Foto: iStock
Knjiga Distracted mind je dobar početak da uvidimo na koje sve načine ljubav na ivici zavisnosti prema tehnološkim spravicama onemogućava da budemo fokusirani, efikasni i prisutni.
Kad ste poslednji put čitali knjigu više od sat vremena, a da niste bacili pogled na svoj telefon? Koliko često paralelno pišete mejl, odgovarate prijatelju na poruku i slušate TV u pozadini? Da li dok traje porodični ručak gotovo nesvesno krećete ka svom telefonu kako bi proverili notifikacije? Ukoliko je odgovor da, knjiga Distracted mind je dobar početak da uvidimo na koje sve način ljubav na ivici zavisnosti prema tehnološkim spravicama onemogućava da budemo fokusirani, efikasni i prisutni.
Adam Gazali je američki neuronaučnik, Lari Rosen je psiholog, a njihova knjiga Distracted mind nastala je kao produkt višegodišnjeg istraživanja i mnogobrojnih eksperimenata. Da bi pojasnili zašto tačno ne možemo da se u potpunosti otarasimo svog telefona, autori nas vraćaju u doba naših predaka koji su preživeli, između ostalog, zbog jedne specifične opsesije. U pitanju je poriv za pronalaženjem novih informacija i želja da maksimizujemo količinu informacija koje posedujemo. Kao što je naš mozak evoluirao da traži hranu i optimizuje potragu za hranom na jednom mestu, sličan mehanizam se razvio i kada je u pitanju potraga za informacijama. Prirodno je da želimo da znamo što više informacija i gotovo nesvesno organizujemo svoje okruženje kako bismo mogli da budemo informisani. Ljudi naravno nisu usamljeni u ovome. Istraživanja su pokazala da, na primer, makaki majmuni reaguju slično kada dobiju nove informacije i kada dobiju hranu ili vodu.
Iako je želja za prikupljanjem informacija postojala dosta pre smartfona, ono što je danas drugačije jeste lakoća sa kojom dolazimo do velikog broja novih informacija. Zamislite na trenutak vevericu koja svakog dana odlazi u jedan deo šume kako bi pronašla hranu. Nakon nekog vremena ona postaje svesna da se broj lešnika u tom delu šume smanjuje kako u njemu provodi više vremena i da je možda korisno pronaći drugu lokaciju za odlazak na ručak. Veverica nesvesno sprovodi složenu računicu, razmišlja koliko je daleko potencijalna nova lokacija u odnosu na to koliko hrane je ostalo na aktuelnom izvoru hrane. Sličnu računicu sprovodimo i mi kad odlučujemo koliko dugo ćemo gledati seriju, čitati članak ili provesti vreme na Instagramu. Što više vremena provodimo u jednom delu informacione džungle, mislimo da imamo sve manje koristi i želimo da se premestimo negde dalje, a danas na dohvatu ruke imamo toliko veliki izvor novih lokacija! Društvene mreže, Netflix, možda neki novi podkast, a možda i pročitamo članak koji je tek izašao. Željni smo novih informacija, mislimo da smo konzumirali sve na mestu na kojem smo sada i spremni smo da se što pre prebacimo na sledeći izvor. Koliko minuta tišine u toku dana imate? Koliko je trenutaka u kojima jednostavno ne radite ništa? Ako ste kao većina ljudi, onda je gotovo svaki trenutak postao jedna velika borba da vidimo i čujemo nešto novo. Upravo zato sebe dovodimo u situacije gde stalno posežemo za telefonom i paralelno radimo više stvari odjednom.
Praistorijski mozgovi u hiper -modernom svetu
Gazali i Rosen tvrde da to što je moderna tehnologija omogućila ogroman pristup informacijama ipak ne znači ipak da smo postali dobri u procesuiranju novih saznanja. Kao neke od glavnih problemea oni iznose sveprisutnost multitaskinga, konstatna ometanja i prekide sa kojim se naš mozak bori. Krenemo po mleko i dok dođemo do frižidera već smo zaboravili po šta smo tačno krenuli.
Kako bi pojasnili procese koji se odvijaju u našem mozgu koji mora da žonglira, Gazal i Rosen uvode pojam prekida (interruptions) i smetnji (interference). Smetnje se uglavnom odnose na irelevantne informacije koje nam otežavaju fokusiranje na specifičan zadatak. Smetnja je ukoliko, na primer, krenemo do frižidera i zaboravimo šta smo tačno želeli kad dođemo do njega. Mnogo zanimljiviji pojam su prekidi, zato što su oni nešto što je gotovo jedinstveno za doba u kojem živimo. Prekidi se događaju kada pokušavamo da uradimo više stvari odjednom, odnosno “simultano težimo ka više ciljeva”. Lajkovanje fotografija na Instagramu dok paralelno sedimo na dosadnom Zoom sastanku je klasičan primer prekidanja usled multitaskinga. Iako možda deluju naivno, česte smetnje i prekidi imaju veliki uticaj na naše kognitivne sposobnosti, ponašanje i regulisanje emocija.
Smetnje prilikom ostvarivanja ciljeva (goal interference) mogu biti unutrašnje ili spoljašnje, a Gazali i Rosen ističu i da je za ljude zapravo veoma teško da ne budu ometani ili nefokusirani. Naš mozak je izrazito kompleksan sistem, svaka osoba istovremena ima veliki broj ciljeva, a istovremeno imamo ograničene sposobnosti da procesuiramo informacije ili da ih ignorišemo. Kako da ne budemo rasejani? Ono što je ipak ljudsku vrstu do sada održavalo jeste naša sposobnost da postavljamo i ostvarujemo dugoročne i komplikovane ciljeve, za koje je potrebna velika doza nečega što Gazali i Rosen nazivaju kognitivnom kontrolom. Pažnja, radna memorija i upravljanje ciljevima su delovi kognitivne kontrole i imaju svoje limite. Održavati i raspoređivati pažnju, držati u radnoj memoriji detaljne informacije i paralelno upravljati različitim ciljevima je zaista teško. Postaje još teže kada na sve to dodamo uticaj moderne tehnologije.
Iluzija koju Gazali i Rosen razbijaju jeste to da ljudi zapravo mogu da multitaskuju. Kroz detaljna objašnjenja rada frontalnog korteksa našeg mozga i neuronskih mreža, autori ističu da ukoliko pokušavamo da multitaskujemo mi se zapravo stalno prebacujemo sa zadatka na zadatak i nikada ih ne radimo zaista paralelno. Ukratko, niko nije dobar u multitaskingu i, da ironija bude veća, istraživanja pokazuju da su ljudi koji misle da im to dobro ide zapravo najgori u obavljanju više zadataka paralelno. Dodatno, ukoliko se nalazimo u okruženju prepunom stvari koje nam odvlače pažnju, potrebna je velika kognitivna kontrola kako bismo eliminisali ono što je nebitno za zadatak koji trenutno obavljamo. Ako osećate da ne možete u potpunosti da se koncentrišete na poslu proverite da li vam je telefon u vidnom polju.
Imamo sve informacije koje poželimo na dlanu, ali istovremeno ne možemo da se fokusiramo na ono što je pred nama. Navikli smo se da multitaskujemo, naročito ako gledamo tinejdžere, što je dovelo do toga da nam postaje teško da održavamo pažnju na jednoj stvari duže od nekoliko minuta. Gotovo da ne umemo da budemo sami sa sopstvenim mislima, ističu Gazali i Rosen. Ovo nije nešto što nam samo šteti u privatnom životu. Kolektivno smo manje produktivni u okruženju gde nam je pažnja stalno na novim mejlovima i porukama od kolega, a ne onome što zapravo treba da radimo. Jedna studija koju autori navode pokazala je i da su ispitanici rekli da proveravaju svoj mejl jednom u 15 minuta, dok je praćenje njihove aktivnosti pokazalo da jedna trećina ispitanika provera mejl svakih 5pet minuta. Najgore od svega je možda i to što smo stvorili kulturu u kojoj je ovo zapravo normalno i očekivano – ukoliko ne odgovarate ažurno na mejl (čak iako radite na nečemu zapravo važnom i upit nije hitan), poslodavci na to ne gledaju naročito blagonaklono. To što smo rasejani ipak može imati i mnogo gore posledice, pa Grazli i Rosen deo knjige posvećuju i životima koji su izgubljeni zbog toga što očigledno sve više ljudi ne može da vozi automobil bez periodičnog proveravanja notifikacija na svom telefonu. Istraživanje sprovedeno na američkom Univerzitetu u Juti pokazalo je da osoba koja koristi telefon dok vozi ima iste iste šanse da izazove saobraćajnu nesreću kao neko ko u krvi ima više promila alkohola nego što je dozvoljeno zakonom. Ako ovo nije dovoljno, Grazli i Rosen ističu da su istraživanja pokazala i da samo prisustvo telefona u vidnom polju utiče na to koliko smo fokusirani na razgovore sa prijateljima ili partnerom.
Šta sada?
Nomofobija je strah koji osetimo kada nemamo telefon pri ruci i činjenica da tako nešto postoji dokazuje koliko smo zaglibili. Stoga je Distracted mind obavezno štivo za razumevanje problema sa kojim se suočavamo.
Grazli i Rosen svaku tvrdnju potkrepljuju velikim brojem istraživanja, podataka i brojnim eksperimentima, pa Distracted mind nije samo još jedna knjiga koja hoće da nas natera da promenimo svoj odnos prema internetu, društvenim mrežama i smartfonima. U pitanju je dugogodišnja zabrinutost autora pretvorena u knjgu sa ciljem da nas upozori. Kraj knjige nudi i neke praktične savete na koje možemo da se oslonimo. Prvi korak je da samo postanemo svesni koliko vremena provodimo nefokusirani tako što ćemo instalirati razne alate koji mere vreme koje provodimo na telefonu/laptopu. Moramo da naučimo da se konstruktivno nosimo sa dosadom i anksioznim osećnjima/mislima, pošto su ovo dva ogromna faktora zbog kojih multitaskujemo i ne možemo da se skinemo sa svog telefona. Meditacija, fizička aktivnost i čak možda video igrice koje nas teraju da budemo fokusirani na jedan zadatak mogu pomoći. Sve ovo je ipak besmisleno ukoliko ne sasečemo problem u korenu i prekinemo da koristimo telefon dok pričamo sa nekim ili gledamo seriju. Da ne proveravamo mejl stalno i isključimo društvene mreže ukoliko moramo da se fokusiramo na posao koji obavljamo. Podrazumeva se da ne koristimo telefon dok vozimo. Niko ne kaže da se odreknemo multitaskinga u potpunosti, ali je mnogo češće u pitanju neproduktivan poduhvat, navode autori. Produžite vreme koje posvećujete jednom zadatku pre nego što sebe “nagradite” sa nekoliko minuta na Instagramu. Ili možda samo da odustanemo od ideje da pauze popunjavamo gledanjem u još jedan ekran.
Distracted mind pokušava da nas istinski uplaši koristeći naučni jezik i brojna istraživanja. Bilo je i vreme da se uplašimo.