Marta Vasić

Autorka

Vreme čitanja: 5 minuta

Foto: iStock

Zato je prvi poriv kad se sazna za ovako nešto jednostavno reći “muškarci su stoka” (pardon my french) i tu završiti. Ipak, to ne nudi odgovor na osnovno pitanje: kako je moguće da postoji solidan broj muškaraca koji misli da je u redu deliti privatne fotografije i snimke i kako to da promenimo? 

 

Ruže koje smo dobile za 8. mart kreću polako da venu, ali se rasplamsava feministički bes nakon otkrića da u Srbiji postoji više onlajn grupa u kojima muškarci dele seksualne fotografije/snimke svojh bivših devojaka i maloletnica.

Zahvaljujući nekolicini hrabrih žena na Tviteru, prvo smo saznali za postojanje grupe na platformi Telegram u kojoj je preko 36.000 muškaraca sa čitavog Balkana delilo, ne samo eksplicitne snimke, već i imena i adrese devojaka. Kada su se na Tviteru pojavila prepisivanja iz grupe, ona je odmah ugašena i nema sumnje da je do sada negde nastala nova. Ubrzo se saznalo i za grupu Nišlijke, takođe na Telegramu sa istom tematikom i preko 25.000 članova.

 

Pasus koji nisam mislila da ću morati da napišem

Po svemu što za sada znamo, deljene su privatne fotografije i snimci bez pristanka devojaka koje su na njima, dok se u nekim grupama delio i eksplicitan sadržaj sa maloletnicama, pa čak i snimci silovanja. Samo deljenje pornografije koju si napravili punoletni profesionalci koji su za to plaćeni, ili čak amateri koji dobrovoljno pristaju na to da se sadržaj širi dalje, nije naročito problematično. S druge strane, nema potrebe objašnjavati zašto je užasno deliti eksplicitne snimke maloletnika. Ono što izgleda treba objasniti jeste zašto je nedopustivo da eksplicitne fotografije koje sam ja poslala nekome na kraju osvanu na internetu. Da učinimo uslugu i muškarcima i ženama koji su u komentarima na društvenim mrežama brzo krenuli da deo krivice svale i na devojke koje su “lakoverno” prosledile eksplicitne fotografije dalje.

Iako možda za mnoge bumere ovo dolazi kao šok, slanje provokativnih/nagih fotografija je apsolutno uobičajena stvar danas. Ne nešto što rade “jako promiskuitetne” osobe, već nešto normalno, pogotovo među mladima. Istraživanje sprovedeno u Sjedinjenim Američkim Državama navodi da je 4 od 5 ispitanika priznalo da je primilo ili poslalo eksplicitnu fotografiju ili poruku. Kada se tako nešto dogodi, podrazumeva se da se sadržaj ne širi dalje. Nazvaćemo to ljudskim i normalnim ponašanjem. Samim tim što ste prosledili sliku svojih grudi dečku sa kojima ste pet meseci u vezi i koga u tom trenutku izuzetno volite, njemu nikako ne daje pravo da nakon burnog raskida fotografije objavi na internetu ili podeli sa drugarima. Za tako nešto je neophodna saglasnost koja nije data.

Reći “pa zašto nisu znale bolje, muškarci to prosto rade” nije mudar ili dobronameran komentar. U pitanju je puko svaljivanje krivice na žrtvu, stari dobri victim blaiming koji ignoriše pravo pitanje ‒ odakle muškarcima pravo da objave takve fotografije/snimke? Bezbroj je primera žena koje su javno govorile koliko su ih gotovo uništili eksplicitni snimci koji su, od privatnog čina između dve osobe, postali javna stvar u trenutku kada se veza raspala. Osvetnička pornografija je samo način da se ponizi žena, a u pitanju je problem koji naročito pogađa mlade devojke. Iako je možda dobar savet naglasiti da slanje eksplicitnog sadržaja treba praktikovati sa osobama kojima verujete, možda je bolje da svi kolektivno pogledamo u pravi problem. U one koji prekrše nečije poverenje i prošire dalje takav sadržaj.

Osvetnička pornografija nije, ipak, kada samo dobrovoljno prosledite fotografije nekome. Sve češći su slučajevi u kojima žrtva i ne zna da je fotografisana ili snimana. U septembru prošle godine pojavio se post Sanje Perković, psihoterapeutkinje koju je osoba sa kojom je bila intimna snimila bez njenog znanja i zatim to podelila dalje. U ovom slučaju stara dobra “pa što je slala fotografije” baš i ne važi. Pandemija je problemu osvetničke pornografije dala nova krila, pošto slobodno vreme i smanjen broj izlazaka ne ide dobro sa lošim impulsima. Iako postoje pokušaji da se zakonima nekako spreči širenje osvetničke pornografije, internet je gotovo uvek brži od zakonodavaca. Tada nam kao jedino oružje ostaje ‒ emancipacija.

 

Postani Prijatelj Talasa

 

Muškarci (ni)su dobro

Ako ste žena u Srbiji, seksizam i mizoginija su česta stanica. Zato je prvi poriv kad se sazna za ovako nešto jednostavno reći “muškarci su stoka” (pardon my french) i tu završiti. Ipak, to ne nudi odgovor na osnovno pitanje: kako je moguće da postoji solidan broj muškaraca koji misli da je u redu deliti privatne fotografije i snimke i kako to da promenimo?

Srpskim Tviterom ubrzo se proširila reč “incel” kao opis tipičnog člana ovakve grupe, termin poznat još od 2016. godine. Ukratko, u pitanju su muškarci koji su stvorili zajednicu i čitav pogled na svet oko činjenice da nemaju seksualne odnose, ali ne svojom voljom kao u slučaju celibata. Incel zajednica je dospela u žižu javnosti kada se pretvorila u mesto sa kojeg se širi mržnja ne samo prema feminističkom pokretu, već prema ženama generalno. Reč je o zajednici koja je usput iznedrila i jednog masovnog ubicu. Ipak, incel zajednica je mnogo više od deljenja problematičnog pornografskog sadržaja, što je po svemu sudeći bio slučaj sa pomenutim grupama, pa stoga termin incel i nije baš najtačniji. Ono što je prema, do sada objavljenim prepiskama očigledno, jeste da tu ipak postoji jedan element incel kulture: istovremena mržnja i hiperseksualizacija žena. Objavljanje nagih fotografija bez pristanka, davanje adresa i brojeva telefona, kao i deljenje pornografskih snimaka bez znanja žene koja je na njima, pokazuje potpuno iskrivljenu sliku suprotnog pola. U toj iskrivljenoj slici sveta, žene postoje samo kao element seksualne žudnje, bez daljeg razmišljanja o tome šta se čini drugom ljudskom biću. To da se žene posmatraju isključivo u kontekstu muške seksualne fantazije nije ipak inherentno muškarcima koji su članovi grupa kao što je Ex-Yu soba. U pitanju je naučeno ponašanje, pokupljeno iz kuće, škola i medija.

Deo odgovora na pitanje zašto postoje brojne grupe sa ovim tipom pornografskog sadržaja je i uverenje aktera da neće biti uhvaćeni. Čak i kad se otkriju admini i članovi svih ovakvih grupa po Srbiji, koliko je verovatno da će krivično odgovarati? Koliko je verovatno da će ih zaista osuditi okolina? Koliko je verovatno da će morati da se izvine žrtvama? Zato je toliki bes usmeren na devojke koje su razotkrile ove grupe. One su poremetile prećutnu premisu svih uključenih ‒ nedodirljvost. Dobra vest je da je navodni administrator grupe Nišlijke uhapšen, ali ostaje upitno da li će zaista i biti kažnjen. Kad se poveća šansa od negativnih posledica tada i objavljivanje osvetničke pornografije i drugog problematičnog sadržaja postaje manje privlačno. Do tada moramo da se strpimo i zahvalimo devojkama koje su ovog puta same krenule u misiju. Koliko je budućnost u ženskoj solidranosti pokazuje i to što u Indiji grupa žena poznatih kao Gulabi banda rešava probleme porodičnog nasilja prvo kroz medijaciju, a zatim kroz nasilje. Možda je jedino udruživanje i digitalni krstaški pohod žena na internetu način da se zaustavi osvetnička pornografija i uplaši dovoljan broj ljudi?

Pored zastrašivanja, neophodno je i da muškarci međusobno krenu da osuđuju ovakvo ponašanje. Ne da u njemu učestvuju, navijaju ili da pasivno ćute. Neće feministička revolucija doći tako što će se svaki muškarac odreći toksičnog maskuliniteta i predati, već kroz novu verziju toga šta znači biti “pravo muško”. U toj novoj definiciji muževnosti neće biti prostora za hiperseksualizaciju niti deljenje eksplicitnih fotografija bez pristanka. Krenućemo napred tek onda kad najmuževnija stvar postane poštovanje suprotnog pola.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *