Foto: iStock
Knjiga So You’ve Been Publicly Shamed kroz priče stvarnih ljudi prikazuje iskustva onih koji su prošli kroz poniženje na društvenim mrežama i nisu uspeli da se u potpunosti oporave od toga.
Još od malena jedan od najvećih strahova većine nas je javno poniženje. Decenijama se sećamo neprijatne situacije sa časa likovnog u trećem razredu i ćutimo na poslovnom sastanku u strahu od osude. Internet je ipak doneo još jedan veći strah, a to je strah od osude na društvenim mrežama. To objašnjava zašto osećamo blagu anksioznost pre nego što tvitujemo mišljenje o kontroverznoj temi. Šta se desi kada zaista budemo javno poniženi na Tviteru? Da li se u doba interneta ikada možemo oporaviti od javne sramote? Knjiga So You’ve Been Publicly Shamed kroz priče stvarnih ljudi prikazuje iskustva onih koji su prošli kroz poniženje na društvenim mrežama i nisu uspeli da se u potpunosti oporave od toga.
So You’ve Been Publicly Shamed objavljena je 2015. godine, a autor je Džo Ronson, poznat po naslovima kao što je The Psychopath Test (Test za psihopate) u kojima istražuje fenomene kao što su klasifikovanje mentalnih bolesti, neobični programi američke vojske i teorije zavere. Ronson je poreklom iz Velike Britanije, a do sada je objavio 11 knjiga i učestvovao je u izradi nekoliko dokumentaraca. Ronson je postao prepoznatljiv ne samo po temama kojima se bavio, već i po načinu na koji im pristupa – spreman je da odlazi i razgovara sa svakim ko ima zanimljiv uvid ili priču, bez obzira na to ko je tačno u pitanju.
So You’ve Been Publicly Shamed objavljena je u sred velike rasprave o kulturi otkazivanja i mentalitetu krda koji se često javlja na društvenim mrežama. Za razliku od primera pokušaja “otkazivanja” poznatih ličnosti koje većina nas zna, Ronson bira protagoniste koji su skoro po svemu obični ljudi, a jedan od njih je i on sam. Priča počinje 2012. godine kada je nekoliko akademika radi eksperimenta napravilo Tviter bota sa njegovim imenom i prezimenom, na šta je Ronson burno reagovao. Nakon suočavanja sa akademicima, Ronson je na Jutjubu podelio snimak njihovog razgovora, ali se ubrzo dogodilo nešto što ga je uplašilo. Ljudi su javno stali na njegovu stranu, ali su i uputili veliku količinu mržnje prema akademicima u komentarima. Ronson piše da je bio srećan što je bes javnosti doveo do toga da bot nestane, ali da je javno ponižavanje dobilo novo lice u doba društvenih mreža. Demokratizacija putem društvenih mreža znači da svi imamo glas i moć. Glas koji može dovesti do toga da se velike kompanije ili poznate ličnosti izvinjavaju ili postupaju drugačije upravo pod pritiskom mase ljudi na internetu koji van virtuelnog sveta nemaju puno moći. Ipak, šta ako ta ista grupa ljudi novotkrivenu moć zloupotrebi?
Prva žrtva javnog poniženja koju Ronson obrađuje jeste Džona Lerer, američki autor koji je u to vreme zadobio popularnost nakon objavljivanja bestseler knjige Moć kreativnosti, koja je pre nekoliko godina prevedena i na srpski. Moć kreativnosti kroz primere poznatih umetnika i inovatora pokušava da pruži praktične savete za podsticanje kreativnog razmišljanja. Zašto je Lerer bio na meti javnog poniženja i sramoćenja? U pokušaju da knjgu učini interesantnijom, Lerer je pridodao Bobu Dilanu citat koji Dilan zapravo nikada nije rekao. Ubrzo nakon toga se otkrilo i da je Lerer počinio različite druge prestupe poput autoplagiranja i korišćenja rečenica manje poznatih blogera. Autor ili novinar koji izmisli deo priče kako bi je učinio privlačnijiom ili plagira tuđi rad čini nešto fundamentalno suprotno svom pozivu i nema sumnje da Lerer zaslužuje osudu. Ono što Ronson ipak radi izuzetno dobro jeste oslikavanje mentalnog stanja u kom se Lerer nalazio nakon javnog sramoćenja. Kroz više intervjua sa njim, Ronson opisuje Lererovo kajanje i tugu zbog činjenice da za njega ne postoji druga šansa čak i nakon (polu-uspešnog) javnog izvinjenja. Ukoliko pogledamo tvitove u to vreme, Lerer je okarakterisan kao psihopata i jedna od najgorih osoba na planeti, što deluje preterano. Čak je novinar koji je otkrio da je Lerer izmislio citat Boba Dilana rekao da je preterana količina mržnje javnosti usmerena prema Lereru. Knjiga ipak pruža i drugu stranu medalje na kojoj je Lerer i dalje relativno bogat autor, koji je pogrešio iz želje da napreduje brže u svojoj karijeri. Lerer je uspeo i da objavi još jednu knjigu nakon Moć kreativnosti, koja ipak nije našla na naročito dobar prijem.
Ronson najbolje pokazuje koliko daleko je javno sramoćenje otišlo na primeru običnih ljudi, kao što je Džastin Sako, koja je 2013. godine počinila neoprostiv greh. Tvitovala je nešto glupo. Sako je tada imala 30 godina i visoku poziciju u jednoj PR kompaniji u Njujorku. Prilikom leta za Južnu Afriku tvitovala je sledeću neumesnu šalu: “Idem u Afriku. Nadamo se da neću dobiti AIDS. Šalim se, ja sam bela!”. Sako je tada imala samo 170 pratilaca, a nakon što je sletela u Kejptaun sačekalo ju je bezbroj poruka koje su je optuživale za rasizam. Sako ipak nije videla samo optužbe, tu su bile i brojne pretnje smrću i pozivi da ona izgubi posao. Kako Ronson navodi, ljudima je bilo interesantno i to što se sve ovo događalo dok je Sako bila na letu koji traje 11 sati, tako da nije mogla odmah da vidi reakcije na njen tvit. Nastao je hešteg #HasJustineLandedYet, neko ju je čak i sačekao na aerodromu u Kejptaunu, fotografisao njen dolazak i tvitovao ga. Džastin je ubrzo izgubila posao, a u intervjuu sa Ronsonom očigledan je veliki uticaj ovog tvita na njeno mentalno zdravlje i čitav život. Fer je reći da je tvit zapravo neumesna šala, ali ne nužno rasistička zato što je čitava poenta tvita to da usled brojnih privilegija, ljudi u Americi misle da su imuni na bolesti kao što je AIDS. Sako je izgubila posao i prekinula je boravak u Južnoj Africi zato što su ljudi na internetu krenuli da prete da će protestovati ispred hotela u kojem je boravila. Sve ovo nije prestalo ni nakon što je uputila javno izvinjenje, izbrisala tvit i ceo Tviter nalog.
Ronson je intervjuisao i novinara koji je odgovaran za to što je tvit postao viralan. U njegovim očima, Džastin je članica medijske elite koja zaslužuje kritiku. Ovde se krije možda i ključni uvid u to zašto su ljudi spremni da putem društvenih mreža budu nemilosrdni i surovi. Svi želimo da verujemo da time zapravo štitimo pravdu i da se borimo protiv onih koji su na višoj poziciji, da se ovako suprotstavljamo rasizmu i elitizmu. Da li je do tada nepoznata žena sa 170 pratilaca na Tviteru zaista najgora pretnja društvu? Da li je osećaj pravde koji smo dobili tako što smo je javno kritikovali vredan toga da ona izgubi posao? Imajte na umu i to da, čak i da Džastin za 3 godine postane potpuno nova osoba, čim izguglate njeno ime prvo ćete naići na tvit koji je poslala. Dok je nekada kazna u vidu javnog poniženja trajala samo određeni vremenski period (bičevanje na primer može trajati samo neko vreme), javno poniženje sada može da traje gotovo večno.
Ronson nas upoznaje i sa ljudima koji su zbog jedne neumesne fotografije na internetu morali da angažuju kompaniju koja se specijalizuje upravo za promenu rezultata internet pretrage. Ako ne možeš da promeniš bes javnosti, onda makar možeš da promeniš šta ljudi vide kada pretražuju tvoje ime. U pokušaju da razume pandemiju surovosti na društvenim mrežama, Ronson istražuje istoriju javnih poniženja, razgovara sa učesnicima čuvenog Zimbardovog eksperimenta i intervjuiše američkog sudiju koji umesto zatvorskih kazni daje kazne u vidu javnog poniženja, ali ne na društvenim mrežama. Opljačkao si prodavnicu? Kazna je da ćeš 7 dana stajati u toj istoj prodavnici sa znakom “Ja sam krao iz ove prodavnice”. U potrazi za alternativnim rešenjima, Ronson se okreće ka ljudima koji su uspeli da se izbore sa javnim poniženjem i ka posebnim radionicama koje za cilj imaju apsolutno odricanje osećaja sramote kroz radikalnu iskrenost. Pošto će ljudi na Internetu i dalje pokušavati da nas javno ponize, možda je rešenje samo u iskorenjivanju sramote koje se toliko plašimo.
Iako je knjiga naišla na dobar prijem čitalaca, postoji i kritičari koji su zamerili to što Ronson ne pruža rešenje osim da svi prestanemo sa oštrim kritikama na internetu, što nije opcija ako se nalazite u marginalizovanoj grupi i stalno ste meta napada rasista ili seksista. Takođe, tu su i kritike da pravi problem nisu nužno zlobni ljudi na internetu, već velike tehnološke kompanije koje profitiraju nad masovnim skandalima zbog kojih ljudi provode više vremena na njhovim platformama.
Ronsonov stil pisanja je ono što knjigu čini zaista zanimljivim štivom, a radoznalost za različite aspekte jednog fenomena uvlači čitaoca na poseban način. Nakon čitanja So You’ve Been Publicly Shamed prirodna reakcija je da preispitamo i svoje onlajn ponašanje. Naravno da treba kritikovati kada vidimo da je nečije pravo povređeno ili da se nepravda događa, ali da li uvek kritikujemo samo nepravdu? Da li često želimo da se priključimo masi zato što želimo osećaj prihvaćenosti i pravednosti? Koliko puta smo bili bully bez neke preke potrebe? So You’ve Been Publicly Shamed u čitaocu ostavlja malu rezervu u sopstvenu procenu odgovarajućeg odgovora na nepravdu. Možda u 2021. godini to i nije tako loše.