Milan M. Ćirković

Naučni savetnik Astronomske opservatorije u Beogradu

Vreme čitanja: 7 minuta

Foto: iStock

*Tekst je deo rubrike „Popularna nauka sa Milanom M. Ćirkovićem“

Najvažnija osobina ovih neistina jeste da se iz njihovog opovrgavanja može ponešto i naučiti. Drugim rečima, one su provokativne – u najboljem mogućem smislu.

 

Malo je šta očiglednije nego da je još uvek aktuelna pandemija COVID-19 prouzrokovala još brže šireću pandemiju lažnih vesti, mitova, teorija zavere, insinuacija i svih drugih ispoljavanja ljudske gluposti. Čuli smo da virus ne postoji, da je podmetnut Kinezima, da mačke štite od virusa, da ispijanje deterdženta ili sredstva za hemijsko čišćenje može pomoći, da su Srbi genetski otporni na virus, baš kao što su i na zagađenje vazduha, da virus postoji samo na fejsbuku, itd. isl. U ovom tekstu neću se baviti tom kategorijom besmislica koje, u Paulijevom čuvenom idiomu, nisu čak ni pogrešne. Umesto toga, razmotriću pet nešto ozbiljnijih tvrdnji koje su često ponavljane u medijima glavnog toka, i često ih čujemo iz usta političkih i kulturnih elita. One imaju smislene formulacije, koje mogu čak i zvučati prihvatljivo, ali svejedno su totalno pogrešne, neutemeljene i odaju suštinsko nerazumevanje sveta, a dobrim delom i nedostatak naučne pismenosti. Neke od ovih stavki, kao što ćemo videti, suštinski su trivijalne, pa čak i tautološke. Do njihove lažnosti se može doći samom analizom pojmova i uvidom u „problemsku situaciju“ (kako je to nazivao Poper), bez neophodnosti posedovanja specijalizovanog znanja. No, nedostatak specijalizovanog znanja je uvek bio veći problem od nedostatka same naučne pismenosti, kao i veština analitičkog i kritičkog rasuđivanja koje se u srpskoj prosveti i medijima svesno i sistematski potiskuju.

Najvažnija osobina ovih neistina jeste da se iz njihovog opovrgavanja može ponešto i naučiti. Drugim rečima, one su provokativne – u najboljem mogućem smislu.

 

1. Pandemija COVID-19 je događaj bez presedana. POGREŠNO!

I pri tom odaje duboko i tragično nepoznavanje istorije vlastite vrste i civilizacije. Homo sapiens je bio žrtva epidemija od kad postoji kao vrsta, dakle najmanje 200 hiljada godina. Fascinantna Apolonova strela profesora sa Jejla Nikolasa Kristakisa daje sažet, ali veoma pouzdan pregled ove zajedničke istorije čoveka i patogena. Već sam naslov je, naravno, aluzija na prvo delo evropske književnosti, Homerovu Ilijadu, u kojoj se u bukvalno prvom pevanju opisuje izbijanje epidemije u ahejskom logoru pred Trojom. Velike istorijske pandemije (Atinska kuga, Justinijanova kuga, Crna smrt, postkolumbovska variola, španski grip, itd.) su dramatično menjale tok istorije i umnogome odredile sve što živimo u našim životima. Dovoljno je pogledati dela: naučna (Njutnova Principia), literarna (Bokačov Dekameron) ili građevinska (crkva Santa Maria della Salute u Veneciji), stvorena pod neposrednim uticajem – ili u senci, ako neko više voli – epidemija i pandemija. Nema ničeg, ali apsolutno ničeg suštinski, pojmovno novog u današnjoj pandemiji, sem ako ne prigrlimo duboko pogrešnu doktrinu koja se ponekad naziva hronocentrizmom – shvatanje da je sadašnje vreme posebno značajno i povlašćeno samo zato što smo mi, eto, u njemu.

 

2. Pandemija se nije mogla predvideti. POGREŠNO!

Pandemija ne samo da se mogla predvideti, nego je doista i bila predviđena od strane gomile relevantnih izvora. Umesto mnogih, navešću samo jedan: Svetski ekonomski forum već godinama objavljuje u okviru svog generalnog godišnjeg izveštaja o rizicima, tzv. pejzaž rizika (engl. risk landscape). Pejzaž rizika je dvodimenzionalni prostor u kojem je na jednoj osi gradirana verovatnoća realizacije rizika u datoj godini (dakle gustina verovatnoće), a na drugoj intenzitet efekata, tj. veličina globalnog poremećaja. U njemu se, iz godine u godinu, naglašava da je pandemija zaraznih bolesti, posebno respiratornih bolesti, jedan od rizika na samom vrhu po veličini globalnog poremećaja. To što je gustina verovatnoće ovakve pandemije negde u sredini raspodele, nikoga ne treba da uljuljka, pošto se ista stvar ponavlja iz godine u godinu – dovoljno je da se negativni ishod jednom dogodi. Ovu glupost o pandemiji kao nepredvidivoj, kao papagaji ponavljaju oni kojima su relevantni izvori predsednici, partijski, estradni i verski „lideri“ ili slični prodavci magle – i koji na taj način umanjuju sopstvenu odgovornost. Jasno je da je ta vrsta advokature itekako potrebna vladajućim kvazielitama, naročito u nedemokratskim i autoritarnim sredinama, kakva je Srbija. Jer, iako ne mora svaki građanin, pa ni lekar, da zna šta piše u godišnjim izveštajima Svetskog ekonomskog foruma, oni koji sebe smatraju ili proglašavaju „liderima“ u političkom, ekonomskom, kulturnom ili medijskom smislu svakako bi to morali da znaju. To ulazi u opis njihovog radnog mesta. Ali, naravno, lakše je ništa ne čitati, a posle se prenemagati kako „ništa nismo mogli da znamo“. Na ovo se često nadovezuje ozbiljnija logička i saznajna zabluda da predviđanje mora uključivati detalje da bi bilo uspešno. Jasno je da nije mogla da se predvidi tačna vrsta patogena koji će biti uzročni agent pandemije, ali to je zapravo manji deo informacije neophodne za adekvatni nivo pripremljenosti. Nije ni Edmund Halej 1705. godine prevideo koliko će sjajna biti kometa koja danas nosi njegovo ime kada se vrati 1758, niti koje će biti boje – ali je svejedno učinio jedno od najvažnijih predviđanja u istoriji nauke.

 

3. Smrtnost od npr. 2% znači da će 2 osobe od stotinu preminuti. POGREŠNO!

Stopa smrtnosti je statistička apstrakcija, slična kao prosečna visina u razredu ili bruto dohodak po stanovniku. Ona se odnosi na neki apstraktni skup ljudi koji, u misaonom eksperimentu, ne rade ništa drugo sem što obolevaju i umiru ili ne. Međutim, savremeni svet je daleko, daleko kompleksniji sistem, u kojem postoji čitav niz dodatnih efekata koji se ne mogu lako reprodukovati i čije se uzročno-posledične veze ne mogu uvek razmrsiti. U realnosti je veoma bitno i gde se tih 100 ljudi nalazi, čime se bave, kakvo im je okruženje, kakvo zagađenje vazduha, kakva je raspodela komorbiditeta, da li puše ili neguju zdrav životni stil, itd. isl. U složenim sistemima čak i jako mali efekti imaju velike posledice, zbog nelinearnosti (popularni, mada često i pogrešno interpretirani „efekat leptira“). To je naročito značajno u vezi sa logistikom: i mali procenat smrtnosti može jednostavno staviti van stroja ljude koji npr. dovoze hranu i lekove u mesto X, ili obezbeđuju pijaću vodu, struju i druge elemente savremenog načina života. Ako zbog nedostatka neophodnih lekova (npr. insulina) u tom mestu premine lice Q – ono je preminulo zbog pandemije, mada nije bilo zaraženo. Ovo je sve prilično elementarno, ali se veoma često ignoriše, pre svega zbog izuzetno loše statističke pismenosti najvećeg dela populacije. Analiza rizika je, međutim, neumoljiva – zvanični mortalitet bilo koje katastrofe je, po samoj prirodi stvari, donja granica realne stope smrtnosti koja je sa tom katastrofom povezana. Pored pomenutih logističkih, postoje i drugi efekti koje je veoma, veoma teško kvantifikovati; primer su veoma dugoročni efekti, oni koji opstaju na skalama uporedivim sa ljudskim životnim vekom. Oni su često neočekivani, ali ništa manje realni. Da navedem svesno provokativan primer, statistički verovatno da je u Vojvodini tokom prethodne godine jedna osoba izgubila život kao posledica havarije nuklearne elektrane u Černobilju. Iako se desio 1986. godine, mala godišnja kvota žrtava dugoročnih malignih oboljenja koja se mogu pripisati ovom akcidentu neće nestati pre oko 2060. godine, sugerišu modeli. Severni deo tadašnje Jugoslavije, posebno Vojvodina, bili su najviše izloženi radioaktivnim padavinama (prosečna doza 0,5–1 milisiverta), tako da ima smisla da mu se pripiše smrtnost na nivou 0.1–1% opadajuće godišnje kvote. To je, naravno, potpuno nedokazivo posmatranjem ukupne mortalitetne statistike jer je šum redovima veličine veći od signala. Na sličan način se može očekivati da će realne žrtve pandemije biti veće od onih zvanično registrovanih u godinama, pa i decenijama koje dolaze, jer su logistički i drugi efekti uzrokovali dugoročne probleme koji će se manifestovati kao smrtni slučajevi tek mnogo kasnije. Ali nisu zbog toga ništa manje stvarni.

 

Postani Prijatelj Talasa

 

4. Ako ljudi boluju 2 nedelje i ozdrave, izgubiće se desetak radnih dana. POGREŠNO!

Oportunitetni gubitak produktivnosti, kao i sve druge oportunitetne cene je često nevidljiv i neuhvatljiv – ali ga to ne čini išta manje stvarnim. Od leta 2020. godina nadalje je jasno (i nasuprot užasnim lupetanjima o „najsmešnijem virusu“) i potvrđeno brojnim ozbiljnim studijama da je „dugački COVID“ realnost i da ljudi imaju najrazličitije vrste smetnji tokom više meseci po ozdravljenju, čak i ako se ne uzmu u obzir istinski dugoročna oštećenja na vitalnim organima kao što su srce i pluća, te trajno smanjenje kapaciteta pluća na koje sasvim otvoreno pacijentima ukazuju iskreni medicinski radnici. U potpunosti shvatajući opasnost da skliznem u anegdotsku evidenciju, navešću samo primer kolege, nazovimo ga Pera, koji obavlja vrlo odgovoran posao u jednom od malo naših ozbiljnih naučnih instituta. Pera se razboleo krajem proleća sa srednje teškom kliničkom slikom koja je zahtevala par dana bolničkog lečenja, premda i dalje par kategorija bolje od situacije u kojoj je potreban respirator. Nakon kućnog lečenja od još tri nedelje, on se vratio na posao. Međutim, kako je detaljno pričao, imao je velikih problema i u „zdravom“ stanju, zadihao bi se pri penjanju i uz svega par stepenika, potpuno je izgubio i fizičku i mentalnu kondiciju, koja mu je za obavljanje posla koji radi itekako potrebna. Po sopstvenoj izjavi, radio je sa najviše 30% kapaciteta, sve do odlaska na godišnji odmor u avgustu. Tek po povratku sa odmora, skoro pet meseci nakon originalnog zaražavanja, u punom smislu je „bio svoj“. Čak i ako ne uzmemo u obzir buduće dugoročne komplikacije, i prihvatimo njegovu sopstvenu ocenu produktivnosti rada (koja će, zbog ljudske prirode, pre biti uvećana nego umanjena u odnosu na realnost), zaključak da su Pera i njegov poslodavac izgubili između 50 i 70 celih radnih dana. Ako godina ima 250–255 radnih dana, od kojih treba oduzeti godišnji odmor i slobodne dane predviđene kolektivnim ugovorom, jasno je da je izgubljeno između četvrtine i čak trećine godine. Ovo je svakako katastrofa za bilo kog odgovornog poslodavca, koji se uopšte ne mora nalaziti u posebno teško pogođenim sektorima turizma, saobraćaja ili ugostiteljstva. O dugoročnim komplikacijama ćemo tek slušati u godinama koje dolaze.

 

5. Pandemija će pozitivno uticati na smanjenje zagađenja/emisija gasova. POGREŠNO!

Ova neistina se često čuje uz neku vrstu nakaznog trijumfalizma koji u krugovima „dubokih ekologa“ i saputnika prati svaku vrstu ljudskih problema i teškoća. Ne, neće – i preliminarni podaci za sada to pokazuju. Ali to se moglo očekivati i to nikoga preterano ne iznenađuje. A ne izneđuje zbog toga što je prilično jasno da je među ljudskim aktivnostima koje emituju najviše gasova staklene bašte – energetika, industrijska proizvodnja, stočarstvo, građevina, saobraćaj, šumarstvo – samo jedna, saobraćaj, ozbiljnije pogođena pandemijom. Saobraćaj je, nasuprot demagoškom zgražavanju, oduvek bio skroman činilac u emisiji klimatski opasnih gasova (8-15% na svetskom nivou zavisno od konkretnog istraživanja, a ozbiljnija istraživanja teže da daju niže vrednosti unutar tog intervala), a još manji činilac u aerosolnom zagađenju atmosfere. Nijedna od ostalih rizičnih delatnosti nije sedenjem starijih ljudi kod kuće i socijalnim distanciranjem u urbanim centrima bitno smanjena; ako išta potrošnja struje je radom na daljinu verovatno povećana, kao i grejanje. U elektromrežama koje su velikim delom zasnovane na prljavom uglju, kao što je srpska, povećana potrošnja struje znači povećanu emisiju ne samo CO2, već i sulfata, teških metala, radona, i drugih dražesnih supstanci. Patetično-mistične besmislice o „oporavku planete“ tek nije potrebno naročito komentarisati. (Ironija ovde jeste da je jedini ekološki aspekt u kojem pandemija može da ima pozitivne ekološke aspekte upravo onaj koji se pravilno karakteriše kao eko-hipsteraj, i o kojem sam već pisao ovde. Manje ljudi u kafićima generalno rezultuje manjom potrošnjom plastičnih slamčica! JEEEEEJ, URA, ŽIVELI! Kakvo impresivno postignuće! Spasili smo planetu! Sve pod poznatom parolom: koristite metalne slamčice – ne razmišljajte o termoelektranama! Evo biznis ideje za srpsku podružnicu eko-hipsterske internacionale: da prodaje majice sa ovim natpisom, odlične za vožnju električnim trotinetima po beogradskim i novosadskim ulicama. Najslađi detalj je, naravno, da je sasvim nevažno da li bi uopšte prodali ijednu majicu. Biznis bi svakako cvetao zahvaljujući velikodušnim donacijama Elektroprivrede Srbije i satelita kao što je – pun naziv nije satira, nažalost – Privredno društvo za proizvodnju, preradu i transport uglja Rudarski basen Kolubara d.o.o. Lazarevac.)

Pročitajte i: 

*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *