Dar selektivnog zaborava - politička upotreba Dare iz Jasenovca
Marta Vasić

Autorka

Vreme čitanja: 5 minuta

Foto: iStock

Nakon malo više od nedelju dana nacionalne histerije vreme je da se saberu utisci o „Dari iz Jasenovca“, filmu sa temom o kojoj i u Srbiji znamo sramotno malo.

 

Sve je samo jedan trik

Gledati i čitati o Jasenovcu je mučno i ne može se pobeći od toga. Iako je brojka od 700.000 ubijenih Srba u Jasenovcu opovrgnuta, cifra od preko 90.000 stradalih većinski Srba, Jevreja i Roma je ništa manje porazna. Ne samo zbog toga što je to veliki broj, već zato što su ovo ljudi ubijeni specifično zbog dela njihovog identiteta sa kojim su se rodili i koji nisu birali. Netačno je i da je Jasenovac bio tabu tema tokom Jugoslavije, ali je nismo naročito obrađivali u školama i u medijima dugo nakon što se Jugoslavija raspala. Dodatno, tvrdnje da je u pitanju „antihrvatski film nemaju mnogo verodostojnosti u trenutku kada jedna od prvih scena u filmu pokazuje da su i tada postojali Hrvati koji su videli grešnosti u Jasenovcu. U većini hrvatske naučne zajednice postoji saglasnost o prirodi Jasenovca, ali je tu i tendencija da se relativizuju zločini i Jasenovac predstavlja kao „sabirni logor“. Relativizovanje Holokausta je unosan biznis za sve one na ekstremnoj desnici. Baš zato je dobra vest da film poput „Dare iz Jasenovca“ postoji. Ne da bi nas podsetio na kolektivnu krivicu jednog naroda (tako nešto ne postoji), već na to kakva zlodela su pojedinci spremni da počine.

Ipak, sve postaje problematičnije ukoliko pozovete cinika u sebi i zapitate se da li je ovaj film zaista napravljen kao odgovor na „Quo Vadis, Aida?“, film o genocidu u Srebrenici koji je takođe u trci za Oskara? Nije daleko ni ideja da u pitanju nije samo odgovor na „Aidu“, već je film deo šire ideje predsednika Vučića za strateško potpirivanje nacionalizma u umerenoj dozi. Naslovne strane tabloida jasno su oslikale ovo. Užasne istine o Jasenovcu, Bili smo kao ovce spremne za klanje, Srbi, malo smo vas pobili u Jasenovcu samo su neki od naslovnica u danima nakon prikazivanja filma. Isti utisak se stiče i ako ste pogledali komentare na društvenim mrežama, od kojih su većina izlivi, ne patriotizma (potpuno u redu), već nacionalizma u potrazi za krivcem (potencijalno štetno).

Da je namera iza filma deo propagandno-nacionalističkog PR paketa možemo videti i po izjavama drugih političara SNS-a. „Ne mogu da razumem da bele marame majki Srebrenice zaslužuju poštovanje, a da crne marame srpskih majki ne zaslužuju, ne mogu da razumem da ni jedan evropski zvaničnik nikad nije posetio srpske grobove!“, rekao je u skupštinskom obraćanju ministar Aleksandar Vulin, koji se u ovoj temi pronašao kao svoj na svome. Vulin se ovde nije zaustavio, pa je dodao i da je „narod Jasenovca“ trebalo da bude označen kao „genocidan narod“. Pravu metu napada usmerio je ipak na strane izdavače udžbenika istorije. Naime, za Vulina je problematično to što nam navodno udženike istorije pišu „stranci“, pa zbog toga nema puno toga o Jasenovcu u udžbenicima istorije. Da na stranu stavimo to što je apsolutna besmislica da nam udžbenike zaista pišu stranci (hint: sve je napisano po odobrenom planu Ministarstva prosvete), jasan je izmišljeni krstaški rat za nacionalni ponos koji trenutno predvodi vlast.

Nije ipak u pitanju samo običan propagandno-nacionalistički PR paket. Cilj je pokazati da ovakvu „borbu“ za prestiž i nacionalni ugled u svetu nije bilo moguće ostvariti ranije, dok su na vlasti bili „oni drugi“. Predrag Antonijević, režiser filma, je to i potvrdio. „Neki nisu smeli, drugi nisu mogli, a Aleksandar Vučić je i smeo i mogao“, poručio je on gostujući u Hit tvitu.  Pravi način da se oda zahvalnost za ogromna državna sredstva uložena u film, zar ne? Ni to što je scenario po svemu sudeći delimično plagijat, a ni sumnjiv konkurs na osnovu kog je postao srpski kandidat za Oskara nije sprečilo da „Dara“ postane tema od značaja za čitav nacionalni identitet jednog naroda. Kao da je neko želeo/planirao/dirigovao da se upravo to i dogodi.

Sve ovo ne znači i da je sam film zapravo pun nacionalističke propagande. Teško šta bi se u filmu moglo označiti kao „antihrvatsko“, ali nema puno dileme oko toga šta se nalazi iza samog projekta.

 

Postani Prijatelj Talasa 

 

Istoriju želimo da pamtimo selektivno

Drugo ružno lice koje se ukazalo nakon prikazivanje filma je i iskrivljen odnos prema istoriji. Dokaz broj jedan je način na koji Predrag Antonijević, režiser ovog filma, govori o žrtvama iz Srebrenice. U intervjuu sa Milomirom Marićem koji za Prijedor kaže da su iz tog logora „svi mogli da izađu kada su hteli“, Antonijević klima glavom i kaže da su Srbi „decenijama prikazivani kao loši momci“. Ovaj stav dele i oni koji su pokrenuli masovnu kampanju da se „Dari“ na IMDB-u daju najviše, a „Aidi“ najniže ocene, iako verovatno nisu ni pogledali nijedan ni drugi film. Nije mogla da se nađe bolja ilustracija onoga što je toliko često ne samo u Srbiji, već i u susedstvu. Možemo da pričamo o žrtvama sve dok smo mi žrtve. Priznavanje strahota koje su Srbi (a pored njih i Jevreji i Romi) preživeli u Jasenovcu mora da prati i negiranje žrtava drugih naroda u potpuno drugačijem istorijskom kontekstu. Dok se klima glavom na to da „narod Jasenovca“ treba da bude obeležen kao „genocidan“, istovremeno se sa gnjušanjem odbija ideja da se sopstvenom narodu može pripisati ista titula. Čisto da nema zabune, svaka premisa o kolektivnoj krivici nekog naroda je, ne samo netačna već i štetna, ali je interesantno kako se lako živi u hodajućim kognitivnim disonancama. Ili nema kolektivne krivice ni za koga, ili je ona realnost za sve nakon počinjenih zločina. Poštovanje koje želimo za žrtve sa kojima delimo deo identiteta moramo dati nazad i drugima koji su takođe nekada propatili. Bitka za to čije žrtve su bitnije i dalje traje, a sve dok je ona u toku nema mnogo pomaka.

Napomena: to što neki u Srbiji i dalje nisu spremni da priznaju Srebrenicu kao gnusan zločin, ne znači da je opravdano ukoliko iz Hrvatske stižu relativizovanja Jasenovca. Jednostavno, svi želimo da selektivno pamtimo istoriju, a da optužujemo druge kako oni to isto rade. Niko ne vidi sopstveno teme.

 

Filmska kritika je antisrpska?

Nije bilo sumnje da će film o Holokaustu izazvati pažnju ne samo domaće, već i međunarodne filmske javnosti. Dve filmske kritike su naročito privukle pažnju srpskog Tvitera, obe negativne sa akcentom da je u pitanju srpska propaganda. Zanemarene su one pozitivnije kojih takođe ima.

Šta ako je ipak samo u pitanju loš film? Da li film koji se bavi važnom istorijskom temom na trenutke može biti simplističan i spor? Šta ako su zločinci u filmu prikazani kao karikature, bez razrade njihovih motivacija i šire ideologije koja je potpora Jasenovca?  Da li je puko prikazivanje nasilja i grotesknih scena dobilo primat nad stvaranjem kompleksnih likova i dinamičnog zapleta? Sve ovo može biti tačno, iako su pomenute filmske kritike neopravdano videle „Daru“ kao oličenje srpskog nacionalizma.

„Dara“ je film sa temom od koje se ledi krv u žilama, ali to ga ne čini a priori dobrim filmom. Uticaj ovog filma možda ipak ima najmanje veze sa njegovim mestom u srpskoj kinematografiji, već više sa njegovim mestom u široj propagandnoj slagalici. Slagalici koju nije napravio jedan ceo narod (to samo pojedinci mogu), već slagalici koju sklapaju oni željni snažnog nacionalističkog vetra u leđima. Film poput ovog mogao je da posluži kao kolektivna katarza nakon koje se ne bismo osećali još dalje od onih preko granice. Za sada je ipak ta prilika propuštena.

Pročitajte i: 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *