Miloš Nikolić

Glavni urednik

Vreme čitanja: 3 minuta

Foto: iStock

 

Nedavno je patrijarh Porfirije rekao da oni koji su činili zločine u Jasenovcu nisu pripadnici nijednog naroda. Zločinci se ispisuju iz naroda. Skoro nismo čuli toliko moćne reči koje svojim značenjem nose lekovitu dubinu i važnu političku poruku. Razmišljao sam o ovome posle gledanja potresnog antiratnog filma Quo Vadis, Aida?

Narod zločinaca ne postoji. Postoje samo ljudi svetla i ljudi tame. Ljudi dobra i ljudi zla. Nevin i nedužni građanin pripadnik bilo kog naroda u zločincu nema svog sunarodnika. Možda oni dele isto nacionalno poreklo. Možda su rođeni na teritorijama sa sličnim kulturnim obrascima i običajima. Možda koriste iste reči i rečenice. Možda su čak i u krvnom srodstvu. Posle počinjenog zločina, ipak, nastaje najdublja moguća razlika između njih. Razlika koja nepovratno briše sve pojavne, istorijske, kulturološke, jezičke sličnosti i povezanosti.

Da li su Hrvati genocidni narod zbog Jasenovca? Nisu. Da li je srpski narod genocidni zbog Srebrenice? Nije. Narod genocida ne postoji.

 

Najveći uspeh zločinaca

Najveći uspeh osuđenih ratnih zločinaca je u tome da nevinu i nedužnu osobu dovedu do toga da se oseća poistovećeno sa njima. Onda kada se sudi ratnom zločincu, po tom uverenju, ne sudi se samo njemu već i toj nevinoj i nedužnoj osobi. Kada se prikazuju dokazi zlodela, kada se slušaju svedoci ljudskog pakla i razaranja – sve to nema veze samo sa onim koje do toga neposredno doveo. To ima veze i sa pripadnicima naroda iz koga potiče sam zločinac. Kada se zločincu izriče presuda, presuđuje se i svim tim pripadnicima naroda.

Tada i sama kazna izgleda drugačije. Ona se ne donosi zbog počinjenih zlodela. Ona postoji zbog naroda. Zločinac zapravo postaje žrtva. Mučenik. On je žrtvovan jer sudija želi da kazni čitav narod. Sve nevine i nedužne pripadnike naroda iz kog zločinac potiče. Koliko je ovakvo uverenje suprotno od onoga što je rekao patrijarh Porfirije.

Karakter zločina se ovom moralnom podvalom relativizuje jer se polazi od toga da šta god da je zločinac uradio, sudija bi mu za bilo šta presudio. Zločin je tek slučajni povod. Motivi su mnogo dublji. Jer sudiju, kažu neki, ni ne zanima karakter zločina već isključivo nacionalno poreklo zločinca.

 

Postani Prijatelj Talasa

 

Film dubljeg suočavanja

Ta obmana, to prevrednovanje i izvrtanje podstaknuto i razvijano od strane ostataka sila zla zarad različitih interesa, nastavlja da nas truje. Ne možemo da se suočimo sa bilo kakvom prošlošću dok se ne suočimo sa tim zlom.

Za neka suočavanja i prevazilaženja potrebna je politička volja i moć. Za ona druga, dublja suočavanja potrebna je moć osećanja. Za neka suočavanja potrebne su samo činjenice. Neumoljive pravne i istorijske činjenice iza filma Quo Vadis, Aida. Činjenice da su neki ljudi zla osuđeni za sistemsko fizičko istrebljenje nedužnih ljudi. Činjenice genocida. Činjenice zatvorskih dana tih ljudi zla izgubljenih u svojim pitanjima dok vi ovo bezbrižno čitate.

Ali nekada ta neumoljivost činjenica nije dovoljna. Nekada je jedini način da se sa zlom suočimo upravo preko dobrote i ljubavi. Umetnost je najbolje mesto takvog duhovnog susreta. Bez ovakvih susreta mnogi među nama ostaće robovi podmukle zablude da su se zločinci upravo zbog njih žrtvovali. Da su oni sami, nedužni, zapravo dužnici tim zločincima. Da zaboravljaju na sam zločin.

 

Otpadnici nisu naši

Zločin, međutim, ima svoje lice. Ima svoj glas i svoje pokrete. Korene u mračnim dubinama mržnje, moći i poremećenog odnosa prema onom drugačijem u društvu. Svako odgovorno suočavanje sa zlom mora jasno da prepozna te glasove, te pokrete. Svako društvo ili ukoliko neko više voli – narod – mora da povuče tu osnovnu razliku između otpadnika i sebe. Otpadnici nisu naši.

Borislav Pekić je kroz svog junaka Arsenija Njegovana napisao da ljudi koji imaju svoje ili grade nečije kuće ne mogu da imaju i svoje ratove – njima su svi ratovi tuđi. Tako i majke – svakoj od njih svaki je rat tuđi.

Aida je antiratni film o majci u ratu. O ženi između dva sveta koja jezikom pokušava da izgradi mali most spasa za svoju porodicu. Kada već razum, jezik i činjenice u njenom svetu više nemaju nikakav značaj da bilo kome drugom pomogne. Aida je svaka majka koja je u ratu izgubila ono što je čini majkom. To je film o nečijoj deci koja ostaju.

 

Učiteljica nade

Posle ovakvog izuzetnog filma kod različitih ljudi javiće se različita osećanja. Odjeci ljudi zla nastaviće da progone one uhvaćene u zamke zabluda i podvala. Mnoge nepravde, sa druge strane, moraće tek da se isprave. Mnogi filmovi o drugim mestima stradanja i ljudima zla – različitog porekla – tek će biti snimani. Umetnost i saosećanje nastaviće tamo gde politika i interesi staju.

Istorija je učiteljica života. Aida je učiteljica dece. Posle svakog rata, kakav god on bio, posle svakog zločina koliko god on bio strašan javlja se nada. Nada da će deca uspeti u onome što njihovi roditelji nisu.

Možda Aida ipak dobro zna kuda ide.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *