Foto: iStock
Zato što je država jedan od najvećih zagađivača – preko kontrole koju ima nad kopovima energenata i proizvodnjom električne energije, najbolje rešenje za problem zagađenja bilo bi da se država povuče iz rukovođenja ovim resursima.
Od izduvnih gasova u saobraćaju, do štetnih materija koje se emituju sagorevanjem uglja, zastarelih termoelektrana kojima upravlja država, privatnih investitora koji su u sprezi sa politikom ili građana sa indvidualnim ložištima – ko je najveći zagađivač u Srbiji?
Tema zagađenja vazduha, pa i uopšte očuvanja životne sredine, postala je veoma aktuelna u Srbiji tokom 2020. godine. Sa velikim zakašnjenjem u odnosu na ostatak sveta, domaća javnost zainteresovala se za kvalitet vazduha i ekologiju uopšte, tek onda kada je mogla prstima da opipa i očima sagleda zagađujuće čestice koje nas okružuju.
Dve stvari ključno su pomogle alarmiranju javnosti i privlačenju pažnje za ovaj problem. Prvo, na posredan način pomogla je aktuelna pandemija korona virusa i mere ograničenja kretanja za suzbijanje pandemije. Tek kada se saobraćaj izuzeo kao faktor uticaja koji često domaće vlasti i pojedine političke opcije potenciraju, tokom policijskog časa, videli smo da je vazduh i bez štetnih isparenja auspuha i dalje veoma zagađen. Osim toga, u jeku govora o respiratornim infekcijama i oboljenju kovid-19, više smo pažnje posvetili i drugim materijama koje nas guše.
Ekologija je privukla pažnju, šta sad?
Drugo, još veći doprinos da se otvori diskusija o zagađenju i najvećim zagađivačima dali su mediji, različiti medijski projekti nevladinih organizacija koji imaju za cilj skretanje pažnje na probleme u oblasti ekologije kao i, najveće do sada, angažovanje različitih aktivističkih grupa u zaštiti prirodnih dobara. Ovaj medijski publicitet koji je tema ekologije dobila omogućio je da se čuje i da postoji „ugljarska mafija“, da uvidimo da od nadležnih državnih institucija ne možemo da dobijemo ni pouzdane informacije o koncentraciji zagađenja, a kamoli da očekujemo neka rešenja. Umesto toga, u javnosti se odgovornost za celokupno zagađenje nekako svalila na privatne kompanije, prvenstveno fabrike koje „nas truju“ i „zle“ investitore koji nam kradu reke i šume. Indirektnu potvrdu da je za sve kriv privatni sektor i ekonomija, i to dobra, dao je i predsednik države lično kada je za zagađen vazduh okrivio visok standard života građana, predstavljajući valjda da eto, možemo makar da se radujemo tom ekonomskom napretku.
Tako je država, ovakva kakva jeste, sa ovlašćenjima i moći širom od poželjne, izbegla bilo kakvu odgovornost, dubinsku analizu uzroka problema odnosno izvora zagađenja, a samim tim i mogućnost za odgovor i rešenje problema koji je svuda oko nas.
Saobraćaj je najmanji deo problema
Zato eksperti za različite oblasti, od ekonomije i politike do šumarstva i vodoprivrede, pokušavaju da dopru do građana iznoseći podatke oko kojih često čujemo sporenja.
U pokušaju da ih sve razumemo i nađemo realna i u srpskoj stvarnosti primenjiva rešenja za održivost i očuvanje životne sredine u narednim godinama, potrebno je da se prvo pozabavimo izazivačima zagađenja.
Odmah ćemo reći da saobraćaj kao jedan od izvora zagađenja koji se često kritikuje, ovde možemo da ostavimo po strani. Zašto? Prvo, u pomenutom periodu vanrednog stanja i policijskog časa u Srbiji, videli smo da, kratkoročno, obustava saobraćaja ne donosi nikakva značajnija poboljšanja u kvalitetu vazduha. Time se predlozi koji su se i ranije mogli čuti u javnosti, kao što je uvođenje par-nepar sistema u saobraćaju, isključuju iz spektra mogućih rešenja koja bi donela neke značajnije promene. Dugoročno, ovo je samo mali deo problema jer istraživanja pokazuju da u konkurenciji zagađenja iz termoelektrana, fabrika i individualnh ložišta, saobraćaj utiče sa svega 7% od ukupne emisije štetnih materija u vazduh. Jednostavno, saobraćaj je procentualno toliko mali zagađivač da bi ovo bilo čisto šminkanje. Sa druge strane, negativan ishod takvog režima u sabraćaju – ljuti vozači, gradski prevoz koji bi bio pod još većim opterećenjem ili povećana upotreba taksi vozila, i u najširem smislu ograničenje slobode da se krećemo i vozimo kada i gde želimo, nikako i nikome ne može da zvuči kao poželjno i prihvatljivo.
Ono što jeste moguće uraditi po pitanju saobraćaja jesu zakonske regulative za uvoz vozila odnosno podizanje standarda za uvoz novijih vozila sa euro 4 i euro 5 standard motorima. Tu je i mogućnost prelaska na električna vozila, premda je to pitanje koje će i na globalnom nivou, kako ukazuju pojedini stručnjaci, dovesti do novih problema u održivosti i zaštiti životne sredine zbog preterane upotrebe električne energije. A električna energija i dalje se dobija iz izvora koji čine najveći deo zagađenja. Što nas dovodi i do toga gde leži uzrok problema.
Ugljarska mafija kao sinonim za državu
Da vidimo koji su to stvarni zagađivači. Šta je sa ugljarskom mafijom pomenutom takođe na početku teksta?
Reči Vigora Majića, direktora istraživačke stanice Petnica imaju težinu zbog stručnosti i ugleda koja stoji iza njega, a tema koju je načeo odjeknula je jer ukazuje na korupciju, kriminal, nestručnost, prevarene građane, nelojanu konkurenciju – teme koje su nam već svima poznate i sa kojima se susrećemo na svakom koraku. Majić je rekao da mafija kao ugalj prodaje jalovinu sa velikim procentom gline, te da je to najveći uzrok značajnog skoka zagađenja vazduha koji smo videli u prethodnoj godini, ali i u proteklih 15 godina. Iza ugljarske mafije, prema njegovim rečima, stoji niko drugi do Rudarsko energetski industrijski kombinat Kolubara (REIK), koji dozvoljava prodaju jalovine lošije kvaliteta. REIK je stari naziv za, gle čuda, državno preduzeće danas poznatije kao Rudarski basen Kolubara. Kolubara zajedno sa drugim državnim preduzećima koje se bave iskopom energenata drži monopol u ovoj oblasti. Ti energenti koriste se u najvećoj meri za proizvodnju električne energije na prostoru naše zemlje i distribuiraju energetskim sistemom nad kojim, gle čuda opet, država ima monopol.
Čak iako nije dokazano ko je ta „ugljarska mafija“ i niko nije krivično odgovarao za kršenje osnovnih ljudskih prava građana Srbije na život odnosno čist vazduh, ovde se može primeniti ona floskula „gde ima dima, ima i vatre“. A dim koji širi ugljarska mafija posebno je štetan za naša pluća.
Sagorevanjem uglja se proizvodi 70% električne energije u Srbiji od čega čak 99% dolazi upravo do lignita. To sagorevanje vrši se u elektranama i toplanama kojima upravlja država. Kao i u mnogim drugim oblastima ovde se ponavlja princip „šta je najlošije, tu smo najbolji“. Naime, Srbija je na 5. mestu u Evropi a 11. mestu u svetu po proizvodnji lignita – uglja nižeg kvaliteta koji je jedan od najvećih zagađivača kada se spaljuje u ovim količinama.
Loša je politika, a ne privatni sektor
Ništa bolja situacija nije ni sa najvećim fabrikama koje su nekada bile u rukama države, kao što je RTB Bor koji je preuzela kineska kompanija Ziđin. Gledali smo i slušali tokom prethodne godine o crnoj prašini i isparenjima koja udišu građani Bora a koje dolazi iz ove frabrike. Prekomerno i opasno zagađenje u ovom gradu potvrđeno je i podacima i merenjima Agencije za zaštitu životne sredine. I to je sve. Nikakve reakcije, nikakve opomene ili plana za ekološki oporavak nema. Pre svega zbog političkih interesa – očuvanja radnih mesta u ovoj fabrici koju je država pomogala različitim dotacijama te protekcijom koju ni ne skriva za kineskog investitora. Nadležni gledaju kroz prste jednom od najvećih zagađivača, ne koriste zakonske mogućnosti kazni za emisiju štetnih materija niti insisitraju na ugradnji filtera za prečišćavanje u ovu i druge slične fabrike.
Slična je situacija i sa Smederevskom železarom, a nisu pomogli ni apeli Unesko katedre za bioetiku za Evropu upućeni predsedniku Vučiću da reaguje povodom alarmantnog stanja vazduha u tom gradu.
Neko bi ovde rekao da privatni sektor nije ništa manji zagađivač od države, navodeći ove privatizovane fabrike ili primere protiv kojih su se borili mnogi aktivisti. Oni koji su štitili šume Fruške Gore, park na Košutnjaku, reke Stare planine, od pretenzija privatnih investitora. Ono što se ovde zaboravlja jeste da se radi o izuzecima u privatnom sektoru, a ne pravilu. Ne žele svi da grade višespratnice u šumama niti žele da prodaju otrovnu robu ili pregrade reke. Takva je samo nekolicina onih koji su najčešće došli sa državnih jasli ili na drugi način koriste javne resurse, imaju podršku vlasti i zeleno svetlo čelnika vlasti da pokreću projekte na zaštićenim područjima, nisu im se naplaćivale kazne i kada je bilo zakonskih osnova, niti su se na bilo koji način usmeravali da očuvaju životnu sredinu. A kako i da ih usmere oni koji državu vode tako da ona postane najveći zagađivač.
Individualna ložišta i sloboda izbora
Individualna ložišta, u kojima neki građani takođe koriste ugalj lošeg kvaliteta pre svega zbog znatno niže cene ovog energenta u odnosu na sve druge, manji su problem u odnosu na sistemsko trovanje koje se dešava pod okriljem države. Ipak, mnogo je različitih stručnjaka koji kao jedan od koraka ekološke politike navode subvencije za unapređenje individualnih ložišta i prelazak građana na čistije izvore energije. Neki tu pominju i sistem centralnog grejanja, kao bolju varijantu od toga da građani sagorevaju ugalj. Iza tog sistema stoje gradske toplane, koje u najvećem broju slučajeva koriste upravo pomenuti ugalj i emituju najveću količinu štetnih materija, te ne deluje da ovo rešenje zapravo dovodi do boljitka. Građanima za početak treba omogućiti izbor, da recimo oni koji jesu povezani na sistem daljinskog grejanja mogu sa istog i da se isključe, što sada nije uopšte jednostavan poduhvat u Srbiji. Grejanje na gas ovde je jedan od prihvatljivih kompromisa iako zahteva početna ulaganja koja nisu svima priuštiva. Omogućavanje izbora sastoji se prvenstveno u deregulacija tržišta koja bi omogućila dolazak malih investitora i razvoj inovacija u sistemima saoodrživosti. Dalje treba zagovarati sisteme pametnih kuća, sa korišćenjem solarne energije, tople vode i drugih energetski efikasnih rešenja.
Otpada makar ima dovoljno, zašto ga ne pretvaramo u energiju?
Zato što je država jedan od najvećih zagađivača – preko kontrole koju ima nad kopovima energenata i proizvodnjom električne energije, najbolje rešenje za problem zagađenja bilo bi da se država povuče iz rukovođenja ovim resursima. Država može, i mora podhitno, da kreira politike koje će stvoriti uslove da privatni investitori uđu na tržište proizvodnje električne energije iz obnovljivih resursa. I ne, rešenje nisu kompanije u vlasništvu bliskih prijatelja, kumova i rođaka vladajuće garniture koje pokušavaju da grade male hidroelektrane i vetro-parkove.
Nama trebaju rešenja koja se zasnivaju na poštovanju zakona, bez korupcije ili sumnje na nove mafijaške poduhvate. Tu se prvenstveno misli na osnaživanje malih preduzetnika koji bi želeli da primene nova tehnološka rešenja ali ih birokratija i pravna nesigurnost odvraćaju do toga. Oni mogu da donesu „zelena“ rešenja, kao što je dobijanje energije preradom otpada, koga makar u Srbiji ima dovoljno, solarna, vetro ili hidro energija u oblastima čije geografske karakteristike to dozvoljavaju ili upotreba bio-goriva.
Dok ne stignemo do toga, dovoljan pomak za problem zagađenja vazduha bi bio sprovođenje propisa o upotrebi filtera za prečišćavanje štetnih materija i gašenje elektrana koje nemaju uslova da modernizaciju.