U prilog snažnoj državnoj intervenciji tokom pandemije
Miloš Nikolić

Glavni urednik

Vreme čitanja: 4 minuta

Foto: iStock

Godinu dana od proglašavanja vanrednog stanja Srbija je ekonomski zaključana. Optimizam da smo najbolji i da postižemo neočekivane uspehe oko vakcinacije opustio je ljude. Ulio im je nadu da je gotovo. Građani su umorni, ostrašćeni. Malo se popilo. Ljudi su zaboravili da korona nigde nije otišla.

 

Srbija se (možda) zaključavati neće

Na početku smo bili zastrašivani primerima Italije i Španije. Ponekad histerično, ponekad odmereno. Konstantno su navođeni negativni primeri spolja kako bi se na građane izvršio pritisak da primenjuju preventivne mere. Od početka ove godine i dolaska vakcina, primeri drugih navođeni su u kontekstu njihovog koprcanja i zaostajanja u procesu vakcinacije za Srbijom.

Optimizam obogaćen nacionalnim ponosom. Drugi se zaključavaju jer su nesnalažljiviji od našeg vođstva. Srbija se zaključavati neće. Toliko potrebna nada da se stvari vraćaju u normalu, optimizam da izlazimo iz krize, ponos što smo uspešni.

Naravno ključna razlika između mera iz vanrednog stanja i vakcinacije je što u prvom slučaju mnogo toga postižete uz pomoć sile. U drugom morate da računate na dobrovoljnost i slobodu izbora građana.

 

Moć popularnih razlika u cilju stvaranja jedinstva

Apele tokom vanrednog stanja da se pridržavamo epidemijskih mera nisu upućivali samo političari već i mnoge poznate ličnosti iz različitih sfera javnog života. Sećam se jednog malog primera. Koliko je moćan efekat bio kada sam na RTS-u tokom prikazivanja filma Realna priča u pauzi za reklame video glumce Gordana Kičića i Ninu Janković kako apeluju na ljude da se pridržavaju mera.

Evo 7. aprila bi trebalo da se održi novi večiti fudbalski derbi. Da li je zamislivo da dva golmana, kapiteni dva najveća srpska kluba izađu pre toga zajedno i da pozovu ljude da se vakcinišu?

Da li je moguće da iskoristimo polarizujuću moć razlika u društvu zarad postizanja privremenog jedinstva koje bi ohrabrilo i podstaklo ljude da se vakcinišu?

 

Ponos kao oružje protiv gluposti

Najveće pitanje u ovakvoj situaciji, kada Srbija zaista ima izuzetan tempo vakcinacije u poređenju sa drugima, jeste – koliko su čvrsti i nepromenjivi stavovi ljudi koji ne žele da se vakcinišu? Koliko bi neka vrsta sveobuhvatne nacionalne kampanje o vakcinaciji kao jedinom izlazu uticala na njih da promene mišljenje? Koliko je moguće da se izvede uspešni spoj nacionalnog ponosa što vakcine imamo i straha da njima moramo da se zaštitimo, u odnosu, sa druge strane, na štetan spoj nacionalnog ponosa i prepotentne naivnosti koji dovodi do toga da optimizam, ojačan tim ponosom, nepromišljeno briše sve mere i sam po sebi vraća život bez korone u normalu?

Sumnja da je vakcina nešto loše, da se preko nje unosi nanotehnologija u ljudski organizam sa ciljem robotizacije čoveka, da vakcina izaziva poremećaje i bolesti nije nastala u vakuumu. Ona je nastajala u živom i dinamičnom medijskom okruženju gde su razne javne ličnosti, manje ili više poznati političari, rijaliti zvezde, popularni jutjub gosti, pa i neki sportisti i muzičari godinama raznosili gluposti i teorije zavere koje su oni negde pokupili.

Brojni su razlozi zašto su to radili i zašto mnogi to i dalje rade. Neki su psihološki složeniji, neki su kafanski jednostavniji. Poenta je da je pandemija laži, teorija zavere i propagande već načinila ogromnu mentalnu štetu pre same aktuelne pandemije korona virusa.

 

Nismo nikakav izuzetak

Daleko od toga da smo bilo kakav izuzetak po pitanju podeljenosti oko vakcinacije kao jedinog izlaza iz ovog zdravstvenog, ekonomskog i mentalnog pakla.

Primera radi, ovih dana je u Americi u kojoj se inače dnevno vakciniše oko 2 miliona (!) ljudi objavljeno istraživanje javnog mnjenja o stavovima građana, između ostalog, i u vezi sa aktuelnim korona pitanjima. 30% građana SAD-a za sada nema nameru da se vakciniše.

Ovde inače postoji ogromna podela po partijskoj liniji. Dok 11% Demokrata na ovo pitanje daje negativan odgovor, kod Republikanaca je taj udeo po ovom istraživanju čak 41%. Smatra se da bi jasniji i daleko glasniji pozivi bivšeg predsednika Trampa, koji je na političkom skupu na Floridi i zaista pozvao svoje simpatizere da se vakcinišu, svakako mnogo uticati da se ove brojke poprave.

 

Zadatak čitavog društva, ne nužno države

No, vratimo se na Srbiju. Daleko od toga da mislim da bi zadatak isključivo države bio da promoviše i reklamira vakcinaciju. Sigurno da rešenje nije pristup koji je Goran Vesić opisao sa – insistiramo da uđemo u svaku kuću. Nijedna demokratska vlada ne bi smela ovako da komunicira sa građanima. Ni po pitanju vakcinacije, ni po pitanju bilo čega osim strogo definisanog zakonskog postupka za to.

Kampanja nacionalnog jedinstva (jedinstva makar ono bilo po principu fake-it-till-you-make-it) trebalo bi da bude zadatak svih odgovornih i razumnih javnih ličnosti koji imaju veliki uticaj na javno mnjenje. Nije cilj da veliki tata ide okolo i preti. Zbog nezdrave i opasne koncentracije političke pomoći koju je sprovela, država bi sigurno mogla logistički da doprinese da se razni elementi društva što bolje povežu. Da njihovi glasovi i pozivi putem svih nacionalnih medija i generalno u javnosti što jače odjeknu. SPC sa svoje strane takođe ima veliki deo odgovornosti.

Kao nekada kampanje o očuvanju apstraktnih osećanja nacionalnog posedovanja delova teritorije, danas je vreme za kampanju očuvanja konkretnih života građana i hitnog vraćanja svih društvenih i ekonomskih procesa u normalu.

Ovakva ad hoc kampanja i ceo ovaj proces vakcinacije mogli bi, ukoliko se svi potrudimo, da budu zapravo upošljavanje nacionalnog ponosa zarad pobede nad našim najvećim neprijateljem koji trenutno postoji na planeti. Svakako vredi pokušati. Jer za razliku od skorašnjih sličnih pokušaja, ovog puta zapravo imamo šanse da brzo pobedimo neprijatelja. I da opravdano budemo ponosni na to.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *