Šta piše u izveštaju o Kosovu? Živković i Vukadinović za Talas
Avatar

Istoričar Muzeja žrtava genocida

Vreme čitanja: 8 minuta

Foto: iStock

Tekst je deo rubrike „Popularna istorija sa Stefanom Radojkovićem“

Na lokalnom i međunarodnom planu, posledice martovskog nasilja dovele su do promene dugoročne strategije međunarodne zajednice prema kosovskom pitanju – od „standarda pre statusa“ ka „standardima i statusu“.

 

Na 17. godišnjicu Martovskog pogroma Srba, Roma i Aškalija na Kosovu i Metohiji  ne želim da recikliram sad već generičke novinske tekstove o uzrocima, toku nasilja, neposrednim i dugoročnim posledicama. Koga interesuje ozbiljno štivo, predlažem vam da konsultujete izveštaje: Kofija Anana (S/2004/348) iz aprila 2004, izveštaj Fonda za humanitarno pravo ili drugo, prošireno, izdanje Memoranduma o Kosovu i Metohiji Srpske pravoslavne crkve, iz avgusta 2004. godine. Moja je namera da vas upoznam sa pogromom kroz razgovore sa njegovim svedocima ili kroz njihova zapisana sećanja.

Podrazumeva se da izloženi isečci, kao ni odabrani sagovornici, ne daju celovitu sliku kolektivnog iskustva žrtava ali, nadam se, otkrivaju dovoljno, podstiču na empatiju i na dalje istraživanje. Odabrani izvodi iz razgovora nastali su tokom 2013. godine, za vreme istraživanja koje sam sproveo tokom master studija. Odlomke iz sećanja i svedočenja prikupio sam tokom rada na doktorskoj disertaciji. Sve intervencije u originalnom tekstu i odgovornost za iznešeno su isključivo moje.

 

O uzrocima

U ovom, kao i u sledećim odeljcima, trudiću se da prenesem i ukrstim, gde god je to moguće, uvide iz obe zajednice – srpske i albanske – kao i poglede predstavnika međunarodne zajednice. Petrit Seljimi [Petrit Selimi] je izjavio: „Ja se sećam 2004. Znaš šta se desilo tu? ’99-te, ‘2000-te i 2001. ovde je bio najveći priliv finansija ikada viđen u svetu po glavi stanovnika. Svako ko je znao malo engleski, francuski, dobijao je posao od 1000-1500 maraka. To je već 2002, 2003. godine prestalo! […] Par incidenata se desilo. Tri dečaka u severnoj Mitrovici umrla su pod nikada razjašnjenim okolnostima. Onda ta vest plus jedan drugi segment. Tada je bilo organizovano više protesta od strane Srba u Gračanici gde su kompletno blokirali celokupnu arteriju, taj magistralni put [Priština-Skoplje]. Bilo je puno frustracija.“[1]

Nenad Maksimović ovako vidi uzrok pogroma: „Rekao sam ti za istraživanje „A Tale of 2 Generations? Istraživanje je rađeno u svim zemljama bivše Jugoslavije i dve starosne dobi su ispitivane; osobe rođene ’71. i osobe rođene ’91. godine. Ono što je interesantno, makar meni, jeste pitanje „koga krivite za sve što se dešavalo na vašem prostoru?“. Tri glavna odgovora bila su „druga etnička grupa“, „političari“ i „međunarodna zajednica“. U svim zemljama gde je sprovođeno istraživanje postoji jedna konstanta gde su ljudi krivili pripadnike druge etničke grupe, u razmeri od 10-20%. Isto je bilo i među visoko obrazovanim stanovništvom […] E, ono što je na Kosovu interesantno jeste da je 55% krivilo njih, Srbe, za sve probleme. Ne međunarodnu zajednicu, ne političare, nego Srbe kao narod u obe starosne dobi; procenat je čak viši među visoko obrazovanim ljudima. Njima je elita više nacionalistička od prosečnog čoveka sa sela.“[2]

S druge strane, predstavnici međunarodne zajednice su početak pogroma sagledavali u svetlu tada aktulenih događaja: blokada i protesta Srba iz Čaglavice i Gračanice zbog ranjavanja Jovice Ivića, teške ekonomske situacije, izrazito negativnog istorijskog iskustva obe zajednice, kao i tendencioznog izveštavanja albanskih medija u vezi davljenja dečaka u Ibru[3]. Džok Kovi (Jock Covey, prvi zamenik Specijalnog predstavnika Generalnog sekretara UN 1999-2001) dolazi do sledećeg zaključka: „Faktički odgovor bi bio da je Kušner [Bernar Kušner, Specijalni predstavnik Generalnog sekretara UN 1999-2001], bukvalno od prvog dana kada je bio ovde [jul 1999. godine], brinuo o tome koliko vremena imamo da stabilizujemo Kosovo, pre nego što eksplodira oko pitanja statusa bio on nezavisnost, zavisnost, priključeno Srbiji ili ne. […] Mislili smo da ćemo biti pravi srećnici ako budemo imali 18 meseci ili 2 godine da stabilizujemo stvari ovde. Umesto toga, bilo nam je rečeno u više različitih prilika i na više načina da imamo verovatno od 3 do 5 godina. Skoro tačno 5 godina nakon toga, Kosovo je eksplodiralo ponovo oko pitanja statusa.“[4]

Postani Prijatelj Talasa

 

O događajima

Hroničar događaja i lični svedok više zločina, poput dizanja u vazduh autobusa u Livadicama kod Podujeva, dr Mitra Reljić, sledećim rečima opisuje početak Martovskog pogroma: „Nešto pre podne zazvonio je telefon. – Pogledaj Mitro s prozora, vidiš li koliko ih je na putu ovamo? – pita uznemireni Živojin s onu stranu veterničkog uzvišenja, kuda, odmah, po izlasku iz Prištine, put zamiče u srpsko selo Čaglavicu. U tom momentu ne videh ništa, ali uskoro sam, ugledavši kolonu pešaka na delu druma koji ne zaklanjaju bolničke zgrade, uzvratila pozivom i kratko saopštila: kreću i, svi su izgledi, zaustaviti se neće.“[5]

Zahvaljujući, u njenom slučaju, pravovremenoj intervenciji policije Ujedinjenih nacija i kosovske policijske službe, Mitra Reljić bila je evakuisana iz Prištine u obližnju bazu KFOR-a u Kosovu Polju: „Kako znati jesu li policajci ili egzekutori. Ako su ovi potonji, ionako im pobeći neću. Naglo pojavljivanje može samo iznuditi brzinu njihova oružja, što je u prilikama, kad se čovek plaši jedino poniženja, svakako najprihvatljivije – razmišljala sam otvarajući vrata. Iz prizremlja se tek tada pojavio jedan, pa drugi policajac, a za njima policajac Albanac, jedini bez zaštitnog prsluka i šlema, s revolverom u ruci. Strogo se držeći zida, sve nemo gestikulirajući uznastojaše da me identifikuju, pa dadoše znak da što pre iziđem.“

Nasilja nisu bili pošteđeni ni predstavnici međunarodne zajednice, posebno službenici UNMIK-a, čije svedočanstvo je zabeležio Živojin Rakočević, tada novinar Glasa juga: „ – Gledali smo sa prozora kako masa pali UN automobile i kako kreću ka UNMIK-u, onda sam rešio da se odselim u Gračanicu – kaže jedan od činovnika. Neki su nedeljama spavali po kancelarijama, a karakterističan je primer Srpkinje koja još uvek spava u svojoj kancelariji u Prištini.“[6]

Slično svedočantvo donosi i Nenad Radosavljević, u tom trenutku viši savetnik šefa UNMIK-a Harija Holkerija (Harri Holkeri, Specijalni predstavnik Generalnog sekretara UN 2003-2004) za pitanja povratka izbeglih i raseljenih lica: „To je teško da se sve objasni i opiše. Te noći smo imali strašne neke stvari. Dve su bile ključne. Ljudi koji su ostali u Prištini, sveštenik Miroslav [Popadić] u crkvi Sv. Nikole, i Vesna Bojičić, dopisnik Glasa Amerike, živela je u zgradi tamo u Jug Bogdana, imali su samo sa nama komunikaciju; sa mnom i sa Snežanom Jovanović, mojom asistentkinjom. […] Negde u pola noći, blizu dvanaest sati, zove me Vesna iz stana broj 51 u koji su pobegli i kaže mi da će ona da skoči kroz terasu kako im ne bi pala u ruke. Konačno, uspeli smo da dobijemo jednu američku jedinicu, mislim da je bila američka, oni su je izvukli. U međuvremenu gori crkva. Ali gori i konak. Otac Miroslav se zavukao između nekih bačvi koje ima u podrumu. Imao je telefon i komunicirao je najviše sa Snežanom. Isto smo muke videli kako bi ga izbavili, na kraju smo uspeli.“[7]

 

O posledicama

Svaki događaj sa sobom nosi određene posledice. Neke od njih su neposredne, poput povećanja policijskog i vojnog prisustva međunarodne zajednice ili reakcija albanske zajednice, dok druge nose sa sobom dugoročnije promene. Prema Predragu Radonjiću, kolumnisti Glasa juga, reakcije civilnog društva u okviru albanske zajednice bile su poražavajuće: „Tužnu ilustraciju predstavlja i izjava velikog borca za ljudska prava i disidenta Adema Demaćija date u nedavnom intervjuu „Politici“. Protestnu blokadu magistralnog puta Priština-Skoplje odakle je, iz automobila, pucano na osamnaestogodišnjeg Jovicu Ivića prilikom čega je mladić teško ranjen, kod sela Čaglavice neposredno pred nemire, Demaći je označio kao „osiljavanje“ kosovskih Srba u enklavama. […] samokritičku reakciju ispoljio je i kosovski publicista Veton Suroi koji je uništavanje crkava i manastira u Prizrenu i okolini nazvao urbicidom. Međutim, Suroi, sa pozicije nezavisnog intelektualca i kao praktično jedini predstavnik takozvanog građanskog sektora u javnom životu kosovskih Albanaca, nema među njima gotovo nikakvog uticaja, […]“.[8] Isto je zabeleženo i u izveštaju UNMIK-a iz aprila 2004. godine. Tišina ili, pak, pristrasne izjave predstavnika civilnog sektora bile su so na ranu. Kao što je primetio generalni sekretar NATO saveza, Jap De Hop Šefer (Jaap De Hoop Scheffer), kakvo-takvo poverenje između dve zajednice koje se mukotrpno gradilo prethodnih godina „odjahalo je na konjskim leđima“.[9]

Posledice Martovskog pogroma osećaće se još dugo na Kosovu i Metohiji, posebno nakon dolaska novog Specijalnog predstavnika Generalnog sekretara UN-a (2004-2006), Sorena-Jesena Petersena (Søren-Jessen Petersen): „Kao što znaš, bilo je mnogo izveštaja o tome što se desilo, evaluacija i pokušaja da se razume. Mnogi su došli do različitih zaključaka. Neki od tih zaključaka su bili da je to planirano, drugi da je bilo spontano. U to vreme, ja nisam bio ovde, došao sam 4 meseca kasnije. Očigledno, čitao sam izveštaje jer sam hteo da razumem zašto se ovo desilo. […] Po meni, događaji su bili pokazatelji da je situacija dostigla tačku ključanja. kosovskim Albancima ponestajalo je strpljenja, a kosovski Srbi su postajali sve više i više zabrinuti za svoju budućnost. Opet, mislio sam da je najbolje da dođe do razjašnjenja situacije.“[10]

Na lokalnom i međunarodnom planu, posledice martovskog nasilja dovele su do promene dugoročne strategije međunarodne zajednice prema kosovskom pitanju – od „standarda pre statusa“ ka „standardima i statusu“ – zasnovane na izveštajima norveškog diplomate Kai Eidea (Kai Eide): „Sve je to negativno uticalo na imidž Kosova i mi još uvek plaćamo cenu toga. Ahtisari i ogromna decentralizacija vlasti, sve je to zbog 2004. godine jer tada smo pali na testu, kao društvo. Ali još jedna stvar se desila te 2004. godine. UN su poslale Kai Eidea, onog istog kod koga sam živeo ’90-ih [Petrit Seljimi], napisao je poznati izveštaj koji je isticao da su se stekli uslovi za pregovore o statusu Kosova.“[11]

 

O istoriji ili umesto zaključka

Dugotrajni društveni sukob Srba i Albanaca na Kosovu i Metohiji i oko ove teritorije, u svojoj osnovi je identitetske prirode, bilo da korene sukoba vidimo u 1981., 1912. ili 1878. godini. Drugim rečima, očigledno prisustvo vremenske komponente i periodično ponavljanje izliva direktnog fizičkog nasilja, uz konstantno prisustvo njegovih strukturnih oblika, ukazuju nam na nekoliko stvari. Prvo, istorija, pravilno korišćena i shvaćena kao analitički korisna naučna disciplina, pomaže nam da lociramo, opišemo i razumemo sve uzroke ovog i sličnih događaja: a) strukturne razloge poput ekonomske deprivacije i negativnih istorijskih iskustava, b) situacione u vidu ranjavanja Jovice Ivića, blokade puta Priština-Skoplje i davljenja dečaka u Ibru.

Dalje, pruža nam uvid u reakcije pojedinaca, kako na odgovornim pozicijama tako i one uhvaćene u vrtlogu dešavanja; isto važi i za počinioce zločina, žrtve, bilo da je njihovo stradanje sa smrtnim ishodom ili ne, kao i za neme posmatrače događaja ili čestite pojedince. Konačno, istorija nas stavlja u poziciju da sa određene vremenske distance, trezveno i odgovorno, sagledamo celokupnost tih događaja kao i njihove neposredne i dugoročne posledice. Takođe, daje nam mogućnost da predvidimo, do određene mere, mogućnost za ponavljanje sličnih događaja. Konkretno, istorija se ne uči kako se ne bi nešto, obično negativno, ponovilo već da znamo šta da očekujemo i kako da postupimo u tim trenucima.

Završavam članak sa željom za mirno proleće 2021. godine svim žiteljima Kosova i Metohije, a Vama čitaocima da učite istoriju jer kao što kaže Golda Meir (Golda Meir): „Ne možemo i ne smemo da brišemo prošlost samo zato što nam se ne uklapa u sadašnjost!“

Pročitajte i: 

Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.


[1] P. Selimi, Razgovor sa Petritom Seljimijem, intervju radio S. Radojković [uživo] u Prištini, 26. jul 2013.

[2] N. Maksimović, Razgovor sa Nenadom Maksimovićem, intervju radio S. Radojković [uživo] u Beogradu, 12. avgust 2013.

[3] „Budućnost nije bila jasna i kao što znaš, u to vreme je bilo sporadičnih tenzija i incidenata koji su bili etnički motivisani. Nakon incidenta u Mitrovici, mediji su odigrali svoju ulogu podižući još više tenzije među Albancima. U martu 2004. sve to se pretvorilo u paljenje kuća srpskih civila, uništavanje srpskih pravoslavnih crkava.“, prema B. Zllanoga, Razgovor sa Betimom Zlanogom, intervju radio S. Radojković [uživo] u Prištini, 30. jul 2013.

[4] J. Covey, Razgovor sa Džokom Kovijem, intervju radio S. Radojković [uživo] u Prištini, 16. jul 2013.

[5] M. Reljić, S dušom na gotovs. Svedočenja: Kosovo i Metohija 1999-2004, Gradska biblioteka „Vuk Karadžić“, Kosovska Mitrovica, 2005, str. 297–309.

[6] Ž. Rakočević, „Ostvarenje kosovskog sna“, Glas juga, br. 35, str. 25.

[7] N. Radosavljević, Razgovor sa Nenadom Radosavljevićem, intervju radio S. Radojković uživo u Kosovskoj Mitrovici, 30. avgust 2020.

[8] P. Radonjić, „Javni i tajni život“, Glas juga, br. 35, str. 6-7.

[9] J. De Hop Šefer, „Zapanjenost i razočaranje“, Dijalog, br. 88, str. 1.

[10] S.J. Petersen, Razgovor sa Sorenom-Jesenom Petersenom, intervju radio S. Radojković u Prištini, 17. jul 2013.

[11] P. Seljimi, Razgovor sa Petritom Seljimijem, intervju radio S. Radojković [uživo] u Prištini, 26. jul 2013.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *