Zamor Putinom – šta čeka Rusiju?
Vreme čitanja: 11 minuta

Foto: iStock

Tekst je deo serijala „Atlas slobode – političke razglednice iz sveta“

Putin je zastareo diktator, a među građanima je sve više solidarnosti i poverenja, ocenila je u razgovoru za Talas Natalija Arno, predsednica i osnivačica Fondacije Slobodna Rusija 

 

Krajem januara, građani Rusije izašli su na ulice zbog hapšenja opozicionog lidera Alekseja Navaljnog. Nakon pokušaja ubistva trovanjem tokom kampanje 2020, njegovo privođenje bilo je okidač za još jedan talas demonstracija protiv režima Vladimira Putina. Izbori 2020. održani su u velikom broju federalnih jedinica, kao i jedinicama lokalne samouprave, a rezultati su doneli i nekoliko pobeda opozicionim kandidatima. 

Natalija Arno posmatrala je ova dešavanja preko okeana. Iako je karijeru posvetila borbi za demokratiju u Rusiji gde je i rođena, morala je da napusti zemlju nakon što je donet “zakon o stranim agentima” koji je direktno ograničavao njen dotadašnji rad. Poslednjih sedam godina gradila je Fondaciju Slobodna Rusija kroz koju pokušava da doprinese prodemokratskim snagama u svojoj državi, kao i da ih poveže sa Zapadom. 

U razgovoru za Talas, Arno je govorila o aktuelnim protestima, napuštanju zemlje, zastarevanju Putinovog režima, kao i o očekivanjima i planovima za naredni period. 

 

Talas: Od početka protesta u Rusiji prošlo je nekoliko nedelja – šta se sada dešava i da li se aktuelni protesti po nečemu razlikuju od prethodnih talasa demonstracija? 

Natalija Arno: Početak godine u Rusiji protiče prilično burno. U skorijoj prošlosti, nakon pada Sovjetskog Saveza, imali smo nekoliko talasa protesta – najveći su svakako bili 2011. godine, tada nisam mogla da verujem da se na ulicama u Moskvi okupilo sto hiljada ljudi, delovalo je nemoguće, kao čudo. Pre toga bi i 500 okupljenih građana bilo mnogo. Nakon toga smo imali proteste zbog rata u Ukrajini i aneksije Krima, a ubrzo i povodom atentata na Borisa Nemcova 2015. godine. Važna je bila i 2017. godina kada izlazi prvi viralni video Alekseja Navaljnog u kojem se bavio korupcijom tadašnjeg premijera Dmitrija Medvedeva, kao i 2019. kada su povod za protest bili lokalni izbori u Moskvi. 

Međutim, aktuelni protesti se razlikuju od prethodnih – i ne samo po geografiji, iako je bitno reći da se sada protestuje od Kaljiningrada do Vladivostoka, u čitavoj zemlji. Najvažnija razlika je u tome što su ljudi sada spremni da se odupru represiji. Protesti su uglavnom uvek bili mirni, građani su pokušavali da koriste svoje pravo na slobodno izražavanje. Ali ovoga puta, kada je policija pokazala brutalnost, demonstranti su pokazali da se ne plaše i da su spremni da se bore. To je ključni momenat: ljudi se oslobađaju straha i imaju sve više samopouzdanja. Sovjetski režim bio je izgrađen na lažima, a lepak koji ga je održavao bio je strah. Putinov režim takođe počiva na strahu i ohrabrujuće je videti kako se ljudi sve manje i manje plaše. 

 

Hapšenje Alekseja Navaljnog bilo je okidač, ali je povoda za protest bilo i prethodnih godina. Da li su aktuelna dešavanja veća od Navaljnog i kako? 

Nakon ubistva Borisa Nemcova, Navaljni postaje glavni opozicioni lider i on je godinama gradio svoj pokret, jačao infrastrukturu. I to je zaista važno – jedno je kada ljudi žele samo da protestuju, a sasvim drugo je ono što smo videli nakon 2017, da sve više mladih ljudi želi da uđe u politiku, gradi lokalne ili regionalne odbore, istražuje slučajeve korupcije na lokalu. I više od toga, mlađi ljudi žele da se kandiduju na lokalnim izborima, zbog toga se slika u lokalnim parlamentima značajno menja nakon 2017. 

Veliki deo razloga za protestovanje je svakako Navaljni, njegov poslednji viralni video, „Putinova palata“, ima preko 100 miliona pregleda. Oko 60% pregleda dolazi iz Rusije koja broji nekih 50 miliona domaćinstava, što znači da je ogroman broj ljudi u Rusiji pogledao ovaj dokumentarac. 

Okidač za proteste je svakako bio Navaljni čije ime ranije gotovo da nije smelo da se pominje, ali ga niko nije mogao ućutkati nakon što je preživeo pokušaj ubistva trovanjem. Postao je međunarodno poznat i više nije moguće prikrivati bilo šta u vezi sa njim. Neverovatno je najpre da je preživeo pokušaj ubistva, a zatim i da je zajedno sa redakcijom Bellingcat istraživao ovaj slučaj, pa na kraju čak i razgovarao sa čovekom koji je pokušao da ga ubije. Vraćanje u Rusiju nakon svega toga je bio herojski čin, znao je da će odmah biti uhapšen. Ljudi su već bili ogorčeni ponašanjem režima, ali je on doprineo tome da se vidi koliko je Putinov režim zaista korumpiran. S druge strane, ljudi u Rusiji žive sve lošije i svesni su da uzrok tome nisu sankcije ili druge međunarodne okolnosti, budući da Putin i oni oko njega i te kako dobro žive. 

Aktuelni protesti su mnogo veći i od korupcije: tiču se dostojanstva i pravde. Građani su toliko godina unazad podvrgnuti lažima i krađi, rusko društvo je godinama u izvesnom dogovoru sa vlastima. Taj “društveni ugovor” podrazumevao je da obični građani žive svoje živote, rade i zarađuju, ali se ne mešaju u politiku. Dogovor je manje-više prekinut 2011. i 2012. kada Putin ponovo postaje predsednik. 

Rekla bih da je režim sebi pucao u nogu 2018. penzionom reformom kada je apsolutno nepotrebno podignut broj godina potreban za odlazak u penziju, što je otvorilo oči velikom broju građana koji su do tada bili podvrgnuti agresivnoj propagandi. Svedočimo ekonomskoj stagnaciji, veliki broj Rusa napušta zemlju svake godine, a tu je i porast korupcije, kao i nošenje režima sa krizom izazvanom pandemijom. Sve je to doprinelo nagomilavanju nezadovoljstva. 

Postoji još nešto – zamor Putinom. Ljudima je dosta, odrasle su čitave generacije koje su rođene kada je Putin već bio predsednik. Svi oni vide šta se dešava u drugim zemljama, dolazi do smene vlasti, dolaze novi ljudi, žele da vide nova lica. Putin se sve više ponaša kao diktator dok gubi podršku mladih. U prva dva mandata je imao podršku oko 80% mlađih građana, a sada je upravo među mlađima većina onih koji ga ne podržavaju. 

 

Ko su danas protivnici Putinovog režima – pored mladih, kako izgledaju profili opoziciono opredeljenih građana? 

Lepota ovog protesta je i u tome što su Putin i Kremlj izgradili vertikalu moći u kojoj sve zavisi od njega. On donosi sve odluke, ali je ovakav sistem glomazan i komplikovan, može da uništi samog sebe. Nemoguće je to objasniti bez referisanja na Sovjetski Savez, tada su nastale osnove današnjeg sistema, posebno kada je reč o mentalitetu. Sovjetski režim je atomizovao ljude, ne verovati nikome je bio recept za preživljavanje. 

S druge strane, zanimljivo je da sada po prvi put vidimo razvijanje nekakvih horizontalnih veza. Sećam se kada je jedna aktivistkinja za zaštitu životne sredine pokušala da uradi nešto po pitanju izgradnje autoputa do aerodroma kako bi zaštitila lokalnu šumu. To je bilo oko 2010. godine i ona nije mogla da nađe uspešne primere aktivizma u Rusiji, gledala je šta se radilo u drugim zemljama. Sada je grassroot organizovanje sve učestalije. Primetna je i sve veća solidarnost i to je jače od Putinovog režima. Ljudi su počeli da veruju jedni drugima. Putin je zastareli diktator, ne koristi internet i ne može da zamisli da ljudi funkcionišu bez snažnog lidera. 

Kada je policija pokazala brutalnost, demonstranti su pokazali da se ne plaše i da su spremni da se bore. To je ključni momenat: ljudi se oslobađaju straha 

Navaljni je, s druge strane, gradio mrežu i njegov pokret može da nastavi bez njega. To smo jasno videli i tokom protesta 2019. kada su svi lideri bili u zatvoru, ali su se pojavljivali novi ljudi, a demonstracije se nastavljale. Dodatno, pre 2017. smo imali samo jednu nezavisnu opštinu, ali nakon toga sve više ljudi postaje zainteresovano za politiku i na lokalnim izborima ulazi u lokalne parlamente. 

Vidno je da su ljudi spremni da glasaju za bilo koga osim za Jedinstvenu Rusiju (partiju Vladimira Putina), posebno nakon reforme penzionog sistema. Tako smo došli do sulude situacije u kojoj je kandidat vladajuće partije morao da nađe protivkandidata na lokalu kako bi bio ispunjen uslov od najmanje dva kandidata za održavanje izbora – ubedio je čistačicu da se kandiduje i ona je zapravo pobedila.  

 

Pored organizovanja građana, koje opozicione organizacije, pokreti ili partije, su sada najaktivnije? 

To je komplikovano jer smo pre 2011. imali sedam registrovanih partija, od toga četiri parlamentarne. Vladajuća partija je, naravno, i tada imala većinu. Nijedna druga partija tada nije bila registrovana, smatrane su tzv. nesistemskom opozicijom, nisu mogle da se kandiduju na izborima. Jedna od poslednjih stvari koje je Medvedev uradio kao predsednik bila je politička reforma kojom je dozvoljeno registrovanje partija, pa ih sada imamo na desetine. Navaljnom, međutim, nikada nije dozvoljeno da osnuje partiju, do sada je dobio osam ili devet zvaničnih zabrana. 

U Rusiji i dalje funkcioniše stara liberalna partija Jabloko koja je jača u nekim delovima zemlje, dok je u Moskvi često viđena kao kontroverzna. Kremlj takođe osniva veliki broj novih partija i time pokušava da odgovori na zahteve građana. U septembru nas čekaju parlamentarni izbori i sve će se odvijati u senci kampanje. Medvedev je i izmenio Ustav i produžio mandate predsedniku i premijeru, pa su i izbori retki. Posle svih ovih godina, izbori još uvek nisu ni slobodni ni pošteni. 

Da zaključim – u porastu je lokalno organizovanje građana, pojavljuju se novi lideri, održavaju protesti po regionima, a lepo je videti i da je sve više žena aktivno u politici. 

 

Kakve su šanse da neko ozbiljnije izazove Putinov režim na predstojećim izborima – od čega će to zavisiti? 

Uvek je teško izdejstvovati pobede u ovakvim okolnostima. To je kao Alisa u zemlji čuda – pravila se stalno menjaju i više ne znaš ni koju igru igraš. Ali uprkos svemu, i dalje postoje šanse za pobedu. Samo registrovanje nezavisnih kandidata otvara priliku da se građanima pokaže kako stvari mogu drugačije da funkcionišu. Ranije je bilo nezamislivo da neko dobro prođe na lokalnim izborima ili da uđe u moskovski parlament.

Međutim, čak i ako je kandidatima nekada zabranjeno da se zvanično registruju ili da učestvuju u kampanji, to je i dalje najbolji način da se dopre do građana Rusije. Kako ne postoji šansa da se vaš glas čuje u medijima pod državnom kontrolom, jedini način da se obraćate biračima i upoznajete ljude jeste kroz izbore. 

 

Kakvu ulogu igraju civilno društvo i mediji – gde još postoje izvori kritičke misli ili delovanja? 

Civilno društvo trpi ogromne napade pod Putinovim režimom. Sve je manje prostora za rad, a zakoni su sve restriktivniji, pa je bilo kakav aktivizam suštinski kriminalizovan. Možete da završite u zatvoru iz najbanalnijih razloga – deljenja viceva na društvenim mrežama ili informacija koje režim označi kao lažne vesti. Ali i pored toga, i uprkos tzv. zakonu o stranim agentima iz 2011, i dalje postoje ugledne, stare organizacije kao što je npr. čuveni Memorijal. Neverovatno je da ove organizacije i dalje rade pored svih obaveza i restrikcija, sudskih procesa i slično. 

Pored samih organizacija, sve je više različitih inicijativa. Internet je ogroman deo toga, sve se dešava na društvenim mrežama, uključujući video sadržaje koje kreira Navaljni. 

 

Pomenuli ste da je Putin „zastareo“ – kako se njegov režim ophodi prema društvenim mrežama? Možemo da pratimo kako se različite restrikcije odvijaju u Belorusiji gde je mreža Telegram postala glavni kanal komunikacije demonstranata. 

Svakako da postoje ograničenja i cenzura. Ali je istovremeno režim potcenio mlade. Društvene mreže su korišćene i kao ventil, kako bi ljudi na njima izlivali frustracije umesto da protestuju na ulicama. Ipak, Putinov režim ne može u potpunosti da kontroliše društvene mreže, a one su veliki deo popularnosti Alekseja Navaljnog – on je razumeo kako da se obraća mladima. Pored političkih sadržaja, tu je i dosta mimova i ismejavanja, a to je opasno za režim, kada te se građani više ne plaše već se šale na tvoj račun. Naravno da postoje pokušaji kontrole svega toga, ali Rusija nije Kina gde možete jednostavno blokirati pristup mrežama. Pokušaj da se blokira Telegram 2017. doveo je do toga da aplikacija postane još popularnija, a čak i kada je nešto blokirano, pojave se nove opcije. Sada je čitav hajp oko Clubhousea, pre toga su najpopularniji bili TikTok i Instagram i tako dalje. 

Kada je reč o tradicionalnim medijima, prva stvar koju je Putin uradio kada je došao na vlast bilo je stavljanje medija pod državnu kontrolu. Znao je da onaj ko kontroliše informacije kontroliše i svet. Prvi i drugi kanal su već bili u državnom vlasništvu, ali on je odmah preuzeo i NTV, veliku popularnu televiziju. Korak po korak, preuzimao je medije – televizijske kanale, novine, preuzeo je sve što je bilo moguće. 

Optimizam uliva osnivanje novih, odličnih medija koji se često registruju u inostranstvu. Tako je popularna Meduza registrovana u Litvaniji, ili na primer Insajder koji je zajedno sa Bellingcat-om radio na slučaju trovanja Sergeja Skripalja. Zahvaljujući novim istraživačkim medijima saznajemo za brojne slučajeve koji su se već odigrali, nakon ubistava novinara ili aktivista. Zapadni mediji uglavnom pokupe ove priče kasnije, ali se novinarski istraživački rad odvija na terenu, u Rusiji. 

I to je zapravo važna podela – da li se građani informišu preko tradicionalnih ili novih medija. Ta podela je i generacijska, mlađi ljudi se informišu na internetu i društvenim mrežama. Otvoreni su, žele da upoznaju svet i liberalniji su, u evropskom smislu te reči. Starije generacije, koje se uglavnom informišu preko televizije, po pravilu više vole Putina, a plaše se Zapada. 

 

Pored informisanja, koje su najvažnije podele ili društveni rascepi pomoću kojih možemo da razumemo politička dešavanja u Rusiji? 

Jedna je svakako razlika između Moskve i drugih oblasti i republika. Svi resursi, finansijski, politički, sve je koncentrisano u Moskvi, dok su drugi delovi zemlje zapostavljeni, verovatno zato i viđamo sve više protesta van glavnog grada. Regionalne i lokalne elite žele da donose sopstvene odluke, ali im Kremlj umesto toga šalje ljude, sada već sinove starijih KGB-ovaca koji su ranije vodili politiku. 

Stanje ljudskih prava je mračno u celoj Rusiji, ali se Severni Kavkaz ovde posebno izdvaja. Stvari koje se, na primer, odvijaju u Čečeniji, nezamislive su u 21. veku. Mučenje, represija LGBT+ populacije, optuživanje ljudi za terorizam i ubistva koja slede… To je potpuno druga priča. 

Još jedna važna podela odnosi se na izborne procese. Postoje određeni delovi zemlje koje zovemo izborni sultanati, Čečenija je među njima. Bez obzira na to kako ljudi glasaju, Jedinstvena Rusija dobija gotovo sve glasove. U nekim drugim delovima zemlje, poput velikih gradova, rezultati izbora su i dalje u nekoj meri falsifikovani, ali je pitanje da li se radi o 5 ili 20% ukradenih glasova. Tu po pravilu ima više posmatrača i veća je pažnja medija, zbog toga se režim oslanja na “izborne sultanate”. U velikim gradovima su ljudi uglavnom obrazovaniji, imaju bolji pristup internetu. Pored Moskve to su i Sankt Peterburg, Novosibirsk, Vladivostok i slično, a upravo u velikim gradovima su protesti 2011. bili najaktivniji.  

 

Vaša organizacija, Slobodna Rusija, aktivna je poslednjih sedam godina. Šta biste izdvojili kao najvažnije projekte kojima ste se do sada bavili u pogledu demokratizacije? 

Pre osnivanja Fondacije Slobodna Rusija, radila sam za američki Međunarodni republikanski institut (IRI) u Moskvi od 2004. godine i poslednjih nekoliko godina vodila kancelariju IRI-ja u Rusiji. Onda sam u jednom trenutku 2012. imala izbor – 48 sati da se spakujem i napustim zemlju ili da idem u zatvor. Otišla sam najpre u Litvaniju, zatim u Poljsku i konačno u SAD gde i sada živim. Brzo sam shvatila da aktivizam ne prestaje prelaskom granice i da i dalje možemo mnogo toga da uradimo. 

To je bilo 2014. godine, kada dolazi do aneksije Krima i sukoba u Ukrajini, ljudi su počeli da se javljaju i povezuju i shvatila sam da se ne radi o hiljadama već o milionima nas koji smo morali da pobegnemo iz zemlje. Rusija nikada nije imala razvijenu dijasporu, Rusi su uglavnom pokušavali da se asimiluju gde god da odu, da postanu Nemci ili Amerikanci. Ovo je prvi put da postoji zajednička potreba velikog broja ljudi da nešto uradimo i pomognemo našim sugrađanima. Svi ti ljudi sada žive u Evropi, bivišim sovjetskim republikama, Kanadi, SAD-u… Razvili smo mrežu kontakata, imamo tehnologiju i znanje zapadnih društava i jaku volju da promenimo stvari. Ogroman broj kvalitetnih ljudi je napustio zemlju i odlično je što mnogi od njih žele da pomognu građanima Rusije. 

U jednom trenutku 2012. imala sam izbor – 48 sati da se spakujem i napustim zemlju ili da idem u zatvor

Fondacija postoji od 2014. i naša misija je podržavanje prodemokratskih pokreta, civilnog društva i nezavisnih medija u Rusiji. Kako mnogi od nas žive u različitim zemljama, bavimo se i informisanjem donosilaca odluka o tome šta se zaista dešava u Rusiji, možemo to bolje da objasnimo od mejnstrim medija. Na neki način smo bili pokusni kunići Kremlju dok smo živeli u Rusiji i znamo kako se režim ponaša u svojoj zemlji a kako prema inostranstvu. Ranije nisam mogla da zamislim koliko su dugi i ukorenjeni pipci Kremlja, kako režim širi uticaj kroz, na primer, takozvane kulturne centre po svetu. 

Zapadne organizacije fokusirane su na propagandu koja dolazi iz Kremlja, ali mi smo počeli da sagledavamo i kako Putinov režim uništava samo srž zapadnih društava – vladavinu prava. Na primer, nije ilegalno osnovati nevladinu organizaciju, ali Kremlj to često radi kako bi izbegao zapadne sankcije. Način na koji koristi Interpol, ili preti sudijama sa Zapada, ućutkava medije kroz sudske procese, sve su to stvari koje Putin radi a koje nekako prolaze ispod radara. Objavili smo izveštaj 2019. godine u kojem pokazujemo kako Kremlj zloupotrebljava zapadne institucije, a autori izveštaja su potom doživeli različite napade, od DDoS do fizičkih, u slučaju onih koji žive u Rusiji. 

Sada planiramo objavljivanje kvartalnog žurnala o uticaju Kremlja u Evropi, uključujući i Srbiju. U budućnosti bismo voleli i da napravimo indeks podložnosti uticaju Kremlja, da vidimo koji to faktori povećavaju šanse snažnog uticaja. Na primer, u Mađarskoj nije bilo potrebno osnivati nove medije jer ih već ima dovoljno za plasiranje informacija, ali u nekim državama Putinov režim pravi nove medije, recimo za levo orijentisanu publiku. Širenje ovog uticaja je sistematsko, manje je očigledno od mešanja u izbore, suptilnije je, ali i daleko važnije. Uvek ponavljamo: najveći ruski izvoz nije gas ili nafta, već korupcija. 

 

Da li ste razmišljali o povratku u Rusiju, da li je to uopšte moguće u skorijem periodu? 

Za sada ne, previše je zabrana na snazi, stigla bih do moskovskog aerodroma. Želim da se vratim, nedostaje mi moja zemlja, ali mislim da sam korisnija na slobodi nego u zatvoru. Reč je o široj misiji, mi se kao fondacija ne borimo za Rusiju bez Putina ili Rusiju posle Putina, već protiv putinizma. To podrazumeva bavljenje vrednostima, pokušaj da raskrstimo sa sovjetskom prošlošću koju aktuelni režim toliko eksploatiše. 

U međuvremenu smo stekli i epitet “alternativna ambasada na Zapadu” među opozicijom u Rusiji, budući da pokušavamo da povežemo prodemokratsku opoziciju sa zapadnim društvima. 

 

Pričale smo o predstojećim izborima, vašim planovima i procenama. Šta očekujete u Rusiji na srednji rok, postoje li neke promene koje su izvesne? 

Naš osnovni cilj je da oslobodimo Rusiju, odatle i ime fondacije. Verujem da će se ovo pre ili kasnije desiti. Svi diktatori su prolazni. Ljudi u Rusiji žive sve lošije, nivo korupcije i laži je neverovatan, zahtevi društva se menjaju. Ovakakav režim ima rok trajanja, a ovo nije sprint nego maraton i čini mi se da konačno vidimo svetlo na kraju tunela. Režim je i dalje jak, sigurno da može da opstane još nekoliko godinama, a na nama je da sada radimo domaći, da pričamo o reformama, da pravimo planove i da imamo jasan putokaz kada vreme za reforme dođe.

Ne treba samo da se oslobodimo Putina, već da razmišljamo o daljim koracima, da radimo sa društvom, a posebno sa mladima. Na kraju i da spremamo zapadna društva za jednu novu, slobodnu Rusiju.

 

Pročitajte i: