Foto: iStock
Poznate su mnoge epizode u kojima su socijaldemokratske partije sprovele niz reformi koje se mogu nazvati samo liberalnim. Ovde bih kao primere izdvojio Nemačku, Švedsku i Finsku.
Iako zamišljamo da ideologija dobro predviđa kako će se ponašati političke partije kada su na vlasti – ovo u praksi ne mora da bude tako. Cilj političara u demokratijama jeste da pobede na izborima i da osvoje ili ostanu na vlasti, pa će shodno tome i sprovoditi neke politike koje nisu ideološki obojene onako kako je to sama partija – zato će neke desničarske partije voditi levičarsku politiku, a neke levičarske partije desničarsku. Iako je prilično teško okarakterisati neku politiku kao levičarsku ili desničarsku, najčešće se pod levim politikama podrazumevaju viši rashodi za državu blagostanja i redistribuciju putem visokih poreskih stopa, naročito uz progresivno oporezivanje, a pod desnim suprotno tome, ona koja bi smanjivala poreske stope i štedela na socijalnim programima.
Nakon raspada Sovjetskog Saveza i velikih reformi koje su u SAD i Velikoj Britaniji sproveli Ronald Regan i Margaret Tačer, socijalizam je postao diskreditovan. Dok je cilj socijaldemokratskih partija u Evropi tokom 1930-ih godina bio postepeno uvođenje socijalizma putem glasačkih kutija, nakon Drugog svetskog rata većini ovakvih partija cilj je prestao biti potpuna nacionalizacija i izgradnja socijalizma, već se njihovo delanje zaustavljalo na kontroli ključnih industrija (saobraćaj, rudarstvo, čeličane, brodogradilišta, telekomunikacije) i diskrecionoj ekonomskoj politici (kontrole cena, industrijska politike, subvencije). Ali tek raspadom SSSR-a, kada je ekonomski neuspeh socijalizma postao vidljiv svima, socijaldemokratske partije okreću se još više desno: možda neke od njih i dalje u svojim partijskim dokumentima imaju pozive na nacionalizaciju i izgradnju socijalizma, ali to u praksi nijedna koja dođe na vlast ne pokušava da uradi. Naprotiv, poznate su mnoge epizode u kojima su socijaldemokratske partije sprovele niz reformi koje se mogu nazvati samo liberalnim. Ovde bih kao primere izdvojio Nemačku, Švedsku i Finsku.
Finska: stara – nova koalicija
Fisnka se početkom 1990-ih našla u dubokoj recesiji – nestankom sovjetske ekonomije ova zemlja je preko noći izgubila tržište na koje je plasirala skoro 20% ukupnog izvoza. U 1991. recesija je iznosila čak -6% BDP-a, a loši ekonomski rezultati nastavili su se i u narednim godinama, da bi rast ponovo bio registrovan tek 1994. Nezaposlenost je sa 3,2% u 1990. porasla na preko 15% i zapravo nikada kasnije nije uspela da se spusti na tako nizak nivo kao pre ove recesije. Koaliciona vlada koju su predvodili konzervativci Kokoomus izvršila je niz reformi da bi prebrodila recesiju (važan segment bili su politika štednje zbog ogromnih deficita, uvođenje fleksibilnog deviznog kursa finske krune umesto dotadašnjeg fiksnog kursa prema ECU – preteči evra, te fleksibilizacija stranih direktnih investicija). Zato je izgubila izbore 1995. i bila je primorana da oformi novu koalicionu vladu čiji stožer su činile socijaldemokrate ili Demarit. Ova nova vlada je, ne samo nastavila sa zatečenim liberalnim reformama, nego ih je pustila u petu brzinu: smanjene su subvencije za poljoprivredu (a Finska je uskoro i ušla u EU), što je još značajnije, smanjene su i subvencije za industrijska preduzeća koja su bila gotovo eksplodirala pre par godina sa pojavom recesije; smanjene su poreske stope na prihod od rada da bi se smanjio visok poreski klin na zarade (uvedeni su novi ekološki porezi da bi se delimično nadomestio gubitak prihoda) i nastavilo se sa privatizacijom (4 najveće finske kompanije su u tom trenutku bile u većinskom državnom vlasništvu, a država je imala dominantnu ulogu u sektorima rudarstva, šumarstva, energetike i hemijskoj industriji). Smanjenji su rashodi za socijalne programe, prvenstveno za penzije i dečije dodatke, tim što je njihova vrednost uvećana za nešto nižu stopu nego što je bila stopa inflacije, pa su realno gubili na kupovnoj moći a povećana je i participacija za državni zdravstveni sistem.
Švedska: skandinavski bolesnik i najdublje reforme
Švedska tokom 1980-ih ulazi u stagnaciju. Nema rasta zaposlenosti osim u javnom sektoru, ekonomija postaje sklerotična sa niskim stopama rasta, znatno nižim nego u drugim zemljama Evrope. Dok je Švedska 1970. bila 4. zemlja na svetu po visini dohotka (BDP po stanovniku) dotle je 1990. pala na 14. mesto. Onda je početkom 1990-ih došlo do pojave bankarske krize koja je sa sobom donela i recesiju. Država je preuzela nekoliko velikih banaka, ali to je već bio preveliki udarac za poljuljane javne finansije pošto je javni dug rastao i tokom dobrih godina: bez mogućnosti da se fiskalna poliitka iskoristi za ekonomski stimulans, rešenje je trebalo tražiti na drugom mestu. Socijaldemokrate gube izbore 1991, a novi premijer postaje Karl Bildt sa novoformiranom partijom Nova demokratija, koja pokreće seriju pro-tržišnih reformi. Ova vlada, međutim, gubi naredne izbore 1994. i na vlast ponovo dolaze socijaldemokrate, ali umesto da stopiraju ove reforme, oni ih nastavljaju i čak produbljuju. Javne finansije su dovedene u red smanjenjem subvencija, otpuštanjem viška zaposlenih iz javnih službi, ali i dugoročnijim strateškim potezima: uvedeno je fiskalno pravilo po kome su javne finansije na nivou poslovnog ciklusa morale da budu u suficitu od 2% BDP-a godišnje (uporediti ovo sa EU kriterijumima iz Mastrihta koje predviđaju da deficit ne sme biti veći od -3% BDP-a), a da ministarstva za svaki rast rashoda u nekom sektoru moraju da smanje za isti iznos rashode u drugim sektorima. Reformisan je i penzijski sistem – umesto 15 najboljih godina kao osnov za penziju sada se uzima zarada tokom celog životnog veka, a uvedeni su i obavezni privatni penzioni fondovi, u koji se uplaćuje deo penzionih doprinosa i koji su vezani isključivo za pojedinca koji ih uplaćuje, kao njegov individualni račun. Sledila je poreska reforma, gde su spojene i ujednačene različite poreske stope za prihode od kapitala, dok su smanjene visoke stope poreza na dohodak: umesto stopa od 80% na one sa najvišim primanjima, uvedena je stopa od 50%, dok je stopa poreza na dobit pravnih lica smanjena sa 50% na 30%. Potom je na red došla deregulacija brojnih monopola, čime je Švedska od zemlje koja je u evropskim okvirima imala znatno vše monopola od proseka postala zemlja sa manje ovakvih ograničenja: na primer do 1991. u Švedskoj nisu postojale privatne TV ili radio stanice, dok danas postoje čak i privatni vodovodi. Kako su u pitanju bili državni monopoli, došlo je istovremeno i do privatizacije ali i do deregulacije tj. uklanjanja barijera za ulazak novih konkurenata – u medijma, generisanju električne energije, železničkom saobraćaju, poštanskom saobraćaju i telekomunikacijama. Još jedn veliki korak bilo je uvođenje konkurencije u javne usluge, putem finansiranja usluga, a ne ustanova koje ih pružaju. Ovde su najpoznatiji obrazovni vaučeri, kojima roditelji mogu da se odluče da plate školarinu u privatnoj školi umesto da dete šalju u državnu školu – danas oko 20% đaka u Švedskoj pohađa privatne (i profitne i neprofitne) osnovne i srednje škole. Slično je i sa bolničkim uslugama – privatne klinike su uvedene u sistem zdravstvene zaštite tako što se ne finansiraju bolnice kao takve, već svaka bolnica (bilo državna bilo privatna) dobija sredstva po broju zdravstvenih usluga koje je pružila. Ovo je navelo i bolnice i škole da povećaju standarde da bi zadržale korisnike, i da smanje troškove.
Nemačka: reforme tržišta rada
Još jedan primer reformi koje se mogu okarakterisati samo kao liberalne jeste i primer reformi nemačkog tržišta rada. Ove takozvane Harc (Hartz) reforme za cilj su imale fleksibilizaciju tržišta rada – prvenstveno da se olakša zapošljavanje, imajući u vidu relativno visoku stopu nezaposlenosti u Nemačkoj u poređenju sa situacijom tokom prethodnih decenija (tokom 2002. nezaposlenost je iznosila 8,6% dok je 1990. bila 6,2%), a ponele su ime tadašnjeg direktora Folksvagena koji je bio i predsednik komisije koja je ove reforme predložila. Harc reforme je kao deo svoje Agende 2010 usvojila koaliciona vlada koju su činili socijaldemokrate i zeleni.
Prva dva koraka stupila su na snagu tokom 2002. Savezna agencija za zapošljavanje je novčano podržala stručno obrazovanje i uvedena je nova klasifikacija tzv. mini i midi poslova, koji imaju znatno niže opterećenje porezom na dohodak i socijalnim doprinosima, a to opterećenje polako raste sa iznosom zarade. Cilj ove reforme jeste da se stimuliše rad koji je kraći od punog radnog vremena, što se prvenstveno odnosi na žene sa decom, da bi se olakšao njihov povratak na tržište rada. Veliku prepreku tome čini visoko fiskalno opterećenje zarada (u Nemačkoj, na prosečnu isplaćenu platu gotovo polovina tj. 49,4% ode državi na ime poreza i doprinosa – u Srbiji, na primer, ovo je oko 38%). Još jedan korak jeste i olakšavanje poslovanja mikropreduzetnicima, koji su de facto samozaposleni. Treći korak Harc reformi stupio je na snagu 2004, i tada je promenjena organizacija i način rada Savezne službe za zapošljavanje.
Konačni, četvrti korak reformi stupio je na snagu 2005. i spojio je nekadašnje naknade za dugoročno nezaposlene (Arbeitslosenhilfe) sa socijalnom pomoći (Sozialhilfe), što je bio veliki korak ka smanjenju socijalnih davanja za nezaposlene, koji su do tada primali prilično visoke naknade i to po više godina, pa su u praksi često bili obeshrabreni da traže posao ili da prihvate one koje im se ponude, pošto razlika između plate i ovakvih naknada nije bila toliko značajna. Ovo je značilo, ne samo visoke troškove za državni budžet, već je i opterećivalo ekonomiju kojoj jesu trebali kvalifikovani radnici, ali nije ih bilo lako naći. Pre ove reforme, nezaposleni su imali pravo na iznos 60-67% svoje prethodne plate i to od minimum jedne do maksimalno tri godine, da bi po isteku tog roka primali naknadu u iznosu od 53-57% svoje neto plate. Harc je period za primanje ovih viših naknada smanjio na 12 meseci (nešto duže za radnike starije od 50 godina). Ove reforme su doprinele smanjenju stope nezaposlenosti u Nemačkoj, i čak i danas Nemačka je među zemljama Evrope sa najnižim stopama nezaposlenosti.
Glavni urednik Talasa