Foto: iStock
Zbog čega se te devojke lakše odlučuju da saopšte svoje iskustvo tumačici položaja zvezda nego policiji ili drugim institucijama? Sve lažu? Ne bih rekao.
Srpski #metoo je u nedelji za nama zasenio i početak masovne vakcinacije. Težina i broj optužbi sa kojima se suočava optuženi pedofil, manijak, sadista i predator Mika Aleksić deluju neodbranjivo i pravda će, nadamo se biti zadovoljena. Kad smo kod pravde… Njegove žrtve će je najverovatnije naći pred institucijama koje za to i plaćamo. Ipak, šta da rade one žrtve (predominantno devojke) koje ne mogu da dosegnu institucije?
Poprilično si sama
U Srbiji se prijavljuje preko 200 slučajeva silovanja, pokušaja silovanja i nedozvoljenih polnih radnji godišnje. Pričamo o onim ženama koje su skupile hrabrost da osveste, pa da progovore, pa da odu u policiju i daju iskaz o onome što im se desilo. Pretpostavimo da su one manjina u moru silovanih, umalo silovanih i onih koje su pretprele nedozvoljene polne radnje.
Po prirodi stvari, za razliku od zaista hrabrih carica Milene Radulović i Ive Ilinčić, ove žene nemaju resurse. Nemaju jak advokatski tim, nemaju javne ličnosti oko sebe, niti su to same, nemaju medije, nemaju podršku uže okoline. Naslovnu stranu će dobiti samo ako postanu najcrnja vest u crnoj hronici.
Ukoliko tome dodamo element autoriteta, kakav je optuženi monstrum imao nad polaznicima svoje školice (usput registrovane kao produkcijska kuća, što govori o tome koliko je bio zaštićen prethodnih 16 godina koliko firma postoji), stvar postaje gora. Strah od neefikasnih institucija je samo jedan u nizu. Kada se to desi na poslu, strah je za karijeru. Kada se desi na fakultetu, strah je i za nastavak studija i za karijeru. Strah je od reakcije roditelja, bliske okoline; strah je od anksioznosti koju ceo proces ponovnog proživljavanja napada nosi. Zbog toga je „što nije do sada prijavila?“ najgluplje i najoholije pitanje za žrtve koje prijavile jesu.
Sjajno je što Milena, Iva i desetine drugih žrtava nisu same – ja sam prvi uz njih.
Ali ogromna većina drugih žrtava je tužno sama.
Do pravde vode dva putića
Jedna od reakcija na slučaj Mika Aleksić je i pokretanje sajta Predatori Srbija, gde se prenose anonimne ispovesti (pre svega) devojaka koje iskazuju svoja iskustva sa serijom mogućih manijaka, među kojima su neki i osvedočeni. U pitanju su univerzitetski profesori, doktori, javne ličnosti, mahom svi na pozicijama manjeg ili većeg autoriteta. Ventil je otvoren i svedočanstva su bljunula iz prljavih cevi memljivih ordinacija i zagušljivih kabineta pravo na net. Više obrazovnih institucija je nakon tih prijava napravilo različite platforme za prijavu sličnih događaja, a kako stvari stoje, susret mogućih žrtava istog mogućeg napasnika dovešće i do kolektivne krivične prijave protiv jednog univerzitetskog profesora. Do sada su mislile da su jedine.
Ipak, ovaj pristup je i sporan. Anonimne ispovesti na internetu su pravno bezvredne, ali mogu da imaju suštinsku težinu. Mogu da naprave problem potpuno nevinim ljudima. Zbog ovoga je pokretačica sajta dobila drvlje i kamenje od strane ljudi koji su inače aktivni podržavaoci srpskog #metoo. I to uprkos podršci koju je dobila od same Milene Radulović.
„Ljudima će život biti uništen, tužiće te pa će im to sutra biti olakšavajuća okolnost kad ih stvarno neko prijavi policiji, samo institucijama i treba prijaviti.“
Sve tačno. Samo – ne dešava se. I za sve to nije kriv sajt Predatori Srbija, niti anonimni iskazi koji se tamo prenose. Za njegovo postojanje krivo je nedelanje institucija, koje usput dalje odbija žrtve seksualnog maltretiranja bilo kog tipa da ga uopšte prijave.
Zato je pravo pitanje koje treba postaviti: Zbog čega se te devojke lakše odlučuju da saopšte svoje iskustvo tumačici položaja zvezda nego policiji ili drugim institucijama? Sve lažu? Ne bih rekao.
Strah pedofila
Društvena osuda često ima veću snagu od pravne. Pravna kazna za stavljanje ruke detetu u međunožje je novčana kazna ili zatvor do tri godine. Trauma izazvana stavljanjem ruke detetu u međunožje je nemerljiva. Šansa da će neko na poziciji autoriteta biti ikako kažnjen jer je stavljao ruke detetu u međunožje je gotovo nikakva. I nastaviće to da radi bez posledica, kao što nam aktuelni slučaj pokazuje. Društvena osuda već može da ga zakoči i da osvesti da nije nedodirljiv. A možda i da mu utera strah u kosti, isti onaj koji je svojim žrtvama unosio.
Popravite institucije i neće biti lova na veštice.