Foto: iStock
Kako da od grudve besa u stomaku stvorimo revoluciju i svet u kojem je seksualno uznemiravanje anomalija, a ne pravilo?
Za većinu žena je čitanje ispovesti druge žene koja je pretrpela seksualno uznemiravanje užasno iskustvo. Ne samo zbog empatije koja se instinktivno javi, već i zbog jezive sličnosti iskustava. Kao da je neko magično uradio copy/paste i podario ženama gotovo istovetne užasne događaje koje čitavog života vuku na dnu neke mentalne torbe. Upravo zato je veliki broj žena osetio grudvu besa u stomaku nakon što je glumica Milena Radulović zajedno za još 5 devojaka optužila beogradskog instruktora glume Miroslava Aleksića za silovanje i seksualno uznemiravanje.
Šta sad da radimo sa tom grudvom besa? Kako da od grudve besa u stomaku stvorimo revoluciju i svet u kojem je seksualno uznemiravanje anomalija, a ne pravilo?
Leaving Neverland
Slučaj Aleksića spada u naročito strašnu podgrupu seksualnog uznemiravanja. U pitanju su situacije kada osoba od autoriteta iskoristi svoju moć nad detetom ili tinejdžerom koje im veruje i koje misli da je sve što odrasla osoba uradi za njihovo dobro. Kao svaka predatorski naklonjena životinja, Aleksić je vrebao svoje žrtve u grupi dece i tinejdžera koji su sanjali o glumačkoj karijeri koju je upravo on mogao da im pruži. Kroz ispovesti žrtva, ali i drugih polaznika ove glumačke škole, dobili smo tipičnu skicu zlostavljača: govori vam da je on jedina osoba kojoj možete verovati, postavlja se kao figura autoriteta i vaš ultimativni saveznik. Sličnu dinamiku opisala je i glumica Iva Ilinčič (koja je u međuvremenu takođe optužila Aleksića za seksualno uznemiravanje) u intervjuu za Blic, kada je rekla da su mnogi članovi njene glumačke grupe zaista osećali veliku ljubav prema Aleksiću.
Kako da pomiriš da ti nešto užasno čini neko koga gledaš sa puno poštovanja i ljubavi? Jako teško, što objašnjava i tišinu. Za one koji nisu imali slično iskustvo, ovo deluje kao gotovo nepomirljiva kombinacija, ali je zapravo jako česta. Bacite pogled samo na dokumentarac Leaving Neverland u kojem dve žrtve pop ikone Majkla Džeksona opisuju do detalja dugogodišnje zlostavljanje od strane nekoga koga su videli kao mentora i voleli na trenutke više od svojih roditelja.
Kako onda da sprečimo da se ovo događa u budućnosti? Gde god da postoji velika doza diskrecije, odnos autoriteta i kultura ćutanja postoji mogućnost da se dogodi zlostavljanje. Stoga je važno da pod veliku lupu stavljamo one koji se nalaze u ovakvim odnosima sa decom (učitelji/treneri/sveštena lica), ali i da sa decom govorimo o tome šta je normalno u odnosima sa drugim odraslim osobama. Iako je deci i tinejdžerima često jasno da ih neko povređuje, ne mogu da uvide šta je problematično u svemu tome, osim ako unapred nemaju makar blagu sliku o tome kako zlostavljanje izgleda. Razgovarati o seksualnom nasilju je neprijatno iz istog razloga iz kojeg je i razgovor o seksu neprijatan, ali je jedan od onih koji mora da se vodi.
Mlade žene koje obećavaju
Pored specifičnih okolnosti pod kojima se zlostavljanje dogodilo, toliko toga u pričama devojaka koje su prijavile Aleksića podseća na iskustvo koje su mnoge žene imale ili o kojem su čule od drugih žena. Osećaj krivice, bespomoćnost, strah, suprotstavljena osećanja i želja da se pobegne iz svoje kože. Ova osećanja toliko su poznata velikom broju žena, da postoji čitava niša filmova o ženama koje nakon seksualnog zlostavljanja postanu te koje kreću da dele pravdu (štivo za naredno čitanje – film Promising Young Women). Trauma koja postane bes je naravno samo jedan od mogućih ishoda nakon zlostavljanja. Često je i povlačenje u sebe, duboko nepoverenje prema ljudima i potiskivanje straha i stida. Višegodišnja trauma koja stoji i čami u delu mozga sve dok ne odlučimo da se sa njom suočimo.
Stoga je normalno ako nakon čitanja ispovesti Milene Radulović ili Marije Lukić poželiš da spališ sve odavde pa do Sidneja. Pa se onda setiš i onog profesora iz srednje škole koji je uvek neprimereno blizu na časovima sedeo pored nekih devojčica u razredu. Pa se onda setiš i profesora na fakultetu koji je bacao neprimerene seksualne šale tokom predavanja, dok je delio katedru sa profesorima koji su optuženi, ali ne i otpušteni zbog sekusalnog uznemiravanja. Tu dođe i toliko priča drugarica, poznanica, prijateljica koje sve imaju istu strukturu i poruku. Još ako na sve to dodamo da i dalje postoje ljudi koji jednostavno ne prihvataju raširenost seksualnog uznemiravanja i žele da o tome trube na društvenim mrežama, bes je jedino što imamo. Ipak, bes nas ne vodi daleko. Kao što je briljantno pokazala hrvatska glumica Jelena Veljača u intervjuu sa Aleksandrom Stankovićem postoji zaista deo populacije, sačinjen većinski od muškaraca, koji jednostavno ne razume na koji način funkcioniše seksualno uznemiravanje, dinamika moći između muškaraca i žena i sve razloge iza toga zašto se o zlostavljanju ćuti godinama. Zašto ne razumeju? Da li zbog toga što niko ne priča o tome? Zato što nas niko nigde nije naučio šta je afirmativan pristanak na seks, gde treba povući granice i zašto “ne” zaista to i znači? Da li možda zato što se plaše da će i oni biti nekada na poziciji onog optuženog? Šta god da je u pitanju, nećemo otići daleko ako se zaustavimo nad zgražavanjem i besom.
Svaka revolucija počinje jednim činom hrabrosti koji onda poput domina izazove lavinu besa i kolektivnog preispitivanja. Da bi se pak promenila društvena norma, potrebno je mnogo više od toga. Da razgovaramo sa muškarcima. Da od malena decu u školi naučimo šta je prihvatljivo. Da olakšamo svaku pravnu prepreku koja stoji pred žrtvom. Prvi korak je ipak načinjen i hvala devojkama koje su taj korak za sve nas učinile. Sad je na nama da odlučimo šta ćemo sa besom.
Pročitajte i: