Docent na FPN-u

Vreme čitanja: 2 minuta

Foto: Screenshot, N1

 

Kako da se rečima oprostiš od nekoga kome su upravo reči bile „igračke koje mu se cakle u glavi kao oni šareni komadići kaleidoskopa“? To je kao da driblingom treba da napraviš In Memoriam Maradoni. Koliko god da si dobar fudbaler, zna se da bi Maradona to uradio bolje. Ali, „vuče te đavo na tu stazu“, osećaš potrebu da nešto ipak kažeš, iako ti nedostaje ključna reč kojom bi započeo svoju misao. Možda je ta reč – panoholija.

Čitao sam nedavno tekst koji je na Fejsbuku objavio Stefan Janjić o nepostojećim rečima za male tuge. Referišući na „Rečnik opskurnih tuga“ Džona Keniga, ukazao je na brojne nijanse tuge za koje ne postoji adekvatna reč, kao što je nostalgija unapred ili osećaj prolaznosti koji se javlja kada poslednji put ideš na plivanje pre povratka sa odmora. To su one mikrotuge o kojima najčešće ni ne pričamo, iako ih osećamo, a koje bi bilo neprecizno nazvati postojećim rečima kao što su tuga, melaholija, ili d-moll. Pre tačno mesec dana sam shvatio da u srpskom jeziku nemamo reč za osećanje tuge što je preminuo neko kome nikada nisi stigao da kažeš nešto što si želeo. Predlažem da privremena reč za to bude panoholija.

Neočekivani odlazak pesnika Đorđa Balaševića probudio je panoholiju kod velikog broja ljudi. Iskreno verujem da objave na mrežama i brojni tekstovi pojedinaca koje ste pročitali o njemu nisu bili neiskrena „rasprodaja bola“, ali ni jednostavno želja da se nekome ko je prerano otišao i mnogo uradio ukaže iskreno poštovanje. Oni su manifestacija nastale panoholije. Nije neuobičajen osećaj da neku javnu ličnost ili umetnika čija dela pratimo kao da poznajemo i lično. Međutim, sa Balaševićem smo imali utisak da je i on jednako dobro lično poznavao svakog od nas, i da se podsvesno baš nama obraćao kada je pisao stihove koji su  pomogli da neke situacije u životu lakše prebrodimo ili razumemo. Na te Balaševićeve stihove kojima nam se obratio, većina nas nikada nije imala priliku da odgovori, jer ga fizički nikada nismo upoznali, iako smo metafizički bili dobri prijatelji. Zato panoholiju lečimo objavama, muralima, tekstovima, posthumnim obraćanjem koje on neće čuti i videti – ali je barem nama tako lakše.

Moj način izlaska na kraj sa panoholijom biće jedan serijal tekstova o Balaševiću. Nisam muzičar, muzikolog, teoretičar književnosti, niti muzički kritičar kalibra Pece Popovića i moguće da će nekome bavljenje ovom temom sa moje strane zvučati kao da će vam “pričati o plovidbi ti što nisu sidro digli”. Ali, nisam baš ni “gledao iz prikrajka” Balaševićeve pesme, već sam svaku od njih proživeo na neki svoj način – baš kao i svi drugi koji su uz Balaševića odrastali i živeli. Pisaću o mom viđenju odnosa Balaševića u njegovoj poeziji, pričama i romanima prema gradovima, rekama, fudbalu, kolegama… Naravno, i prema politici.  Zato će Talas narednih nedelja biti sigurna luka za jednu subjektivnu biografiju Đorđa Balaševića koju osećam potrebu da napišem i tako umirim panoholiju koju osećam(o) i mesec dana nakon što je od nas otplovio Panonski mornar.

 

In Memoriam
Đorđe Balašević
1953-2021.