Vladika kao predsednik? Slučaj Grigorija iz pravnog ugla
Petar Mitrović

Student Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu

Vreme čitanja: 4 minuta

Foto: iStock

Da li vladika uopšte može da se kandiduje i da obavlja funkciju predsednika? Nije li to kršenje ustavnog principa sekularnosti?

 

Informacija o mogućem političkom angažovanju episkopa diseldorfskog i cele Nemačke Grigorija (Durić), te o hipotetičkoj kandidaturi na predsedničkim izborima, otvorila je pitanje: da li vladika uopšte može da se kandiduje i da obavlja funkciju predsednika? Nije li to kršenje ustavnog principa sekularnosti? U nastavku ću pokušati da ukratko odgovorim na ova i nekoliko drugih pitanja.

 

Da li vladika može da se kandiduje za predsednika Republike?

Kratko i nedvosmisleno – da. Zakon o predsedniku Republike (čl. 2) predviđa da biračko pravo (pasivno i aktivno) pripada svim punoletnim i poslovno sposobnim državljanima Srbije. Ukoliko neko ispunjava navedena tri uslova, bio on vladika, zanatlija ili biznismen, ima pravo da se kandiduje za predsednika. Da li je to u skladu sa nečijim preferencijama je drugo pitanje.

Ako i zamislimo situaciju u kojoj bi verskim licima bilo zabranjeno da se kandiduju na predsedničkim (i parlamentarnim) izborima, sasvim je sigurno da bi se radilo o diskriminaciji, tj. rečnikom Zakona o zabrani diskriminacije (čl. 2, t. 1), o „neopravdanom pravljenju razlike“ u tretmanu jednog lica u odnosu na sve druge građane koji ne poseduju to lično svojstvo. Na ovaj zaključak nedvosmisleno upućuje i uporedna praksa: ne postoji moderna evropska država koja je ograničila biračko pravo verskih lica. Ovaj rezon prati i domaći Zakon o crkvama i verskim zajednicama: verski službenik ima pravo da učestvuje u javnom životu, a njegova građanska i politička prava se ne mogu ograničiti po osnovu „verskog položaja ili službe koju vrši“ (čl. 8, st. 5 i 6).

Sa druge strane, da li crkve i verske zajednice unutrašnjim propisima mogu članstvo/izbor na neku versku poziciju u verskom kolektivu usloviti time da se članovi/verska lica uzdrže od uživanja izbornog prava? Odgovor je, načelno, da. S obzirom na to da je članstvo u udruženjima građana stvar ličnog izbora, nije neuobičajeno da se članstvo u nekom udruženju uslovljava određenim ponašanjem. Na primer, javno istupanje (=uživanje slobode govora) koje se kosi sa zvaničnom stranačkom politikom često se smatra dovoljnim razlogom za isključenje.

 

Da li sekularnost zabranjuje da se versko lice kandiduje?

Ostavljajući po strani rasprave o ispravnom shvatanju ustavnog načela sekularnosti, ako ovo ustavno načelo ima ikakvo značenje, onda ono svakako propisuje (između ostalog) institucionalnu odvojenost države s jedne, te crkava i verskih zajednica s druge strane (čl. 11, st. 2). Kandidatura vladike Grigorija (ili bilo kog drugog verskog lica) za predsednika Republike ni na koji način ne bi poremetila odvojenost države i crkve. Isto bi važilo i u slučaju da on bude izabran na tu funkciju. Da bismo prethodno rečeno shvatili, dovoljno je da zamislimo da Grigorije nije versko lice već, recimo, vlasnik nekog privrednog subjekta. Ako Grigorije kao vlasnik privrednog subjekta bude izabran za predsednika Republike, to ne znači da dolazi do institucionalnog spajanja tog privrednog subjekta i države.

No, može se zamisliti – a mnogi verovatno i zamišljaju – sledeću situaciju: da versko lice, nakon što je izabrano na funkciju predsednika Republike, svoj položaj upotrebljava radi sticanja koristi crkvi ili verskoj zajednici u kojoj obavlja određeni položaj. U tom slučaju, gotovo je sigurno da bi se radilo o kršenju ustavnog principa sekularnosti budući da to načelo, prema srpskom Ustavu, izričito predviđa ravnopravnost verskih kolektiva u očima države (čl. 44, st. 1).

Dodatno, može se zamisliti i situacija da versko lice koje je izabrano na funkciju predsednika u vršenju predsedničke funkcije nastupa kao versko lice. Na primer, da daje izjave verskog karaktera ili da nosi svešteničke odežde. Da li bi takva praksa hipotetički kršila ustavni princip sekularnosti? Opet, ostavljajući po strani raspravu o ispravnom shvatanju sekularnosti, verujem da bi ovakvu praksu bilo nemoguće pomiriti sa sekularnim karakterom države. Pored toga što nalaže institucionalnu odvojenost države i verskih kolektiva, smisleno tumačenje ovog ustavnog načela pred državu postavlja obavezu tzv. simboličke neutralnosti/sekularnosti. Da bi država bila odvojena od crkve, nije dovoljno da je samo institucionalno odvojena od verskih kolektiva; neophodno je i da ne dolazi do identifikacije države sa nekim verskim kolektivom, verskom doktrinom ili religijom uopšte. Takva identifikacija ne samo što poništava princip odvojenosti, već dovodi u pitanje i već pomenutu garanciju ravnopravnosti verskih kolektiva (čl. 44, st. 1). Samim tim, svi javni funkcioneri, bilo da su izabrani, postavljeni ili imenovani, nose teret obaveze simboličke neutralnosti.

 

Ustavni karakter predsedničke funkcije

Dodatan razlog zbog kojeg Grigorije ne bi smeo da nosi mantiju pri vršenju predsedničke funkcije se nalazi u specifičnom ustavnom karakteru predsednika Republike. Prema Ustavu (čl. 111), osnovna uloga predsednika je da „izražava državno jedinstvo“. Ukoliko bi Grigorije pri vršenju funkcije nosio svešteničke odežde, ne bi bilo moguće tvrditi da iskazuje državno jedinstvo.

 

Antikoruptivno zakonodavstvo

Za kraj, kako Grigorijeva hipotetička kandidatura/izbor na mesto predsednika izgleda iz perspektive antikoruptivnih zakona?

Ako govorimo o javnim funkcijama, bitni elementi domaćeg antikoruptivnog pravnog okvira (pre svega Zakona o sprečavanju korupcije) su kumulacija javnih funkcija i nespojivost poslova sa vršenjem javne funkcije. Kod kumulacije javnih funkcija situacija je prilično jednostavna: niko ne može obavljati dve javne funkcije, osim ukoliko to izričito nije propisano. No, kako verska funkcija nije javna funkcija, sledi da se ova zabrana nikako ne može odnositi na bilo koje verske lice.

Stvari stoje malo komplikovanije u pogledu (ne)spojivosti drugih poslova i delatnosti. Građanin koji u trenutku stupanja na javnu funkciju obavlja drugi posao/delatnost, o tome mora da obavesti Agenciju za sprečavanje korupcije. Agencija, potom, odlučuje da li obavljanje drugog posla/delatnosti ugrožava nepristrasno vršenje javne funkcije (čl. 45). Uzimajući u obzir sve prethodno rečeno (a možda i politički značaj predsedničkih izbora u Srbiji i uticaj verskih zajednica), mala je verovatnoća da bi Agencija donela odluku da pozicija vladike ugrožava nepristrasno vršenje predsedničke funkcije.

Sa druge strane, isti Zakon zabranjuje da se, uporedo sa javnom funkcijom, obavlja i posao/delatnost koji zahteva „rad sa punim radnim vremenom ili stalan rad“ (čl. 46, st. 1). Kako obaveze eparhijskih arhijereja u Srpskoj crkvi sasvim sigurno podrazmevaju „stalan rad“, čak i uz odobrenje Agencije (čl. 46, st. 4), jasno je da Grigorije ne bi mogao da ostane vladika. U tom slučaju, jedina mogućnost koja mu preostaje jeste da od Crkve zatraži da ga razreši dužnosti upravljanja eparhijom, tj. da ga penzioniše („umirovi“).

 

Pročitajte i:

*Stavovi izraženi u kolumnama na Slobodnom uglu predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *