Goran Tomin

Klinički psiholog i psihoterapeut

Vreme čitanja: 3 minuta

Foto: iStock

Ova odluka Diznija je eklatantan primer do koje mere društveni kontekst, odnosno prizma kroz koju se sagledava realnost, drastično može da se promeni.

 

Pre relativno malo vremena nas je sve iznenadila vest o, nazvaću to­ – autocenzuri – kompanije Dizni kada su u pitanju najpoznatiji animirani filmovi, oni stari, uz koje smo svi imali koliko-toliko bezbrižno detinjstvo. O čemu se tu, zapravo, radi?

Diznijev animirani film Dambo, važno je naglasiti, ove godine obeležava čitavih 80 godina svog postojanja. Objavljen je, dakle, 1941. godine. Crtani film Knjiga o džungli, star je preko 50 godina. Ta dva filma je kompanija Dizni sklonila sa svojih portala, pravdajući takvu odluku pogrdnim predstavljanjem manjina u pomenutim animiranim filmovima.

Osim ova dva, tu su i Petar Pan (bezmalo 70 godina star), Mačke iz visokog društva (objavljene pre 50 godina), kao i Maza i Lunja (preko 65 godina star film) koji su takođe uklonjeni, ovoga puta zbog navodnog rasizma.

Kako smo svi ove filmove gledali, štaviše, bili su nam omiljeni u detinjstvu, hajde za početak da zastanemo i pokušamo da se setimo problematičnih momenata tipa rasizma ili negativnog predstavljanja manjina u ovim crtanim filmovima. Ne da ih pronađemo na internetu, već da se zaista sami setimo. Verovatno je da je to prilično težak, skoro nemoguć, zadatak. Čega se, onda, sećamo iz ovih filmova? Logično – osnovne fabule, pouke koja dolazi na kraju, atmosfere, izazvane emocije, muzike svakako. „Maza i Lunja rasistički crtani film?“ To je rečenica, izrečena u neverici, koja se ovih dana često mogla čuti.

Ova odluka Diznija je eklatantan primer do koje mere društveni kontekst, odnosno prizma kroz koju se sagledava realnost, drastično može da se promeni. Za nekoliko decenija da više ništa ne bude isto. Međutim, ne radi se samo o masivnoj promeni društvenog konteksta. Ovde postoji još nešto. Dizni u svojoj objavi navodi važnu rečenicu, parafraziraću je: „To je rasističko sada, ali je bilo rasističko i tada“. Ključno je pitanje: da li je? Ta rečenica koju navode ukazuje na pokušaj da se današnji diskurs nasilno primeni na neki prošli, praktično na istoriju. Takav princip je neodrživ.

Ako sagledamo pojavu malo šire, možemo naći još ovakvih primera. Možemo se i poigrati sa ovom logikom. Recimo, Platonova Država je pisana u robovlasničko vreme. Delo se, poznato je, smatra kapitalnim, možda isto onoliko koliko se Diznijevi crtaći smatraju kultnima. Da li je onda, prema tome, poželjna i cenzura Platonovih i Aristotelovih političkih razmatranja, sa izgovorom da bi plasiranje takvih dela bilo izjednačeno sa podrškom robovlasništvu?

Neka dela, odnosno produkti ljudskog duha, naročito umetnička, zbog određenih svojih karakteristika postaju svevremenska. Uvek aktuelna. Antigona se i dan danas, iako je pisana pre skoro dva i po milenijuma, izvodi na scenama najuglednijih svetskih teatara. Ili, još drastičnije, Šekspirov Otelo prikazuje crnog čoveka koji ubija Dezdemonu zbog ljubomore, a sam je prethodno omražen od strane Jaga. Zbog boje kože? Da li je Otelo rasistička drama?

 

Postani Prijatelj Talasa

 

Pored večitosti i univerzalnosti tema određenih umetničkih dela, ne sme se prenebregnuti kontekstualizacija istih. Ukoliko ne razumemo kontekst u kojem je određeno delo nastalo, onda ćemo upasti u zamku doživljavanja Maze i Lunje kao rasističkog crtanog filma. Bez obzira na to što neka tema, obrađena pre više vekova, biva aktuelna i danas, od ključne je važnosti da se, osim viševekovne istovetnosti i određenih istorijskih cikličnih ponavljanja istaknu, takođe, i razlike. Isticanje razlika između prošlosti i sadašnjosti upravo kod takvih vanvremenskih dela koja se čine kao da pripadaju svakom veku, od presudnog je značaja zato što razlike, iako možda zanemarljive ili sekundarne za samu fabulu, stil, ili temu – ipak postoje. Previđanje njih bi značilo površni automatizam u prihvatanju i obrađivanju nečega što je kapitalno po sebi. Tako ozbiljna dela zaslužuju mnogo više od neozbiljnog pristupa.

Na taj način se može sprečiti, ili izbeći, ponekada izrazita opresivnost određenog diskursa. Opresivno postaje onda kada se kritičko preispitivanje poistovećuje sa napadom i na neki način zabranjuje. Sa isključivim cepanjem na za i protiv. Bez prostora za slobodu diskusije. Onda kada neka tema (manjinska prava, u slučaju Diznija) postane mejnstrim do te mere da je, što formalnim, što neformalnim putevima, obavezujuća u određenom narativnom pravcu, sužava se prostor za dublje razumevanje problema.

Iako Dizni, kao nosilac autorskih prava za date animirane filmove, ima svako pravo da ih ukine, problem zapravo leži u nečem drugom. Pod izgovorom borbe za određene slobode, dešava se u toj neopreznosti sagledavanja problema, kontraefekat – sužavaju se upravo slobode i stvara se opresivni, nefleksibilni društveni kontekst. Na taj način može doći i do činjenja takozvane medveđe usluge onima za čija se prava borimo.

Vic o Crnogorcu, vic o Bosancima, vic o Lali – imaju kvalitet precizne dosetke. Kako je kod pričanja vica presudna namera, tako je i kod Šeksipra, Diznija i Platona takođe presudna namera, što predstavlja još jedan važan element kontekstualnog razumevanja trenutka u kojem se nešto dešava. Namera, ako je nečista, onda sva politička korektnost u izrazu pada u vodu.

Pročitajte i: 

*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *