Manjine u parlamentu – istorija, problemi i rešenja
Boban Stojanović

Politikolog, doktorand na Fakultetu političkih nauka

Vreme čitanja: 4 minuta

Foto: iStock

E to je ključni zadatak opozicije, da za ono što zahteva na nivou mehanizama, obezbedi sprovođenje i funkcionisanje uz posredovanje Evropskog parlamenta.

 

Od 1. marta nas očekuju pregovori između vlasti i opozicije uz posredstvo predstavnika Evropskog parlamenta – dvoje aktuelnih poslanika (Fajon i Bilčik) i dvoje bivših poslanika koji su bili deo jednog sličnog procesa pregovaranja između vlasti i opozicije u Makedoniji pre nekoliko godina (Flekenštajn i Kukan). Ne znamo i dalje ko će da učestvuje sa strane vlasti, ko će sve da bude sa strane opozicije, da li ćemo imati 30 i kusur predstavnika na tim pregovorima ili će se grupisati nekoliko pojedinaca sa obe strane. Aleksandar Vučić je izjavio da ga pregovori ne zanimaju, a morali bi – jer je predsednik svih građana, a i jer je predsednik najveće partije vlasti. Predsednik druge najveće partije vlasti Ivica Dačić (SPS) je očigledno dobio zadatak da umanji značaj celog procesa, a i često pokušava da se predstavi kao nekakav posrednik, iako je predsednik druge najveće stranke vlasti koja je u ovom slučaju učesnik tih pregovora.

 

Koliko platformi i koji su zahtevi

Za sada imamo nekoliko opozicionih platformi za pregovore – platforma Dveri, platforma grupacije stranaka okupljena oko DS-a, SSP-a i PSG-a, platforma grupacije stranaka oko SDS-a i Nove stranke, a očekuje se i četvrta platforma od strane Narodne stranke i Skupštine slobodne Srbije. Ne zaboravimo da o izbornim uslovima godinama izveštavaju i OEBS/ODIHR, ali i domaće organizacije civilnog društva (CRTA, BIRODI, Transparentnost Srbija, CeSID itd), kao i da imamo preporuke stručnog tima protesta iz 2019. godine. I ono što je svima zajedničko – prepoznaju se ključni problemi izbornog procesa u Srbiji i svi su manje-više saglasni i to nisu teme oko kojih postoje sporovi. A to su: medijska situacija, pritisci na birače, funkcionerska kampanja, zloupotreba javnih resursa, kupovina glasova, nefunkcionisanje institucija koje su važne za sprovođenje izbora (Agencija za sprečavanje korupcije, REM, RIK), spajanje različitih nivoa izbora, nosioci izbornih listi itd. Oko unapređenja situacije su različiti pristupi, ali ključna stvar je kako i na koji način obezbediti da se neke stvari zaista realizuju i poštuju, a sama forma koja je različita u ovim platformama je manje važna.

 

Trebaju li nam tela za nadgledanje izbora

U nekoliko platformi se predlažu nova tela koja će nadgledati izborni proces. Ipak, poučeni iskustvom (ne)funkcionisanja institucija u nedemokratskom sistemu kakav je Srbija, predlozi da se formiraju stručna tela koja bi kontrolisala predizborni i izborni proces (ministarstvo, poverenik, telo za sprečavanje zloupotrebe medija, koordinaciono telo za medije i za praćenje izbornog procesa, profesionalna RIK) ne moraju da znače ništa. Podsetiću da su i REM, a i Agencija za sprečavanje korupcije, koja ima široke nadležnosti u pogledu izborne i predizborne kampanje, deo tzv. četvrte grane vlasti, odnosno nezavisne kontrolne ili regulatorne institucije na koje partije i politika ne bi smele da utiču (kao što su i Zaštitnik građana ili Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti) i da ih vode i da u njima rade profesionalci i stručni ljudi, pa da opet te institucije, ne da ne rade svoj posao, nego rade u korist jedne političke partije, često i kao njihovi servisi za održavanje vlasti. Prema tome, samo formiranje tih institucija/tela ne znači ništa jer je važno da postoji mera i garancija sprovođenja dogovorenog i poštovanja pravila. E to je ključni zadatak opozicije, da za ono što zahteva na nivou mehanizama, obezbedi sprovođenje i funkcionisanje uz posredovanje Evropskog parlamenta.

 

Postani Prijatelj Talasa

 

A možda da se krene od cenzusa i prikupljanja potpisa za kandidovanje?

Nekako mi je, uz dobro detektovanje svih problema, ipak čudno zašto niko iz opozicije među prvim zahtevima nije zatražio vraćanje izbornih pravila koja su promenjena tokom izborne 2020. godine ili čak u periodu između dva dela izborne kampanje (odlaganje zbog vanrednog stanja). Dobra demokratska praksa predviđa da se izborna pravila ne menjaju u izbornoj godini, a dve važne stvari su izmenjene usled bojkota izbora od strane opozicije – jedan od važnih elemenata izbornog sistema (izborni prag/cenzus) i jedan sporedni, ali ispostaviće se kao element koji je dodatno unizio poverenje u izborni proces.

Podsetiću, tokom januara je odjeknula vest da vlast planira da smanji izborni prag (cenzus) sa 5 na 3%. Ovo je praktično od 2000. godine bila najveća izmena izbornog sistema u Srbiji. Bez ikakve diskusije, javne rasprave, formalne inicijative ili međupartijskog dogovora. I svima je jasno zašto je došlo do tog spuštanja cenzusa – da bi se uz partije vlasti i manjina makar još nekoliko izbornih listi ubacilo u skupštinu. Plan je uspeo samo u slučaju Šapićevog SPAS-a, a siguran sam da je i sam Vučić očekivao makar još nekoliko listi iznad 3%. Za ovu promenu nema pravog obrazloženja, čak ni da povod nije bio bojkot izbora od strane opozicije, pošto je Narodna skupština usled indirektne parlamentarizacije svakako bila više nego pluralna (dok je postojao minimum demokratije). Politički akteri su naučili kako da zaobiđu efekte izbornog praga od 5% pa smo imali situacije da u parlament uđe tek 4-6 izbornih listi, a da imamo preko 20, a često i preko 30 političkih subjekata u parlamentu. Čak su predlozi za izmene ovog elementa izbornog sistema u prethodnoj deceniji išli ka tome da se uvede stepenasti (viši) cenzus za koalicije, a ne da se on smanjuje.

Drugi važan deo priče jeste procedura kandidovanja na izborima. Da bi vlast umanjila efekte bojkota i da bi dvadesetak listi izašlo na izbore, vlast je nakon vanrednog stanja izmenila i zakone kako bi omogućila da se overavanje potpisa podrške za kandidovanje na izborima obavlja i u lokalnim samoupravama (koje vode političari, umesto isključivo kod javnih beležnika što je važilo do tada). Lično sam se veoma pozabavio ovom temom, a podaci do kojih sam došao u svom malom istraživanju su više nego indikativni kako se ceo proces odvijao i kako je toliki broj listi uspeo da se kandiduje. Ovo je samo dodatno unizilo poverenje građana u izborni proces i otvorilo brojne važne teme. Pitanje je šta će još da se otkrije u vezi sa prikupljanjem potpisa do izbora 2022. godine.

 

Dokaz nelegitimnosti i nulti zahtev

Ova dva elementa izbornog sistema (cenzus i procedura kandidovanja) bi morali da se resetuju i vrate na stanje iz perioda pre izborne 2020. godine i to bi morao da bude jedan od inicijalnih zahteva opozicije. Iako je deo opozicije zagrizao udicu od 3% prošle godine i očigledno su se „snašli“ za potpise, makar onaj drugi deo opozicije bi morao to da postavi kao nulti zahtev, kako bi se između ostalog i još jednom pokazalo koliko su izbori 2020. godine bili nelegitimni, a u jednom delu i nelegalni.

Pročitajte i: 

*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *