Foto: iStock
U ovom momentu priključivanje ove dve države Severnoatlanskoj alijansi deluje realnije nego ikada u istoriji, iako još daleko.
Pred sam kraj prošle godine, na jednoj od poslednjih sednica u 2020, švedski parlament napravio je neobičan presedan. Unutar Riksdaga grupisala se većina poslanika, koja je izglasala takozvanu „NATO opciju“ za Švedsku. Ovim glasanjem parlament ove skandinavske države, ukinuo je zakonske prepreke da ova država postane članica NATO-a ukoliko se u budućnosti odluči za to.
Slična situacija, iako par decenija ranije, desila se i u susednoj Finskoj. Dve tradicionalno neutralne države, u prethodnih par decenija prilično su se približile NATO-u. U praktičnom smislu, nivo saradnje Švedske i Finske sa Severnoatlanskom alijansom je u poslednjih par godina dostigao svoj vrhunac.
Obe države obavljaju brojne vojne vežbe sa NATO članicama, a u Helsinkiju je pre tri godine otvorena kancelarija za borbu protiv hibridnih pretnji upućenih ka NATO i EU. U praksi njihovo delovanje je identično delovanju 30 članica Severnoatlanske alijanse.
Ono što se postavlja kao pitanje je da li će u narednom periodu to i formalno postati?
Odnos prema NATO-u
Nakon Drugog svetskog rata, Švedsku i Finsku je karakterisala neutralna politika. Dok se svet polarizovao, a Evropa bila podeljena na članice vojnih saveza NATO-a i Varšavskog ugovora, ove dve države su stajale po strani. Socijaldemokratske vlade ovih država su se trudile da održe neutralnost i da promovišu pacifistički pristup. Neretko je i Švedska bila domaćin brojnih mirovnih pregovora i arbitraža.
Međutim, nakon raspada SSSR-a od 1990-ih se odnos prema NATO-u promenio i potencijalno priključenje ovom savezu postalo je tema. U samom početku, podrška građana bila je izrazito niska. U obe države nalazila se blago iznad 10% u istraživanjima javnog mnjenja. Građani obe države su smatrali da je neutralnost dobra opcija i da bi, kada nema istočne sovjetske pretnje, ulazak u vojni savez tek bio suvišan.
Ruska aneksija Krima, delovanje u Istočnoj Ukrajini, sajber napadi na Estoniju, kao i stalno upadanje ruskih lovaca u vazdušni prostor komšijskih EU članica, krenulo je da menja svest evropskih građana. Od 2014. dolazi do postepene promene stavova stanovništva, naročito u Švedskoj.
Kretanje misterioznih vojnih podmornica blizu Geteborga i Stokholma, kao i ruske vojne vežbe koje su simulirale nuklearni napad na Švedsku, u ovoj državi su tokom prethodne decenije transformisale stavove partija i javno mnjenje. Ta transformacija je išla u korist priključenja NATO-u.
Stranke i građani o NATO
U Švedskoj i Finskoj otvorenost u odnosu na NATO članstvo karakteristično je za liberalne i desne partije, dok je levica tradicionalno protiv. Za vreme Hladnog rata manevarski prostor za pro-NATO delovanje bio je ograničen. U Švedskoj su socijaldemokrate bili vlast gotovo tokom celog hladnoratovskog perioda. Finska je bila pod ogromnom sovjetskom pretnjom, da je neutralnost bila imperativ, a u praksi je čak ova država ispunjavala ogromne ustupke režimu u Moskvi.
Danas je taj manevarski prostor dosta veći. Većinu za „NATO opciju“ u Riksdagu činile su Liberalna i Partija centra, Partija umerenih i Demohrišanska stranka kao partije desnog centra, ali i izrazito desne Švedske demokrate. U Finskoj su za ovu opciju glavna stranka desnog centra – Nacionalna koalicija, kao i manjinska partija Šveđana. Popularni predsednik ove države, Sauli Ninisto, i bivši premijer Aleksandar Stub, veliki su pobornici ulaska u NATO.
Socijaldemokratske, zelene i druge partije levice i dalje su skeptične prema eksplicitnom ulasku u vojne saveze. Iako više nisu fanatične u svom pacifizmu i zastupanju neutralnosti, njihove političke pozicije danas predstavljaju objektivnu prepreku za članstvo. Ono što tu poziciju oslabljuje je to što je u Švedskoj socijaldemokratska partija u okvirima istorijskih minimuma podrške.
Građani na drugoj strani imaju podeljeno mišljenje. Prema poslednjim anketama u Švedskoj, danas je između 35% i 40% građana za ulazak u NATO, dok su ostali ili protiv ili nemaju mišljenje. Bez obzira na želju ili skepsu prema članstvu, po istraživanju Pew Research Centre, švedski građani imaju visoko mišljenje o ovom vojnom savezu (i do preko 60% ima pozitivno mišljenje). U Finskoj je broj entuzijasta za članstvom tek oko 20%.
Ukoliko se pak isključi pitanje članstvo ili ne, u ovom momentu evidetno je da obe države u praksi napuštaju neutralnost kao i da je bolja saradnja sa Alijansom i više investicija u odbranu prioritet. Oko toga se implicitno slažu sve skoro partije u obe države.
Bolja saradnja i vojna potrošnja
Iako je švedski socijaldemokratski premijer, Stefan Leven, protivnik ulaska svoje države u Severnoatlansku alijansu, njegova vlada povećala je vojnu potrošnju. Po predviđenom planu, švedska vojska bi do 2025. mogla do očekuje povećanje budžeta od čak 40%! Uz povećanje potrošnje, predviđen je i skok broja pripadnika snaga odbrane sa 55 000 na 90 000 i razmeštanje vojnika na strateški važan Gotland.
Dok vladajuće švedske socijaldemokrate intenziviraju vojnu potrošnju i nivo odnosa sa NATO, lider opozicije Ulf Kristerson najavljuje da će ova država u NATO ući do kraja decenije i da će na tome insistirati. Ukoliko desna koalicija sledeće godine na izborima dođe na vlast, takvu inicijativu ne bi trebalo isključiti.
U Finskoj, iako je raspoloženje za članstvo nešto niže, u praksi se sve više intenzivira saradnja. Pripadnici snaga odbrane Finske učestvovali su na velikoj NATO vojnoj vežbi u Norveškoj 2018, američki avioni će vršiti vazdušno punjenje finskih Hornet lovaca, a u govoru novog američkog sekretara odbrane Lojda Ostina naglašena je želja za produbljivanjem saradnje.
Iz tog razloga, deluje da se klima u ovim nordijskim državama kreće u smeru transatlanske saradnje više nego ikada od Drugog svetskog rata. Iako su obe države težile pacifizmu, u praksi su i pre povećavanja budžeta ipak bile dobro naoružane. Na primer, Finska u svom aero-arsenalu ima čak 55 savremenih američkih F/A-18 višenamenskih lovaca, a Švedska čak 71 savremeni JAS 39 Gripen lovac.
Ukoliko se ove države politički odluče za NATO članstvo, za razliku od velikog broja države koje su SAD-u u odbrambenom smislu „teret“, bile bi veoma korisna dopuna sadašnjim nordijskim članicama. Iz tog razloga ne čude pozitivni tonovi iz Vašingtona prema ovoj ideji, koji su se čuli čak i tokom mandata Donalda Trampa, od sekretara odbrane Matisa.
Realističnost priključenja
U ovom momentu priključivanje ove dve države Severnoatlanskoj alijansi deluje realnije nego ikada u istoriji, iako još daleko. Taj nivo realističnosti razlikuje se između dve države međusobno, gde je Švedska dosta bliža. Podrška građana i političke elite takvom potezu primetno je veća, a negodovanje Rusije bilo bi značajno manje.
U slučaju Finske, Rusija je u više prilika jasno poslala upozorenje da će imati oštar odgovor na takav hipotetički potez. Ulazak njenog najsevernijeg zapadnog suseda u NATO, Rusija bi interpretirala kao direktnu provokaciju, a slične reakcije izražavane su i tokom dosadanjeg finskog približavanju NATO-u.
Najrealističniji scenario za ulazak ove dve države u Severnoatlansku alijansu bio bi koordinisan ulazak prvo Švedske, a zatim Finske. Istraživanja javnog mnjenja pokazuju, da bi i finski građani bili nešto zainteresovaniji za članstvo ukoliko to učine i njihovi susedi.
Bez obzira na formalno pristupanje, trend približavanja ove dve države NATO-u, u strahu od Rusije, primetan je. Javno mnjenje, političke elite i vojna doktrina nikada nisu bile bolje usklađene sa NATO prioritetima u ovom regionu. Kako situacija na terenu i raspoloženje Pentagona govore, taj trend se neće zaustaviti, već će se samo intenzivirati. Jedino pitanje ostaje kojom brzinom.
Ono što je definitivna posledica prethodne decenije je da ni Finska ni Švedska više de facto nisu netralne ili pacifističke države. Na ovoj deceniji je da pokaže da li će se to i de jure promeniti.
*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.
Programski direktor Novog trećeg puta