom intervjua – kako bi se stavila u pogrešan kontekst i iz nje izvuklo ono za šta ne postoje nikakvi dokazi a to je da KRIK radi za Belivuka. Otuda na konferenciji koju su organizovala novinarska udruženja i na kojoj je Stevan govorio, smešak novinara Srpskog telegrafa uz obećanje da će Stevanove izjave biti verno prenete. On vrlo dobro zna da nije stvar u tačnom prenošenju nekih izjava, već u izvlačenju zaključaka i konstruisanju oko njih.

Pa na kraju, koja je zaštita od toga? Zapravo, prave zaštite nema. Pokretanje tužbe je uzaludan posao jer sudski postupak traje predugo a rezultat je skoro pa nikakav. Kazne su male, a  objavljivanje presude, ako se ispoštuje, svodi se na formalnost jer takav “tekst” je neprimetan ili nerazumljiv za publiku koja ga čita.

Igranje na savest onih koji na ovaj način ugrožavaju, ne igra neku ulogu jer su oni apsolutno svesni šta rade i rade to sa vrlo jasnim ciljem – ućutkivanje svake kritike i “peglanje” afera koje su do sada isplivale.

Jedino čemu se možemo nadati je da će novinari koji rade časno, poštujući etičke i profesionalne norme, u nekom trenutku prevladati medijskom scenom i pokazati građanima da može i drugačije. A tek kad takav način izveštavanja postane mejnstrim, ovakve hajke i crtanja meta na čelo postaće neprihvatljivi.

Pogledajte i:

Stavovi izneti u ovom tekstu ne predstavljaju stavove Centra za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS).

Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *