Foto: iStock
Tekst je deo rubrike „Popularna istorija sa Stefanom Radojkovićem“
Tokom celokupne ljudske istorije bilo je, i po svoj prilici, biće zločina čije namere i opseg dostižu nivo genocida. Zašto je Holokaust, onda, paradigmatičan?
Za razliku od istraživanja istorije i razloga raspada socijalističke Jugoslavije, proučavanje Holokausta predstavlja, danas, jedan od najpotpunije dokumentovanih i izučenih događaja ljudske istorije. Posledično, debate oko karaktera zločina protiv jevrejske zajednice Evrope pre i tokom Drugog svetskog rata praktično ne postoje; još manje u vezi rekonstrukcije samih događaja koji su sačinjavali pokušaj uništavanja jednog naroda tj. genocid.
Sve navedeno ne znači da pred naučnom i laičkom zajednicom, u čijem centru interesovanja jeste izučavanje i čuvanje sećanja na Holokaust, ne postoje savremeni izazovi. Naprotiv! Prilozi o iskrivljavanju istorije Holokausta i odlasku živih svedoka dostupni su na stranicama Talasa. Koga interesuju najnoviji problemi u istraživanjima Holokausta – u suštini, sve upadljivije odsustvo arhivskog rada i primarnih izvora među istraživačima – preporučujem tekst predsednika Odbora za Jasenovac SPC, Episkopa slavonskog Jovana (Ćulibrka).
Međutim, članak pred Vama neće dalje elaborirati pobrojane savremene izazove, već kao i prethodni, ponuditi osnove za njegovo razumevanje i podsticaj za dalje upoznavanje sa temom. Razlozi za suštinski isti pristup kao u prethodnom tekstu iz serijala „Popularna istorija“, ili barem neki od njih, protežu se od potpunog nepoznavanja teme do nepotpunog shvatanja Holokausta od strane potencijalnih čitalaca ovih redova, što posledično vodi ka distorziji njegovog predstavljanja.
Šta je Holokaust?
Holokaust tj. genocid nad jevrejskom zajednicom Evrope (1933 – 1945), otpočinje dolaskom Adolfa Hitlera na mesto kancelara Vajmarske Nemačke i njegove stranke – Nacionalne socijalističke nemačke radničke partije, NSDAP – na vlast 30. januara 1933. Završava se okončanjem Drugog svetskog rata 8/9. maja 1945. godine. Prema Fridlenderu (Saul Friedlander), navedeni period se deli na dve celine, u skladu sa evolucijom proganjanja (1933 – 1939) i potonjeg uništavanja (1939 – 1945) jevrejske zajednice od strane nacističke Nemačke i njenih saveznika.
Ljubiteljima istorije sigurno nije promakla vododelnica, tačnije prelomni momenat kada se proganjanje Jevreja nacističke Nemačke pretvara, postepeno, u njihovo planirano uništavanje; prvo širom Evrope, a onda i u ostatku sveta zavisno od situacije na ratištima. Da, u pitanju je 1. septembar 1939. godine – početak Drugog svetskog rata! Naime, do tog momenta, a na osnovu Nirnberških zakona donešenih 15. septembra 1935. godine, sve osobe percepirane od strane Trećeg Rajha kao pripadnici jevrejske zajednice – nevezano kako su one sebe videle (Jevrejima, Nemcima, građanima Evrope ili sveta) – bile su odstranjivane iz nemačkog društva. Konkretno, ili su se iseljavali iz zemlje ili je aspekt njihovog života trpeo (politički, obrazovni, kulturni, privredni, zdravstveni) odvojenost od ostatka nemačkog društva (praktično getoiziran, samo bez zidova i stražara), tada percipiranog kao arijevskog. Prema procenama USHMM-a (United States Holocaust Memorial Museum), od 522.000 Jevreja nacističke Nemačke, oko 304.000 osoba se odselilo u okolne države.
Paradoksalno, sa pridruživanjem Austrije i okupacijom Češke, a potom i otpočinjanjem Drugog svetskog rata napadom na Poljsku, umesto da Treći Rajh bude oslobođen jevrejskog prisustva on se eksponencijalno uvećavao (na primer, osvajanjem Poljske i napadom na Sovjetski Savez broj Jevreja porastao je za više od 8 miliona). Paralelno, proširivanje okupiranih i anektiranih teritorija nacističke Nemačke ratom dovelo je i do brutalizacije nemačkog društva i države. Posebno nemilosrdno bilo je ratovanje na Istočnom frontu. Svi preduslovi za sistematsko i potpuno uništavanje Jevreja pod vlašću nacističke Nemačke tj. „Konačno rešenje“ jevrejskog pitanja bili su ispunjeni.
Odluka o „Konačnom rešenju“ doneta je u samom vrhu Trećeg Rajha (razgovori Hitlera, Himlera i Geringa, period leto-jesen 1941.), u toku izvođenja Operacije „Barbarosa“, dok je njena operacionalizacija poverena prvom čoveku svih bezbednosnih službi, Rajnhardu Hajdrihu. Upravo po njemu je i nazvana operacija uništavanja Jevreja širom Evrope, zbog koje je u tu svrhu isključivo izgrađeno 6 logora smrti – Helmno, Sobibor, Belžec, Majdanek, Treblinka i Aušvic-Birkenau – te prostrano „carstvo logora“ u slične svrhe, van okupirane Poljske.
Genocid bez presedana u ljudskoj istoriji
Nije slučajno što većina naučnika i laika razume Holokaust kao paradigmatičan slučaj genocida – primer zločina protiv čovečnosti prema kojem se sameravaju svi ostali zločini počinjeni tokom rata i/ili mira – međutim, veći deo njih to radi na pogrešnim pretpostavkama. Ne, Holokaust nije jedinstven događaj u ljudskoj istoriji, rekao bi skoro ljutito Juda Bauer (Yehuda Bauer)! Drugim rečima, tokom celokupne ljudske istorije bilo je, i po svoj prilici, biće zločina čije namere i opseg dostižu nivo genocida. Zašto je Holokaust, onda, paradigmatičan? Zato što je bez presedana, glasio bi odgovor Bauera; zbog njegove: 1) iracionalnosti, 2) univerzalnosti i 3) totalitarnosti.
1) Naime, genocid nad Jevrejima Evrope bio je iracionalan jer nije počivao na pragmatičnim razlozima već iracionalnoj nacističkoj ideologiji koja je tradicionalni antisemitizam (netrpeljivost prema veri i njenim pripadnicima) „unapredila“ u ono što danas poznajemo kao moderni antisemitizam (netrpeljivost prema celoj etničkoj grupi zasnovano na shvatanju o „nižim“ i „višim rasama“). Dakle, ne samo što ne postoji „semitska rasa“ već ni ljudi percipirani kao pripadnici te „rase“ nisu predstavljali realnu niti potencijalnu pretnju novoj državi. Konkretno, jevrejsko stanovništvo činilo je oko 0,75% procenata od 67 miliona stanovnika nacističke Nemačke. Takođe, bili su izuzetno dobro integrisani u nemačko društvo čemu je pomoglo i zajedničko iskustvo I svetskog rata – primer ministra spoljnih poslova Vajmarske Nemačke, Voltera Ratenaua, ubijenog 1922. godine od strane ekstremnih desničara.
Možda i najslikovitiji primer iracionalnosti celog genocida nad Jevrejima jeste sudbina geta u Lođu. Naime, tokom 1943. i u prvoj polovini 1944. godine, nacistička Nemačka je donekle usporila uništavanje jevrejske zajednice iz više razloga. Najpre, rat protiv Saveznika se odužio, što je posledično zahtevalo više radne snage i daleko veću proizvodnju ratnih potrepština. Iz tog razloga, preživeli Jevreji geta u Lođu bili su izuzetno korisni za ratne napore Vermahta proizvodeći odeću za vojsku i nemačku ekonomiju, uopšte. Međutim, i pored vrlo pragmatičnih razloga za njihovu eksploataciju, naređenje iz Berlina bila je eliminacija geta. Lokalni upravnici geta naredbu sproveli su tokom juna 1944. godine, u Helmnu. Slična sudbina zadesila je i Jevreje u ostalim getima, bez obzira na očigledan nedostatak radne snage Trećeg Rajha i sve većih zahteva ratne industrije.
2) Univerzalnost Holokausta ogleda se u poređenju sa drugim genocidima i njihovom teritorijalnom ograničenošću. Ako uporedimo sa genocidom nad Srbima u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, razlike odmah postaju vidljive. Za administraciju NDH i ustaške vlasti nije bilo sporno da Srbi kao narod mogu da postoje, ali ne na teritoriji koja se protezala od Dalmacije do Drave i od Zagreba do Zemuna. Drugim rečima, istočno od reke Drine njihovo postojanje za NDH nije sporno. Slična teritorijalna ograničenost genocida postojala je i kod Osmanskog carstva koje je prvenstveno uništavalo Jermene Male Azije, ali ne i u drugim delovima carstva. Čak i genocid nad Romima, sprovođen u potpunosti u okviru matičnih teritorija Trećeg Rajha, nije sprovođen dosledno na ostalim okupiranim teritorijama (odnosi se isključivo na Rome sa stalnim mestom boravišta koje nacisti nisu videli kao pretnju).
Ako se prisetimo iracionalne komponente Holokausta, postaje nam jasno zašto je uništenje Jevreja bilo globalni poduhvat. Nacističko shvatanje „večnog Jevrejina“ percipiralo je osobe i grupe ljudi iz jevrejske zajednice, slično današnjim teorijama zavera, kao „gospodare iz senke“ plutokratske V. Britanije i SAD-a i komunističkog Sovjetskog Saveza. Ako su uspeli da „zabiju nož u leđa“ carskoj Nemačkoj tokom I svetskog rata (još jedna teorija zavere, široko rasprostranjena među oficirima Vajmarske Nemačke), kontrolisanje drugih država bilo je, da se tako izrazim, prosto k’o pasulj. Naravno, bez obzira na stvaran uticaj i veličinu jevrejskih zajednica u pomenutim zemljama. Posledično, nakon osvajanja celog sveta – jedan od ciljeva rukovodstva nacističke Nemačke – jeste bilo i „Konačno rešenje“ jevrejskog pitanja, prvobitno zamišljeno kao izmeštanje nepoželjnih ljudi na Madagaskar ili neki udaljeni deo osvojenog SSSR-a.
3) Na kraju, totalitarnost ovog poduhvata zaokružuje sliku o Holokaustu, genocidu bez presedana. Pogledamo li ponovo odredbe Nirnberškog zakona i potonje zakonodavne akte vidimo da je osoba definisana kao Jevrejin ako su joj tri od četiri pretka (misli se na bake i dede) Jevreji. Za one sa dva ili jednim pretkom, tzv. mešancima prvog i drugog reda, trebalo je postupiti na sledeći način: 1) oni sa dva pretka tj. „polu-Jevreji“ smatraju se Jevrejima; 2) oni sa jednim pretkom tj. „četvrtinu-Jevreji“ mogu se asimilovati u nemačko društvo. Poenta je da su osobe iz jevrejske zajednice bile krive što su se rodile. Shodno tome, svi pripadnici jevrejske zajednice, bez obzira na njihovu percepciju svog identiteta, od najmlađih do najstarijih i nezavisno od pola, bili su predviđeni za uništenje zajedno sa svim kulturnim i materijalnim dobrima koja su ukazivala na njihov identitet.
Zato i ne čudi što su se u nacističkim logorima, posebno logorima smrti, dešavale pobune odnosno pokušaji bekstva i/ili uništavanja logora, skoro po pravilu, od strane Jevreja (Sobibor, avgust 1943, Treblinka, oktobar 1943. i Aušvic-Birkenau, oktobar 1944. godine). Prema shvatanjima nacističke Nemačke, najbrutalnije metode upravo su primenjivane na njima koji su u „hijerarhiji rasa“ bili na samom dnu i predviđeni za uništenje.
Prepoznati uslove koji dovode do atmosfere mržnje
Umesto da vam ponavljam gotovo ispraznu floskulu o razlogu zašto je bitno učiti o Holokaustu – „da se nikada ne bi ponovilo“ – ukazaću vam na značaj shvatanja genocida nad Jevrejima, ne kao jedinstvenog slučaja pa samim tim i neponovljivog, već kao istorijskog događaja bez presedana (u smislu njegove iracionalnosti, univerzalnosti i totalitarnosti). Poenta jeste da takvi, slični, događaji mogu da se dese i verovatno će se dešavati jer su tokom Holokausta ljudi (Nemci i njihovi saveznici) ubijali ljude (Jevreji).
Jedino što mi kao pojedinci, društva i u okviru institucija možemo da uradimo jeste prepoznavanje uslova koji potencijalno dovode do atmosfere mržnje i netrpeljivosti – naravno, moramo ih i suzbijati – prema Drugom; ako se već nađemo u tački bez povratka, u vrtlogu nasilnog konflikta i progona Drugog, naša odgovornost za čuvanje njegovog/njenog života postaje tim veća jer „ko spasi samo jedan život, spasio je ceo svet!“
Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.