Mikro preduzeća najugroženija – kakve mere su nam potrebne?
Mihailo Gajić

Urednik ekonomskog sadržaja

Vreme čitanja: 5 minuta

Foto: iStock

Nelikvidnost (nemogućnost izmirivanja kratkoročnih obaveza) je hronična u celokupnoj privredi, ali u posebnom problemu nalaze se mikro preduzeća. Trebalo bi ovo imati u vidu kada se razmišlja o nekim novim ekonomskim merama za pomoć privredi, ali treba težiti i nekim strukturnim promenama koje bi povećale likvidnost u privredi.

 

Likvidnost preduzeća možemo da pratimo na osnovu dva pokazatelja, opšteg i reduciranog racija likvidnosti. Ova dva finansijska racija računaju se na osnovu podataka iz finansijskih izveštaja koja su preduzeća dužna da predaju Agenciji za privredne registre (APR). Opšti racio likvidnosti je odnos obrtnih sredstava (zaliha, gotovine i kratkoročnih potraživanja) i kratkoročnih obaveza, a reducirani racio likvidnosti je odnos obrtnih sredstava umanjenih za zalihe i kratkoročnih obaveza.

Likvidnost podrazumeva da preduzeća imaju dovoljno spremnih sredstava da mogu da odgovore na svoje obaveze u kratkom roku. Nelikvidnost ne znači da su preduzeća prezadužena ili da kreiraju gubitke: preduzeća mogu i dalje da budu profitabilna i da njihovi problemi sa izmirivanjem obaveza budu samo kratkoročne prirode. Koliko treba da iznosi racio likvidnosti zavisi od oblasti u kojoj posluje pojedinačno preduzeće, da li ima pristup nekoj kreditnoj liniji (u tom slučaju će minimizirati količinu gotovine zbog lakog pristupa kreditu, pa će i racio biti niži), a takođe i od strukture zaliha: visok racio koji se bazira na stoku zaliha koje nisu lako utužive jer je u pitanju neka roba koja se teško prodaje, nije garancija likvidnosti. U svakom slučaju, neka opšta preporuka je da opšti racio likvnosti treba da iznosi oko 2, a redukovani racio likvidnosti oko 1 da bi se smatralo da se preduzeće nalazi u bezbednom stanju.

Kao što nam pokazuju grafikoni, likvidnost celokupne privrede značajno je niža nego što su ove idealne vrednosti datih racija. Problem nelikvidnosti prisutan je u celoj privredi: opšti racio likvidnosti je gotovo dva puta niži, a reducirani racio je niži za gotovo 40%.

Mikro preduzeća najugroženija – kakve mere su nam potrebne?

Opšti racio likvidnosti privrede 2019, prema veličini preduzeća. Izvor: Republički zavod za statistiku.

 

Mikro preduzeća najugroženija – kakve mere su nam potrebne?

Reducirani racio likvidnosti privrede 2019, prema veličini preduzeća. Izvor: Republički zavod za statistiku.

 

Ipak, najviše su pogođena mikro preduzeća, koja zapošljavaju do 9 zaposlenih. Najviše racije likvidnosti imaju mala (10-49 zaposlenih) i srednja preduzeća (50-249 zaposlenih), a za njima velika preduzeća (preko 250 zaposlenih). Redukovani racio likvidnosti kod mikro preduzeća iznosi polovinu, a opšti čak daleko manje od polovine preporučenih vrednosti. Ovo znači da bi mikro preduzeća bila najviše pogođena kratkoročnim smanjenjem prometa jer nemaju puno rezervi da to nadomeste. Naročito nakon jedne već finansijski iscprljujuće godine u kojoj je u nekim oblastima došlo do velikog pada prometa (lične usluge, ugostiteljstvo, saobraćaj itd): to malo rezervi što je bilo do sada se i potrošilo.

Ono što je posebno zabrinjavajući problem jeste da sa godinama dobrog poslovanja zapravo nije došlo do povećanja vrednosti racija likvidnosti kod mikro predzeća, iako su privredna društva 2015-2019. godine beležila pozitivne poslovne rezultate (što se u konačnici vidi i u rastućim godišnjim stopama ekonomskog rasta). Likvidnost je porasla u segmentu malih, srednjih i velikih preduzeća, ali je pored toga niska likvidnost ostala jedan od hroničnih problema privrede u Srbiji. Ovo posebno važi za pomenuta mikro preduzeća pošto se stanje kod njih čak i pogoršalo u odnosu na 2015. godinu.

Likvidnost mikro preduzeća 2015-2019. Izvor: Republički zavod za statistiku.

 

U mikro preduzećima u Srbiji tokom 2019. bilo je zaposleno 164,000 radnika. Ovom broju trebalo bi prirodati i još 377,000 preduzetnika i zaposlenih kod njih pošto su i preduzetnici u hroničnim problemima sa likvidnošću ili mogu u njih još lakše zapasti. Shodno tome, ukupan broj radnih mesta koja su ugrožena usled problema sa likvidnošću su gotovo 540,000.

Mikro preduzeća najugroženija – kakve mere su nam potrebne?

Broj zaposlenih u privredi 2019, u 000, prema veličini preduzeća. Izvor: Republički zavod za statistiku.

 

Ekonomske mere koje je prošla Vlada bila primenila išle su u prilog povećanju likvidnosti privrede: odloženo je plaćanje poreza i doprinosa na zarade, potom poreza na dobit, i puštena je šema kredita za likvidnost preko Fonda za razvoj i šema državnih garancija za kredite kod poslovnih banaka. Pored toga, isplaćene su prvo tri minimalne mesečne zarade za zaposlene, potom dva puta po 60% minimalne zarade. Ovo je sve smanjilo rashode preduzeća, i omogućilo im predah. Ali korona kriza traje duže nego što se to prvobitno očekivalo, pa se postavlja pitanje da li bi trebalo još nešto preduzeti da bi se pomoglo preduzećima da preguraju do rešavanja ove situacije. Jer i prethodni poreski rashodi koji su prebačeni za narednu godinu sada dolaze na naplatu.

Podrži Talas

Podrži Talas

Država je već najavila novu – staru šemu isplate dela zarada za zaposlene. Da bi ovaj program bio svrsishodan i efikasan, trebalo bi da on bude ciljan – da se isplaćuje samo preduzećima koja imaju zabeležen pad prometa u prethodnoj godini, umesto svima. Time bi se omogućilo da se za ovaj program izdvoji značajno manje sredstava, ili da on bude izdašniji. Drugo, likvidnost privrede se može unaprediti i drugim sredstvima, koja su pod potpunom državnom kontrolom a sa sobom ne nose fiskalne gubitke. Prvi je da država sama ne kreira lanac nelikvidnosti time što ona kasni sa plaćanjima: još 2012. bio je usvojen Zakon o rokovima plaćanja koje brojne državne institucije nisu poštovale, pa je zato bio uveden sistem rigoroznih kontrola ali je i on napušten, da bi 2016. bio usvojen novi Zakon, sa još oštrijim rokovima plaćanja. Opštine i zdravstvene ustanove su bile identifikovane kao posebno problematični delovi javnog sektora, često sa višemesečnim kašnjenjem u plaćanju, iako je rok plaćanja za entitete iz javnog sektora 45 dana (60 dana za privatni sektor). Država je bila unela još problema u ovom procesu velikim kašnjenjem za povraćaj PDV-a: iako su ovime bila pogođena prvenstveno velika preduzeća, ovo se sve spustilo do svih u celokupnoj privredi. Država je to pravdala proverama zbog mogućih zloupotreba. Dodatni problem je to što u tako nelikvidnoj privredi postoji zakonska odredba da se porez na dodatu vrednost (PDV) plaća po izdavanju fakture, a ne u trenutku njene naplate, što u praksi znači da kompanije PDV plaćaju danas, da bi onda na novac čekale mesecima. Ovo najviše pogađa manja preduzeća, jer su sudski postupci skupi i dugotrajni u Srbiji, pa se ne isplati tužiti dužnike za neispunjavanje obaveza osim ako nisu u pitanju veoma veliki iznosi koji se dugo ne plaćaju.

Kada bi država rešila da primeni ove tri stvari – da pomoć za likvidnost isplati samo pogođenim preduzećima, da spreči gomilanje obaveza državnih entiteta i da plaća svoje obaveze na vreme, kao i da obavezu PDV-a prebaci na dan naplate fakture – došlo bi do smanjenja lanca nelikvidnosti u celokupnoj privredi. Privreda bi prodisala, bilo bi manje problema u poslovanju, a i smanjila bi se opasnost za gubitak gotovo 540,000 radnih mesta koja su najviše pogođena ovim problemima.

Pročitajte i: