Foto: iStock
Ono što možemo da uradimo jeste da kreiramo takvo okruženje koje će pomoći razvoju novih tehnologija: to znači slamanje postojećih kvazimonopola državnih preduzeća i liberalizaciju regulisanih sektora za ulazak novih tržišnih igrača.
Postojeća tehnologija može da ima posledice na to koja tehnologija će se koristiti u budućnosti i da samim tim ubrza ili uspori transfer nove tehnologije. Brži transfer tehnologije znači rast produktivnosti, i posledično viši ekonomski rast i rasta plata; sporiji transfer tehnologija suprotno tome vodi ka stagnaciji. To što Srbija nije tehnološki razvijena danas može, prilično paradoksalno, da nam olakša transfer nekih tehnologija u budućnosti.
Kako stara tehnologija može da usporava primenu nove?
Jedan primer jeste upotreba električnih mašina u američkoj industriji. Iako je Tomas Edison patentirao centralnu elektro-stanicu 1881. godine, još 1910. je samo 25% američke industrije koristilo električne mašine, dok je velika većina i dalje koristila centralnu parnu mašinu za rad.
Glavna prepreka tome da električne mašine zamene parne bio je to što je ova promena zahtevala promenu celokupne fabrike – pošto su parne mašine sa sobom nosile velike fiskne troškove, najisplativije bilo je napraviti jednu centralnu parnu mašinu, pa onda oko nje dizajnirati ostatak fabrike tako da se omogući da se ostale mašine na nju prikače kaiševima. Električni motor, naravno, imao je mogućnost da bude ugrađen u svaku pojedinačnu mašinu, tako da nije bilo potrebe za centralnim generatorom – to je imalo velikih prednosti jer je sada fabrika mogla da se gradi nezavisno njega, i da se tako optimizuje prostor i kretanje materijala kroz njega. Osim toga, ako bi došlo do kvara na bilo kojoj mašini, prethodno je morala da se zaustavi parna mašina da bi se on otklonio što znači da bi sa radom stala cela fabrika, dok bi sada bila isključena samo pokvarena električna mašina a ostatak fabrike bi nastavio nesmetano da funkcioniše. Međutim, ovi visoki fiksni troškovi izgradnje centralne radne stanice značili su da se ne bi isplatila samo promena napajanja – zamena parne mašine električnim motorima sa sobom je stoga nosila prilično visoke troškove reorganizacije prostora. Zato je prodor ove nove tehnologije bio jako spor – ona je brzo napredovala tek onda kada su protokom vremena takve stare fabrike izgubile na vrednosti depresijacijom, pa se isplatilo podići potpuno novu fabriku. Shodno tome, izbacivanjem starih proizodnih pogona i građenjem novih udeo elektirfikovanih fabrika je do 1930. dostigao 80%.
Uticaj šireg okruženja kao što su vrednosti i regulacija
Pored toga, na proces usvajanja tehnologije utiče i društveno okruženje. Stari Grci su imali dovoljno genijalne naučnike koji su izumeli parnu mašinu; ali nikome nije bilo palo na pamet da taj izum koristi za bilo šta važnije od otvaranja vrata hramova u religijskim ceremonijama, što je činilo da izgleda kao da ih otvara sam Zevs, a ne skriveni mehanizam. Samom proizvodnjom se nisu bavili preduzetnici koji su želeli da smanje troškove i povećaju proizvodnju, već su umesto njih radili robovi – elita se bavila državnim poslovima i filozofijom, kao jedinim dostojnim aktivnostima ljudi svog ranga.
U situaciji kada postoji državni monopol na neku delatnost, kao na primer preko postojećeg javnog preduzeća, sporije će doći do primene nove tehnologije, u poređenju sa nekim sličnom situacijom gde postoji konkurencija barem nekoliko preduzeća u pružanju date usluge. Konkurentski pritisak je ono što će preduzeća naterati da pronađu nove ili primene postojeće tehnologije da bi smanjili troškove i unapredili svoju uslugu. Bez ovog pritiska, jer je zakonski ograničen ulazak konkurencije u neku tržišnu granu, javno preduzeće nema podsticaje da bude tehnološki inovator niti da bilo šta drugo posebno menja.
Nova tehnologija kreira i pobednike i gubitnike
Nova tehnologija putem „kreativne destrukcije“ stvara nove načine poslovanja i proizvodnje, kao i nove proizvode. Na pitanje kako da bolje prevozi putnike, fijakerista u Londonu u XIX veku bi rekao: „Dajte mi više konja.“ Nasuprot tome, preduzetnik bio rekao: „Hajde da probamo da stavimo motor sa unutrašnjim sagorevanjem na točkove.“ Ali tehnološkim promenama dobijaju samo oni koji imaju znanja i veštine kompatibilne sa novom tehnologijom – a gube oni koji imaju znanja i veštine povezane sa starom tehnologijom koja nestaje. Hiljade konjušara je izgubilo posao zbog uvođenja automobila u saobraćaj. Da su oni bili dobro politički organizovani, u jedan sindikat, moguće je da bi uličnim protestima i sličnim akcijama uspeli da spreče ili barem značajno uspore ovakve promene. Nije da nisu probali – u pojedinim zemljama su krajem XIX veka uspeli da se izbore da ispred svakog automobila mora da korača čovek sa crvenom zastavom koji će ljude da upozorava na nadolezeće strašno vozilo.
Protest gubitnika tehnoloških promena može da bude još jedan faktor koji će da spreči difuziju nove tehnologije, ili barem da je oteža ili odloži. Kod nas se to skorije videlo sa novim tehnološkim rešenjem naplate taksi prevoza: taksisti su protiv CarGo platforme izašli u masovne proteste, da bi sprečili konkurenciju koja im je oduzimala deo prometa. Usled toga CarGo, iako i dalje posluje u Srbiji, sada je u nekom polulegalnom statusu koji se od strane političara više toleriše dok previše ne zasmeta, nego aktivno podržava. Iako je glavni razlog za protest taksista bila niža cena i konkurencija u prevozu putnika od strane CarGo, ovime je u praksi sprečena proliferacija nove bezgotovinske tehnologije u naplati taksi prevoza. Neki taksi prevoznici imaju čitače kartica pa se vožnja može platiti i karticom, ali nijedan od njih nema plaćanje preko mobilne aplikacije, dok to nije, dosta nakon pojave CarGo, počeo da nudi Yandex.
Nedostatak tehnologije može da ubrza apsorpciju nove
Dva austrijska inženjera su 1952. izmislila novu peć na kiseonik i probali su da je prodaju američkim čeličanama, koje su koristile otvoreno ložište. Pošto je usvajanje ove tehnologije značilo visoke troškove zamene ložišta, Amerikanci su odbili. Ovakve peći su potom prodate u Japanu koji se tek počeo opravljati od velikih ratnih razaranja u II svetskom ratu gde je većina čelične industrije bila uništena. Ovaj novi proizvodni proces je smanjio troškove proizvodnje za 10-20%, i vremenski ga znatno skratio. Čelik je sada mogao direktno da se lije u ploče, umesto da se prvo izlivaju poluge koje bi kasnije morale ponovo da se prekrajaju i tek onda valjaju u ploče. Posledica je bila veliki napredak japanskih čeličana u odnosu na američke.
Pouke za Srbiju
Imajući u vidu tehnološku nerazvijenost Srbije u poređenju sa uspešnim zemljama iz Centralne i Istočne Evrope, postavlja se pitanje kako da olakšamo difuziju nove tehnologije da bi se razvila privreda. Paradoksalno, to što Srbija nema neke tehnologije jer su one u međuvremenu nestale usled raspada jugoslovenskog tržišta, rata, sankcija i bombardovanja, možda može da nam olakša primenu nove tehnologije, jer to znači da su uklonjene prepreke njihovoj primeni. Međutim, ovo dosta zavisi i od postojećeg znanja – da li su ova tehnološka znanja sačuvana u Srbiji da mogu da se nadograde što bi olakšalo primenu novih tehnologija u praksi. To ostaje nepoznanica, i verovatno zavisi od slučaja do slučaja. Ono što možemo da uradimo jeste da kreiramo takvo okruženje koje će pomoći razvoju novih tehnologija: to znači slamanje postojećih kvazimonopola državnih preduzeća i liberalizaciju regulisanih sektora za ulazak novih tržišnih igrača, kao što je u drugim evropskim zemljama. Državni činioci moraju da postave i neki sistem koji bi sprečio da gubitnici tehnoloških promena zaustave, bilo privremeno bilo trajno, primenu novih tehnologija.