Foto: iStock
Prvo pitanje tiče se fokusa na ulogu žene kao žrtve, a drugo se tiče snebivanja dela javnosti i nepoverljivosti prema navodima žrtava.
Javnost je žestoko potrešena brojnim optužbama za seksualno zlostavljanje polaznica škole glume Miroslava Aleksića. U trenutku pisanja ovog teksta Aleksića je optužilo sedam žrtava, a bez sumnje će ih biti još kada ostale žrtve budu spremne da istupe i
iznesu istinu. To se može očekivati na osnovu sličnih primera seksualnih predatora čiji su slučajevi dokumentovani u svetu. Serijski zlostavljači uspostave svoju poziciju tako da budu okruženi decom, kao učitelji, treneri, lekari i slično, ta uloga im daje autoritet nad decom i poverenje među roditeljima i kolegama. Oni takve pozicije iskorišćavaju godinama na štetu mnogobrojne dece.
Stručna i zainteresovana javnost u Srbiji su reagovale na ovaj slučaj i objasnile mnoge aspekte ovog problema i pružile preko potrebnu podršku žrtvama. Ovde želim da se fokusiram na dva pitanja koja deluju zapostavljeno, mada dozvoljavam da nisam primetio da su na njih ponuđeni odgovori prethodnih dana. Prvo pitanje tiče se fokusa na ulogu žene kao žrtve, a drugo se tiče snebivanja dela javnosti i nepoverljivosti prema navodima žrtava.
Nepotreban fokus na rodnu ulogu žrtve
U diskusijama u vezi sa slučajem zlostavljanja učenica glumačke škole deluje kao da su i pitanjima i u odgovorima u vezi sa ovim slučajem žene žrtve postavljene u inferiornu poziciju u odnosu na potencijalne žrtve muškog roda. Da ne bude zabune, ne želim da pravim nekakav balans među rodnim ulogama generalno ili žrtvama i zlostavljačima. Zlostavljači su skoro prema pravilu muškarci. Žrtve su u najvećem broju slučajeva žene. Ono na šta ja želim da skrenem pažnju je da u situacijama kada su dečaci žrtve seksualnog nasilja, oni se ne ponašaju ništa drugačije od devojčica žrtava seksualnog nasilja. I jedni i drugi se ponašaju kao žrtve. Imajući to u vidu, još je pogrešnije postavljati pitanja koja impliciraju krivicu ili dovode u pitanje bilo koje ponašanje žrtve seksualnog nasilja zato što je ona ženskog roda. Odgovarajući na takva pitanja svi koji želimo da podržimo žrtve možemo da upadnemo u zamku da branimo ponašanje žrtve pravdajući njeno ponašanje. Tako i stručna lica, a i mi ostali umemo da odgovorimo: „Zato što devojčice…“, kao da želimo da kažemo da bi dečaci bili nešto bolji ili drugačiji u toj poziciji.
Kao ilustraciju ću navesti primer serijskog pedofila i osuđenog seksualnog prestupnika Džerija Senduckog (Jerry Sandusky), koji je trideset godina bio pomoćni trener američkog fudbala na prestižnom univerzitetu Pensilvanija. Pored toga imao je organizaciju „Druga milja“ (Second Mile) koja je pružala podršku deci iz siromašnijih porodica, što se zapravo svodilo na pristup sinovima samohranih majki kojima bi on glumio očinsku figuru, kako bi stekao pomenutu poziciju autoriteta i poverenja, koju bi zloupotrebio kako bi seksualno zlostavljao dečake. Senducki je 2012. godine (13 godina nakon odlaska u penziju) osuđen zbog zlostavljanja 45 dečaka i osuđen na 30 do 60 godina zatvora. O detaljima ovog slučaja možete pročitati više u knjizi Malkoma Gledvela „Kako razgovarati sa nepoznatima“.
Ono što je ovde važno je ponašanje žrtava pre i tokom suđenja. Kada je jedan dečak majci objasnio da mu je kosa mokra zato što se tuširao sa Senduckim i pritom opisao neprikladne radnje koje su se dešavale pod tušem, majka nije mogla da veruje, jer joj je sin rekao i da se oseća kao najsrećniji dečak na svetu zato što može da ide na utakmice sa Senduckim. Druga žrtva je tražila od srednje škole da na proslavi mature objave kako je Senducki njegov otac, čak je zvala Senduckog na sopstveno venčanje godinama kasnije. Treća žrtva je, godinama nakon zlostavljanja, sa svojom ženom i decom dolazila da poseti Senduckog i njegovu ženu, uz prijatnu KFC večeru.
Čak ni odrasli muškarci neće nužno mnogo bolje reagovati. Tako je jednog petka uveče, kada nikoga nije bilo na Univerzitetu, drugi pomoćni trener, Majkl Mekkueri (McQueary) zatekao Senduckog u svlačionici ispod tuša kako seksualno zlostavlja dečaka. Mekkueri je u tom trenutku imao 27 godina, 100 kilograma, a visok je 195 santimetara. Senducki je imao 57 godina, bio je go i zlostavljao je dečaka. Mekkueri je ostao ukopan, nije se mešao i zaustavio taj čin, već se povukao, vratio u zgradu i pozvao svog oca koji mu je rekao da dođe kući. Nakon konsultacija sa doktorom koji je porodični prijatelj, Mekkueriju je trebalo skoro dva meseca da Senduckog prijavi upravi univerziteta.
Nepoverenje javnosti i neumesna pitanja
Drugo pitanje tiče se nepoverenja dela javnosti prema navodima žrtava koje onda dovodi do gomile neumesnih pitanja usmerenih ka žrtvama. Ovde ne mislim na one otvoreno maliciozne komentare i pitanja, već na pitanja koja „samo“ izražavaju sumnju ili nepoverenje prema navodima žrtava. Npr. „Ne mogu da verujem da ih je zlostavljao dok su druga deca imala čas u susednoj prostoriji“. Mislim da je ovo pitanje važno kako bismo ljudima koji imaju takva razmišljanja približili istinu i dobili njihovu podršku za osudu ovakvih događaja, umesto da ih napadamo i lepimo im etikete čime ih odbijamo i gubimo podršku u smislu javnog mnjenja.
Pristup „ne mogu da verujem“ u slučaju nekih nečuvenih i strašnih događaja se kod nas često može čuti zato što nam stvarnost obiluje takvim događajima. Tako ste na slavama i porodičnim ručkovima često mogli čuti da neko „ne može da veruje“ da se desio genocid u Srebrenici ili da u Batajnici postoje hladnjače pune leševa kosovskih Albanaca doterane sa Kosova. Tako pojedini detalji iz slučaja silovatelja Mike Aleksića deluju neverovatno.
Teorija povratka istini – zašto je teško prihvatiti?
Psiholog Tim Levin (Levine) za ovaj fenomen ima teoriju koju naziva Teorija povratka istini (Truth-Default Theory). Ona u suštini znači da je naša glavna pretpostavka da su ljudi sa kojima imamo posla iskreni. Na primer, „naša policija kaže da nije dovozila mrtve Albance u hladnjačama“ ili „naš Mika je vrhunski pedagog, ne bi on to radio“. Teško je poverovati.
Ovaj mehanizam funkcioniše čak i u situacijama kada su ljudima deca ugrožena. Ljudi prosto ne mogu da veruju da se dešava to što se dešava. Tako su roditelji slali decu (sinčiće) na ranč Majkla Džeksona gde bi ona bila seksualno zlostavljana. Neko će reći da je to ipak drugačije, jer su dečaci sa Džeksonom bili u drugom gradu ili drugom delu zemlje, pa roditelji nisu mogli da znaju šta se dešava.
Ipak, postoje primeri kada su roditelji prisutni, pa opet ne mogu da poveruju da su im deca zlostavljana. Npr. da im komšija zlostavlja decu u njihovom domu, pravdajući se da mu je lekar preporučio terapiju da spava u istom krevetu sa decom. Posebno se ističe primer serijskog pedofila i zlostavljača Lerija Nasara (Larry Nassar) koji je bio lekar na univerzitetu Mičigen i lekar američke ženske gimnastičke reprezentacije. Njegova specijalnost je bila procedura koja je podrazumevala da on gurne prste u vaginu svojih pacijentkinja kako bi im „masirao mišiće i tetive koji su se skratili zbog napornih treninga“. To je radio bez pristanka i bez rukavica. Osuđen je na doživotni zatvor.
Ono što je važno za ovu priču su ispovesti roditelja sa suđenja. Ispostavilo se da je on zlostavljao devojčice i dok su njihovi roditelji bili u istoj prostoriji! Jedna devojčica se požalila majci da ju je doktor neprikladno dodirivao „tamo dole“. Majka nije mogla da veruje da je to moguće, zato što je otac bio sa ćerkom na pregledu. Pozvala je muža i pitala da je bio u prostoriji tokom celog pregleda. On je rekao da jeste, pa je majka mislila da je nemoguće da bi doktor zlostavljao ćerku pred ocem. Druga majka je primetila da doktor ima erekciju tokom pregleda njene ćerke. Pomislila je „Jadničak“, nemajući pojma da se on u tom trenutku seksualno zadovoljava zlostavljajući njenu kćer.
Pronaći saosećanje ispod slojeva srama
Poenta je da su slučajevi seksualnog zlostavljanja zakomplikovani dodatnim slojevima srama i poricanja, bez obzira na rod žrtve. Posebno kada su zlostavljači poznati i ugledni muškarci poput Senduckog, Nasara, Aleksića ili Majkla Džeksona. Stoga ne treba žrtvama stavljati na teret rodne uloge i stereotipe. Njima je dovoljno teško iskustvo i uloga žrtve, posebno kada istupaju u javnost. Zato im treba pomoći i pružiti svu moguću podršku, ohrabrenje i poverenje.
Slično tome, važno je da uprkos svom bolu i gnevu koji osećamo ne budemo agresivni prema ljudima koji izražavaju sumnju prema navodima žrtava. To je ljudska osobina od koje pate čak i roditelji čija su deca zlostavljana. Važno je da tim ljudima pomognemo da razumeju šta se dešava, da prihvate istinu i pokažu saosećanje za žrtve. To je način da pridobijemo preko potrebnu podršku javnog mnjenja za osudu zlostavljača i zaštitu žrtava u društvu i zemlji u kojoj su mnogi spremni da iz interesa brane različite zlostavljače, palikuće i ubice.
*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.
Asistent na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu