Ko ulazi u ring - dijalog vlasti i opozicije
Boban Stojanović

Politikolog, doktorand na Fakultetu političkih nauka

Vreme čitanja: 5 minuta

Foto: iStock

Sada je pitanje ko, kako i o čemu će razgovarati, na šta će svaka od strana pristati i šta su garancije i mehanizmi kontrole koji će postojati.

 

Uskoro bi trebalo da počne nekakva treća runda dijaloga između vlasti i opozicija u Srbiji. Namerno pišem opoziciju u množini jer vrlo često izgleda da su razlike u društvo mnogo teže premostive između različitih delova opozicije nego između vlasti i opozicije. Nakon prve runde na FPN-u u kojoj se borba okrnjila, druge u parlamentu u kome nije ni bilo prave borbe između vlasti i opozicije iako su bili prisutni međunarodni posrednici, sada dolazimo do nove – treće runde od koje mnogi imaju velika očekivanja. I zaista, bojkot izbora je doveo do toga da se Evropski parlament mora ozbiljno uključiti u rešavanje konflikta između vlasti i bojkot opozicije, kako bi od Srbije napravio makar nešto što ima iole obris demokratije i kako bi političku borbu vratio u institucije (izbori, Narodna skupština, skupštine lokalnih samouprava i slično).

 

O čemu se pregovara?

Iako su česte izjave evroposlanika o tome kako je primarni zadatak da se razgovara sa partijama u parlamentu, siguran sam da je i Vladimiru Bilčiku, izvestiocu Evropskog parlamenta za Srbiju, jasno da će on u stvari biti angažovan na tome da posreduje između vlasti i onih partija koje nisu prihvatile učešće na nedemokratskim izborima i da rezultat njegove misije mora biti takav da se izborni uslovi poprave a da se opozicija vrati u institucionalizovani život. Naravno da opozicija želi da se sve popravi, a vlast da se ništa ne popravi i tu ništa nije sporno. Sada je pitanje ko, kako i o čemu će razgovarati, na šta će svaka od strana pristati i šta su garancije i mehanizmi kontrole koji će postojati. Bez garancija i mehanizama kontrole – izmene na papiru ili određene personalne izmene nisu od neke važnosti za život u Srbiji i nisu garant da će se zakon i Ustav poštovati. Suština pregovora jeste da se obezbede uslovi za iole poštene i slobodne izbore. To je upravo ono što je bio cilj bojkota, da taj čin dovede do toga da se naredni izbori dočekaju u boljem okruženju i da se situacija popravi.

 

Koji su realni rokovi da bi pregovori imali smisla?

Već sada se izuzetno kasni sa početkom. Opozicija je u prethodne dve godine često isticala potrebu toga da se uslovi promene prvo 6 meseci pred izbore, pa 6 do 9 meseci, pa 9 meseci pred izbore. Nije poenta kada će pregovori početi, već da se završe najkasnije do jula/avgusta tekuće godine i da se krene sa sprovođenjem dogovorenog u tom periodu. Posebno zato što su redovni predsednički izbori u aprilu 2022. godine, izbori u Beogradu mogu biti u martu ili aprilu, a već je Vučić najavio da će svi izbori (zajedno sa vanrednim parlamentarnim) biti početkom aprila. Cela ova priča se mora završiti u narednih 6 meseci ukoliko neko želi da ima smisla. Neko bi rekao više nego dovoljno vremena, neko bi bio i sumnjičav.

Podrži Talas

Podrži Talas

 

Akteri iz vlasti jasni, na strani opozicije više platformi

Sa strane vlasti situacija je više nego jasna. Tu imamo koaliciju oko SNS-a, koaliciju oko SPS-a i SPAS. Ove tri partije su okosnica vlasti, a manji koalicioni partneri naprednjaka i socijalista mogu da budu prisutni. Opoziciju u Srbiji možemo okarakterisati kao bilateralnu, odnosno izuzetno podeljenu, a po nekim pitanjima delovi opozicije su bliži vlastima nego međusobno. Opozicionih partija i pokreta ima preko 20, a možda i 30 – sa različitim uticajem i snagom, odnosom prema vlasti i ostatku opozicije. S obzirom na karakter i cilj ovih pregovora i posredovanja, a to je vraćanje opozicije u političke institucije, ovo su morali da budu pregovori vlasti i bojkot opozicije (jer cela ideja kako prve, tako i ove treće runde dijaloga jeste vraćanje bojkot opozicije u politički sistem). Savez za Srbiju kao nosilac bojkota je prestao da postoji, Udružena opozicija Srbije ne nastupa jedinstveno, mešaju se bojkot stranke i one koje su izašle na izbore i ovo već sada ne izgleda dobro. Iako sam zagovornik teze da je sa strane opozicije morala da postoji upravo jedna takva strana, grupisana, zajednička, složna, sa jedinstvenim zahtevima, jasnim pregovaračkim okvirom i pojedincima koji će da je predstavljaju – svestan sam da od toga nema ništa. Biće više platformi, više različitih zahteva, više pregovarača – ali se nadam da će se to svesti na dve grupacije.

 

Posrednik može biti samo EP, ne i Predsednik

Što se tiče posrednika, to je Evropski parlament. To nisu i ne mogu biti ni Ivica Dačić, a posebno ne Aleksandar Vučić. Prema našem Ustavu predsednik Republike Srbije bi trebalo da bude predsednik svih građana i da oličava državno jedinstvo i u tom institucionalnom dizajnu mogu da nađem obrazloženje zašto bi neko mogao da predloži da upravo predsednik bude medijator. Međutim, između institucionalnog dizajna i političke prakse – razlika je velika. Aleksandar Vučić je šef najveće partije vlasti – de facto partije koja ima apsolutnu vlast (što mu između ostalog i daje moć koju ima, a ne to što je izabrani predsednik Republike) i kao šef najveće partije vlasti može biti samo učesnik dijaloga u kome je zainteresovana strana. Slična je situacija i sa predsednikom Narodne skupštine. I Ivica Dačić je šef partije koja je u vlasti i on je zainteresovana strana u ovim pregovorima sa strane partija vlasti. Dačić može da pomogne evroparlamentarcima oko tehničkih stvari u vezi sa Narodnom skupštinom, ali on nikako ne može biti posrednik.

Mogli su su čuti i predlozi kako opozicija treba da pošalje neke ugledne nestranačke ličnosti sa kredibilitetom, kao i to da bi civilno društvo trebalo da učestvuje. Civilno društvo uvek može da daje svoje sugestije i već su ih dali – od CRTA-e, CeSID-a, Transparentnosti Srbija, BIRODI-ja itd, postoji niz preporuka za unapređenje izbornog procesa i to već svi znaju i svi su upućeni. Takođe, ovo moraju da budu politički (partijski) pregovori i to na najvišem nivou. Nema dodatnih posrednika. Političari partija iz vlasti i političari partija iz opozicije sede i pregovaraju uz posredovanje političara iz Evropskog parlamenta. Takođe, u pogledu predstavnika – ukoliko sa strane vlasti sede potpredsednici ili članovi predsedništva, glavnih ili izvršnih odbora tih partija, opozicija takođe na pregovore ide sa istim nivoom predstavnika.

 

Šta su zahtevi?

Videli smo svakakve predloge u medijima prethodnih dana. Neću se baviti detaljima i formom iako bih mogao da nađem niz zamerki, ali to nije poenta ni ovog teksta, a ni tih zahteva. Skoro sve se zna i svi znamo šta je potrebno Srbiji da bi imala iole slobodne i poštene izbore. Spomenuću samo to da je od forme mnogo važnije šta će biti garancije za realizaciju dogovorenog i šta će biti mehanizmi kontrole. Dodatno, zahtev za razdvajanjem izbora (npr. izbora u Beogradu od ostalih – i na stranu to što je opozicija morala od 22. juna prošle godine da zahteva vanredne izbore u Beogradu) je poslednje na šta će SNS da pristane. Ukoliko opozicija uspe za to da se izbori, to će biti jedan veliki korak i pokazatelj da postoji snažan pritisak (unutrašnji i spoljni) na Vučića.

Pročitajte i:

*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.