Drugi život u virtuelnom svetu ‒ šta je Second life?
Vladimir Pajić

Konzervator restaurator Predsednik beogradskog odbora Pokreta slobodnih građana

Vreme čitanja: 8 minuta

Foto: iStock

 

Novi zakoni u oblasti kulture i muzejske delatnosti donose neka nova i intrigantna rešenja. Dobra je namera da se stvori mogućnost za otvaranje privatnih muzeja ali ovo pitanje zakonom nije precizno definisano. Sa druge strane je vrlo zabrinjavajuće što se upravo jednom privatnom muzeju – onom u vlasništvu Srpske pravoslavne crkve, daju i neka ovlašćenja koja bi trebalo da pripadaju isključivo izvršnoj vlasti.

 

Uvod

Službu zaštite kulturnih dobara i muzejsku delatnost u Srbiji već duži niz godina obeležava zastarelost zakonodavnih okvira. Ta zastarelost ili okoštalost prožima čitav istraživački krug ovih oblasti i otežava joj svakodnevni rad. Pored toga nedostaje niz regulativa, kako onih inspirisanih međunarodnim konvencijama, tako i onih koje bi bile odraz žive prakse i potrebe. Nebrojeno je kočnica na koje su nailazili razni činioci društva, ponajviše sami „zaštitari“ i preduzetnici.

Drugi problem se odražavao kroz neregulisana pitanja svojine i pogađao je najviše sopstvenike odnosno vlasnike nepokretnih kulturnih dobara kao i nerešena restitucija.

Dosadašnje Vlade Republike Srbije, bavile su se ovom oblasti, gotovo uvek, pred kraj mandata pa su izmene bile retke ili nikakve. U odnosu na dosadašnju praksu, iznenađuje da se u samom početku mandata nove ministarke pojavljuju dva vrlo važna Nacrta zakona. Nacrt zakona o inspekcijskom nadzoru u kulturi i Nacrt zakona o muzejskoj delatnosti. O ovim predlozima ćemo se najviše baviti, oslanjajući se i na prethodne Nacrte koji su prošli javne rasprave ali se do sada nisu našli na skupštinskim zasedanjima iako su osnova promene u službi zaštite.

Ovi nacrti su svakako i posledica reforme u oblasti kulture i kulturnog nasleđa koja je započeta još u vreme mandata tadašnjeg ministra gospodina Vladana Vukosavljevića, a koja se sprovodi tiho. Razlozi tome su mnogi i dali bi špekulativni ton ovom tekstu. Možemo reći da glasna reforma ne menja ništa, dok ove „tihe“ reforme čupaju korenje i plodnom i neplodnom drveću.

Stanje 

Osnova zastarelosti u muzejskoj delatnosti i službi zaštite, ležala je u pitanjima svojine koje su poticale iz nekog drugačijeg sistema. Nakon ukidanja društvene svojine i regulisanja tog polja bilo je potrebno nekoliko godina da se i sama delatnost promeni. To je očekivano s obzirom da tokom ove promene nije bilo smene generacije stručnjaka u ustanovama kojih se promena ticala pa su upravo ta nedostajuća smena generacija i nepostojeći priliv novih ljudi, omogućili tromost sistema i nevoljnost pri promenama. Kvalitet same promene je takođe važan faktor. Nisu svi bili zadovoljni. Nisu je svi smatrali korisnom. Izmene zakonskih regulativa koje su kasnije i uspele da prođu procedure, nisu bile dalekovide i dugoročne. Rešavale su partikularne probleme bez sagledavanja pozitivnih i negativnih primera u svetu.

Drugi sloj problema, i možda najznačajniji, jeste čuvena zabrana zapošljavanja u javnom sektoru. S obzirom da je delatnost zaštite, kroz mrežu muzeja i zavoda za zaštitu spomenika, javni sektor, dobijeno je ono što se nije tražilo. Niti obećavalo. Kadar srednjih godina je bivao sve opterećeniji radnim zadacima i nadležnostima, jer su starije kolege odlazile u zaslužene penzije. Kako se nije zapošljavao novi stručni kadar koji bi podneo deo posla, a uz smanjenje sredstava u oblasti kulture, stradalo je istraživanje, analitika i naučni pristup u de facto naučnim disciplinama; arheologiji, konzervaciji, etnologiji, istoriji. Opstali su servisni poslovi u održavanju objekata i administrativni poslovi. Pored toga, svedoci smo da je ta mera poslužila širenju stranačkog zapošljavanja i šminkanju u izveštajima koji poleću ka Evropskoj uniji. Služba je izgubila mnogo, a nije dobila ništa.

Treća važna činjenica je sistematsko slabljenje Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture i mreže teritorijalnih zavoda zarad omogućavanja urbanističkog divljanja i besa. Sve nadležnosti koje su institucije i imale na osnovu zakona, nisu korišćene u punoj meri i zaustavljane su stvarnim ili naslućenim političkim nevoljama i pritiscima.

Ukratko, poput celokupnog sistema, čitava služba zaštite i dalje počiva na dve stvari: etici i motivaciji pojedinaca.

 

Reforma

Inicirana ekonomskim benefitima za privredu, a bez promišljanja o posledicama u pojedinačnim delatnostima, promena se provukla kroz naprslinu u zidu. Novi zakon o javnim nabavkama je, iako nevoljno, povezao službu zaštite kulturnih dobara sa privrednicima. Za usluge konzervacije i restauracije, koje je do sada obavljala sama ustanova morala se početi raspisivati javna nabavka i otvoren je veliki broj firmi koje se tom delatnošću bave. Ustanovama zaštite je ostavljen nadzor. Neki posmatrači iz ugla su uklizali pod kolena zaštite kulturnih dobara, spremni na tržišnu utakmicu, a raspoloženi za privremeno-povremeni angažman stručnjaka. Zabranu zapošljavanja su i dočekali i kao model rada prihvatili i privatni ponuđači.

Sa novim okolnostima, a sa starim zakonima, do reforme je došlo tiho. Otvoreno je bezbroj očekivanih pitanja.

Nakon jedva rođene i kljakave Strategije u kulturi pa i njene izmene, radne grupe Ministarstva kulture i informisanja su u dva mandata iznedrile nekoliko zakonskih predloga: Nacrt zakona o izmenama i dopunama Zakona o kulturi (koji je i usvojen u junu 2020.), Zakon o arhivskoj građi i arhivskoj delatnosti (koji je i usvojen u februaru 2020.), Nacrt zakona o kulturnom nasleđu, Nacrt zakona o delatnosti zaštite nepokretnih kulturnih dobara, Nacrt zakona o muzejskoj delatnosti i Nacrt zakona o inspekcijskom nadzoru u kulturi koji još uvek nisu usvojeni.

Umesto dosadašnja dva, sada je predložen čitav niz novih dokumenata koji iako komplikuju poznavanje i razumevanje oblasti, omogućavaju makar bolju pokrivenost i određenu fleksibilnost. Takodje, primetan je strateški zaokret koji i čini suštinu ove reforme o kojoj niko ne govori. Naime, predloženo regulisanje javno-privatnih partnerstava, koncesije i relaksacije privatnog sektora u oblasti kulture možemo izdvojiti kao najznačajniju promenu. Pa se tako u Nacrtu zakona o delatnosti zaštite nepokretnih kulturnih dobara predlaže mogućnost koncesioniranja nepokretnih kulturnih dobara na period do 30 godina, što je poslovno poželjan ali i predug period. Čak i u kraćem vremenskom periodu mogućnosti za obrt novca su velike. Pored toga i dalje nije jasno na koji način će se određivati početna ili referentna cena ovakvih koncesija. Takođe, predviđena je i garancija za oštećenje ili uništenje kulturnog dobra u dvostruko većem iznosu od vrednosti, iako je nemoguće proceniti vrednost npr. manastira Studenica ili nečeg sličnog. Važno je spomenuti da se u Evropi i dalje raspravlja koliki je doprinos koncesije kao modela i da li zadovoljava sve principe i težnje oblasti zaštite. Veliki broj negativnih primera iz Francuske i Italije je razlog za detaljnu analizu ovakvih poduhvata.

Posebno interesantna je kaznena odredba u istom zakonu gde se za nastavak gradnje uprkos novootkrivenom arheološkom nalazištu, nalaže kazna izvođaču radova koja je jeftinija nego prosečno arheološko iskopavanje koje je dužan da finansira. Ne manje važan predlog u članu 38. istog zakona je da se „dokumentacija o nepokretnom kulturnom dobru može dati na korišćenje isključivo u službene svrhe, za naučno istraživanje i publikovanje“ iako se radi o objektima od javnog značaja i dokumentaciji koja je javna jer se vodi u javni registrima. Pored toga, na ivici katastrofe je predlog u kome ministarstvo može u specifičnim okolnostima da naloži rušenje ili uklanjanje kulturnog dobra sa obrazloženjem „ugrožene stabilnosti ili opasnosti po susedne objekte“ što je relativno česta situacija u nekonzerviranim objektima i strukturama.

S obzirom da ovaj predlog još nije usvojen, ostaje nada da će najpre biti usvojene primedbe mnogih organizacija i ustanova. Tokom javne rasprave, dominantan stav struke i zainteresovane javnosti je bio vraćanje predloga na doradu u okvir radne grupe i dodatne konsultacije, jer postoji niz drugih organizacionih i strukturalnih manjkavosti koje se ne mogu rešiti sugestijama.

 

Postani Prijatelj Talasa

Muzejska delatnost

Dodatno regulisanje muzejske delatnosti se u okvirima ovakve reforme može smatrati neophodnim. Promenom krovnih zakona koji uređuju pitanja kulture, pa potom i kulturnog nasleđa, došla je do izražaja ta potreba.

Kao i kod prethodno analiziranih zakonskih predloga i u ovom predlogu se, pored ostalog, može nazreti namera o definisanju i uređenju muzeja u privatnom vlasništvu što bi bila novina. Međutim, u nezgrapnom ređanju definicija i članova omakla se logička nedoslednost i strateški problem. Pa tako Nacrt zakona o muzejskoj delatnosti, a nakon uvodnih odredbi u članu 16. definiše da „Muzej može biti osnovan u svim oblicima svojine“ a da prema članu 18. Stav 2. „Privatni muzej može osnovati domaće ili strano fizičko ili pravno lice ili preduzetnik u skladu sa zakonom“. Ako na osnovu člana 14. „Muzejsku delatnost obavljaju 1) Muzeji i 2) Galerije“, a da na osnovu člana 15. „Muzeji i galerije u obavljanju muzejske delatnosti  vrše…..(stav 6) predlaganje, utvrđivanje, sprovođenje i praćenje mera zaštite muzejske građe;“ možemo doći do zaključka da privatni muzej koji je u stranom vlasništvu sam sebi utvrđuje mere zaštite muzejske građe.

Kako je utvrđivanje „mera tehničke zaštite“ povereno matičnim muzejima u skladu sa članom 43. možemo tvrditi da je zakonski propis zbunjujuć i nedefinisan. Ako tome dodamo da „Mere zaštite“ na osnovu člana 22. „podrazumevaju: preventivnu zaštitu, konzervaciju i restauraciju, dokumentaciju i digitalizaciju“ i da su sve bliže nadležnosti izdavanja mera, osim konzervacije i restauracije, definisane, ostaje da zaključimo da privatni muzej u stranom vlasništvu sam sebi može utvrditi mere koje podrazumevaju poslove iz oblasti konzervacije i restauracije.

Ovako slab zakonski propis može potencijalno biti ogroman bilateralni problem pa je čitava promena načina i nadležnosti izdavanja i utvrđivanja mera (tehničke) zaštite apsolutno neophodna. Treba napomenuti da razlika između „Mera tehničke zaštite“ i „Mera zaštite“ u uvodnim odredbama nije definisana, već je kasnije nespretno podeljena na stručne i tehničke mere zaštite što dodatno komplikuje ovaj propis.

Dodatna novina u oblasti muzejske delatnosti je promena statusa i načina primene statusa matičnih muzeja. Muzej Srpske pravoslave crkve je na osnovu člana 44. Stava 12. matični muzej „za bogoslužbenu građu i liturgijske predmete“. Ne možemo a da se ne osvrnemo na pitanja sekularnosti ovakvog dela propisa jer se u daljim delovima teksta, ni na koji način ne tretiraju vidovi bogosluženja koji nisu u skladu sa ritualom Srpske pravoslavne crkve poput islama, katolicizma, judaizma, rusinske crkve i tako dalje. Ovakvim propisom se za potrebe konzervacije Tore ili listova Kurana moraju tražiti mere zaštite od Muzeja SPC koji je muzej u privatnom vlasništvu, što je nedopustiva zakonska odrednica. Primetna je neobjašnjiva potreba da se Muzeju Srpske pravoslavne crkve dodeli status matičnog muzeja, bez ograde po pitanjima nadležnosti nad izdavanjem ili utvrđivanjem mera zaštite.

Iz ovoga se primećuje potpuno nepoznavanje sadržaja mera zaštite. One se moraju bazirati na stručnim, prvenstveno konzervatorsko-restauratorskim, normama i standardima i na medjunarodnim teorijskim definicijama i konvencijama, a ne na njihovom religioznom i liturgijskom aspektu, jer bi u suprotnom za muzejsku građu poput fragmenata fresaka, koji su de facto bogoslužbeni predmeti (teorija Sv. Jovan Zlatousti) bili prinuđeni da tražimo mere zaštite od Muzeja SPC. Poseban problem predstavlja poveravanje poslova izvršne vlasti privatnom muzeju u vlasništvu SPC. Izdavanje mera tehničke zaštite, do sada je bilo jednako izdavanju dokumenata iz katastra ili nadležnog SUP-a. Sada izgleda da će to raditi i SPC.

Na kraju, u članu 69. ovog Nacrta zakona se uređuju uslovi za brisanje muzejske građe iz Inverntarne knjige i Centralnog registra. U vremenu digitalizacije kulturnog nasleđa i trenda baštinjenja velike količine podataka, mora se skrenuti pažnja da je mogućnost brisanja iz registra, prevaziđena. U svrhu čuvanja istorije muzejske delatnosti i promene zbirki, brisanja iz registra bi trebalo da budu nemoguća. Svrsishodnije je dodavanje mogućnosti obeležavanja ovakvih podataka kako bi se jasno naznačila promena statusa određene muzejske građe.

Sve u svemu, ovaj „Nacrt zakona o muzejskoj delatnosti“ u ovakvom obliku ne zadovoljava potrebe regulisanja oblasti, već ih dodatno komplikuje.

 

Inspekcijski nadzor u kulturi

Kontrola primene dosadašnjih propisa u oblasti kulture bila je prvenstveno u nadležnosti Ministarstva kulture i informisanja i drugih namenskih kancelarija i agencija međutim za njeno delotvorno sprovođenje nije bilo ni kadra ni bliže definisanih kriterijuma. Donošenje zakona o inspekcijskom nadzoru i/ili licenciranju radnika u kulturi dugo je špekulisana i očekivana stvar.

Početkom godine je Ministarstvo kulture i informisanja objavilo „Nacrt zakona o inspekcijskom nadzoru u kulturi“ i time pokušalo da „uvede red“ u oblast kulture. Iako Nacrt izgleda primereno, za njegovu dublju analizu potrebno je paralelno ga analizirati sa drugim propisima o inspekcijskom radu te to iziskuje poseban tekst.

Ono što je potencijalno najveći problem u ovom Nacrtu je poveravanje inspekcijskih poslova matičnim ustanovama zaštite (član 16.). S obzirom na trend smanjenja budžetskih sredstava opredeljenih za oblast kulture i informisanja, na potplaćenost radnika u kulturi, na nedostatak kadra i u postojećem stanju, ovo poveravanje će biti neizvodljivo i neprimenjivo. Očekivati dobar rad inspektora u kulturi sa platom koja je prosečna mesečna zarada ispod proseka, je put u korupciju i neefikasnost. Pritom, ukoliko se inspekcijski posao definiše u okvirima postojeće sistematizacije, i bude stimulisan kao dodatni deo zarade, to će stvoriti animozitete i disfunkcionalnost timova ili odseka u ustanovama zaštite.

„Uvođenje reda“ će se svesti na legitimaciju koja se ne koristi i na leglo korupcije kojoj će se dati dodatni prostor i apologizacija.

Istinska nezavisnost inspektorskog rada, a naročito onog koji će obavljati regionalni Zavodi za zaštitu spomenika i muzeji, može biti ostvarena samo dodatnim upošljavanjem kadrova, pri čemu bi se postojeći kadar sistematizacijama preusmerio na inspektorski rad praćen zadovoljavajućim zaradama koje su konkurentne. Ukoliko to izostane ne može se očekivati otpornost na pritiske i zloupotrebe u građevinskom sektoru. To će biti stvaranje dodatne fioke u kojoj se sakrivaju inspektorski zapisnici i odluke.

 

Zaključak

S obzirom na hitru reakciju Vlade Republike Srbije i usvajanje predloga zakona o muzejskoj delatnosti, možemo očekivati i njegovo usvajanje u Skupštini.

Ukoliko izmene, predložene na javnim raspravama pomenutog Nacrta, ne budu prihvaćene, i ukoliko neustavni članovi ostanu u okviru usvojenog zakona, imaćemo na delu degradaciju ne samo oblasti  zaštite kulturnih odbara i muzejske delatnosti, već će to biti jasan signal spajanja crkve i države u okrilju izvršne vlasti.

 

Pročitajte i:

*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *