Foto: iStock
Zašto bi u jednoj sekularnoj državi pri donošenju bliko kakvih zakona trebalo da se uzima u obzir šta će reći poglavar bilo koje verske zajednice?
Uprkos dugogodišnjem obespravljenom i neravnopravnom položaju LGBT zajednice u Srbiji, najviše zbog tradicionalnih stavova i netolerancije koja je uglavnom dolazila od nacionalističkih struja nadahnutih rigidnim pozivanjem na hrišćanske vrednosti, izjava novog poglavara Srpske pravoslavne crkve patrijarha Porfirija nagoveštava da bi se dosadašnja društvena klima po ovom pitanju mogla promeniti.
Dok vlasti u Srbiji spremaju Zakon o istopolnim zajednicama čije se usvajanje očekuje ovog leta, i promene na čelu SPC bile su povod da se novi, mlađi i savremeniji, kako ukazuju mnogi a o čemu svedoče i njegove izjave, patrijarh Porfirije upita za stavove o najvažnijim društvenim pitanjima.
On je u intervjuu za RTS izneo niz stavova crkve, od pitanja Kosova do istopolnih zajednica, među kojima je ovo poslednje izazvalo dosta pažnje i pohvalnih komentara zbog „pomirljivog“ tona i razumevanja koje smo prvi put o ovom pitanju mogli da čujemo sa mesta poglavara najveće verske zajednice u Srbiji.
Razumevanje i vera, ne stavovi
Patrijarh Porfirije je, naime, rekao da „razume da LGBT zajednica ima bezbroj administrativnih problema i da zato ima potrebu da reguliše svoj status“, dodajući ipak da to ne može biti shvaćeno kao brak iz ugla crkve.
„Ovde nije reč o stavu, već o veri crkve. Često, kada govorimo o stavovima crkve, mi možda i nesvesno pogrešno formulišemo ono što crkva govori. Crkva iznosi svoju veru i za crkvu je brak definisan još u Starom zavetu između prvog čoveka i žene“, rekao je on.
Sa ovih nekoliko rečenica, sa posebnim naglaskom na odmerenim i pažljivo izabranim izrazima kao što je „razume“, ali i „vera crkve“, patrijarh Porfirije je napravio veliki iskorak u odnosu na dosadašnja obraćanja crkve o ovom pitanju i jasno razgraničio neke stvari.
Možda i najvažnija distinkcija ovde tiče se upravo naglašene razlike između „stavova“ i „vere“ i naglašavanje da je to „vera“ SPC, dakle jedne religijske zajednice koja ima pravo na svoja uverenja. Time je jasno odvojio i crkvu kao zajednicu od drugih društvenih grupa ali i od države, koja donosi zakone, ili društva u celini što su mnogi crkveni velikodostojnici pre njega rado mešali.
Novi patrijarh Srpske pravoslavne crkve razume administrativne i druge prepreke sa kojima se istopolni partneri suočavaju, i povodom dolazećeg Zakona o istopolnim partnerstvima se jedino ne slaže u tome da se takva zajednica nazove brakom.
Wow. Just wow. pic.twitter.com/NoasFz9fEv— šparavalo (@Stefansparavalo) March 2, 2021
Doduše, još pozitivniji utisak bi bio da je iz svog odgovora izostavio mišljenje o „mešanju Brisela“ i pritiscima koje EU vrši kako bi se ovakav zakon usvojio, ali ono što se nije videlo na isečku iz celog intervjua koji je postao viralan, jeste da je pitanje voditeljke sadržalo referencu na Brisel, te je ovime patrijarh samo odgovarao na postavljeno mu pitanje.
Ono što jeste posebno pozitivno je da je patrijarh Porfirije ovakvim svojim odgovorom izazvao i komentare odobravanja upravo nekih pripadnika LGBT zajednice. Iako mali korak za poboljšanje njihovog položaja, za njih ovako pomirljive reči, u odnosu na neke ranije osude koje su dolazile upravo iz redova SPC, i to sa ovako visokog mesta, daje nadu da će i sledbenici SPC ubuduće pokazati više tolerancije i uvažavanja različitosti.
Patrijarh Porfirije izjavio je da razume potrebu istopolnih parova da regulišu svoj status.
Ovo možda nije dovoljno, ali jeste pomak i prvi razumniji korak u odnosu na njegove prethodnike koji su LGBT zajednicu krivili za poplave, zemljotrese i konstantno je demonizovali.
— DaSeZna (@dasezna) March 3, 2021
Znatno oštriji ton iz redova crkve mogli smo da vidimo i nedavno kada je episkop bački Irinej izjavio da je homoseksualno ponašanje neprihvatiljivo i da Zakon o priznavaju istopolnih partnerstava, koji je najavila ministarka za ljudska prava i društveni dijalog Gordana Čomić, nije njena, već ideja iz Brisela.
„Homoseksualno ponašanje je neprihvatljivo i za Jevreje, i za hrišćane, i za muslimane, ali sadašnje vreme i davno prošlo vreme nisu isto vreme, tako da danas niko i nigde u kulturnom svetu ne kamenuje homoseksualce”, rekao je episkop Irinej što je valjda trebalo da sugeriše da homoseksualci treba da budu zahvalni što ih niko ne kamenuje i da je to dovoljno prihvatanja.
Moglo se lako desiti i da upravo episkop bački postane patrijarh pa da onda ovakve izjave slušamo kao predominantni stav crkve, ali srećom ili „izborom duha svetoga“ na to je mesto došao neko za koga se smatra da je otvorenijih shvatanja.
A zašto je to važno?
Zašto bi u jednoj sekularnoj državi pri donošenju bliko kakvih zakona trebalo da se uzima u obzir šta će reći poglavar bilo koje verske zajednice?
Važno je u onoj meri u kojoj će reči poglavara postati opšte prihvaćeno mišljenje i „zapovest“ među sledbenicima te konfesije.
Važno je i zbog opšte atmosfere i dijaloga koji se u javnosti otvara.
Važno je zato što su do juče upravo verske i ekstremne grupe bile te koje su organizovale proteste protiv gej parade. Takozvani „litijaši“ išli su sa ikonama, raspećima i kandilom da „očiste“ grad nakon šetnji LGBT aktivista i pozivali na različite oblike progona, zabrana, diskriminisali i raspirivali mržnju.
Sada nam neko poručuje da možemo da se nadamo da to nije slika koju ćemo više gledati, već da možemo da se nadamo uvažavanju i onih drugačijih među nama.
Mišljenje crkve po ovom pitanju važno je i u političkoj klimi kakva je ona u Srbiji, gde vladajuća stranka ne strahuje od stavova političkih oponenata i njihovih glasača – jer oni su za nju zanemarljiva brojka. Ali i te kako se gleda šta misle oni građani (birači) koji po istraživanjima javnih mnjenja, iz godine u godinu, najviše poverenja imaju u crkvu i vojsku kao institucije, pa tek onda u političare i državne zvaničnike.
Zato je i za vlast bilo jako važno da pribavi konsenzus, kakav-takav, i prihvatanje ovog dela stanovništva koje je sklono verskom fundamentalizmu, kako bi mogla da nastavi sa usvajanjem Zakona o istopolnim zajednicama.
Država i vlast ipak ne moraju i ne treba da se zadovolje na ovom konsenzusu koje obezbeđuje jedan verski vođa, i da tu stanu sa izjednačavanjem LGBT zajednice. Vlast koja želi da omogući jednak pristup pravima i zaštitu svih građana ići će korak dalje i raditi na tome da i gej parovi mogu da stupaju u brak i zasnivaju porodicu odnosno usvajaju decu.
Ima i crkvi koje prihvataju gej parove
Srpska pravoslavna crkva verovatno je miljama ili decenijama daleko od ikakvog razmatranja ideje da daje neku vrstu blagoslova istopolnim zajednicama kroz verske obrede. Ne treba ni pozivati da se ide toliko daleko, jer na kraju krajeva, pravo je crkve da uređuje odnose u okviru svoje zajednice.
Ali dobro je podsetiti da ne gledaju sve verske zajednice na svetu na pitanje gej partnerstva tako suženo.
Mnoge crkve, i to hrišćanske, u poslednje dve decenije radile su intenzivno na prihvatanju gej parova i dolazile do toga da omoguće i istopolnim partnerima neku vrstu obreda venčanja odnosno davanja blagoslova za ovakve zajednice.
Među prvima se ovo pitanje pokrenulo u Anglikanskoj crkvi 2004. godine kada se prvi put u zvaničnim crkvenim tokovima pokrenulo pitanje pojedinih sveštenika koji su davali blagoslove istopolnim parovima. Tada je Lambet komisija, kao telo Anglikanske crkve, osudila i pozvala ove sveštenike da se „pokaju“ ali je to naišlo na veliko negodovanje među samim vernicima što je nateralo crkvene velikodostojnike da preispitaju svoje stavove.
U godinama koje slede, liberalnije viđenje istopolnih zajednica i prihvatanje gej parova u svojim redovima desilo se u mnogim većim hrišćanskim crkvama širom sveta. Neke od njih su anglikanske crkve Kanade, Novog Zelanda, Južne Afrike, kao i Episkopalne crkve u SAD, Engleskoj, Irskoj, Škotskoj, Australiji… Tu su i Staro-katolička, Reformisane katoličke crkve i Liberalna katolička crkva.
Dug put kojim treba krenuti što pre
Ovaj proces svedoči i o tome da rezultati borbe za prava pojedinaca, „običnih“ građana, i obespravljenih članova društva, mogu posle nekog vremena imati odjeka i nije uzaludan pritisak koji se vrši na one na višim pozicijama, u ovom slučaju u okviru crkve, ali slično je i na primeru države.
Posle izvesnog vremena i crkveni poglavari moraće da čuju i prihvate stavove ljudi koje predvode, koji se u mnogome menjaju u odnosu na neke dogme kojih se crkva vekovima drži.
Kada je to učinio čak i jedan papa – poglavar veoma uticajne i veoma konzervativne Rimokatoličke crkve, odnosno papa Franjo koji je krajem prošle godine postao prvi papa koji je otvoreno podržao istopolne zajednice; onda i drugi treba da se ugledaju i krenu putem prihvatanja.
Sa druge strane, sekularna država i njeni predvodnici, treba da se ohrabre upravo time što oni nisu vezani nikakvim dogmama i da što pre poslušaju zahteve građana za liberalizacijom stavova, za jednakim tretmanom i prihvatanjem različitosti.
Jer Srbiji još uvek nedostaju važne promene ka izjednačavanju položaja LGBT zajednice.
Novinarka dnevnog lista “Danas”