Strani investitori i nove tehnologije – da li argument u korist subvencija stoji u Srbiji?
Mihailo Gajić

Urednik ekonomskog sadržaja

Vreme čitanja: 6 minuta

Foto: iStock

Za sada se nije pokazalo da u praksi dolazi do difuzije znanja kroz ekonomiju koju su inicirale one investicije koje su došle u Srbiju pomoću subvencija.

 

U Srbiji od 2006. godine postoji program privlačenja stranih direktnih investicija isplaćivanjem subvencija za svako na taj način otvoreno radno mesto. Iako još uvek nema neke zvanične analize o efektima ovakve politike, političari (prvenstveno oni koji su bili na vlasti ili oni koji to još uvek jesu) ističu da je ovo odlična politika: na primer, nekadašnji ministar privrede Mlađan Dinkić je izjavio kako svaki dinar isplaćen kao subvencija, u budžet se vraća sedmostruko preko plaćanja poreza i doprinosa. Da je ova tvrdnja tačna, onda bi trebalo da sve pare iz budžeta usmerimo u subvencije za strane investicije pošto bi za samo par godina postali Nemačka. Izjava je besmislena i iz drugog razloga: većina ovih kompanija oslobođena je plaćanja poreza na dobit, na zarade zaposlenih i socijalnih doprinosa određeni niz godina nakon početka rada – tako da budžet ne može ni da ima sedmostruku korist jer barem neki vremenski period nema nikakve prihode od ovih projekata.

 

Glavni argument za subvencije – difuzija znanja

Sa druge strane, većina ekonomista uglavnom ove subvencije kritikuje. Kritike se uglavnom vezuju za pitanje efikasnosti: novac se uzima preduzetnicima preko poreza koji znaju kako da njime upravljaju, pa se onda daje nekim drugima. To često mogu biti upravo preduzeća koja su konkurencija domaćim već postojećim preduzećima. Tu je i pitanje pravednosti: ove subvencije su direktni transferi od nas poreskih obveznika, ka vlasnicima ovih kompanija, a čini mi se da je prosečni stanovnik Srbije nešto siromašniji nego što je to vlasnik multinacionalne kompanije, što ovu politiku čini superhikovskom (Super Hik je lik iz stripa Alana Forda koji je anti-Robin Hud, pošto krade od siromašnih i daje bogatima). U medijima je pisano o slučajevima u kojima su pojedina preduzeća koja su primila subvencije preko noći ugasila proizvodnju i nestala, neispunjavajući svoj deo ugovora nakon primanja sredstava, kao i da nije bilo ozbiljne kontrole preduzeća koja su primala subvencije u smislu koliko su zaista zapošljavala radnika i koliko dugo – da li su radnici bili anagažovani samo dok su trajale subvencije ili i nakon toga.

Ali postoji i jedan argument koji pojedini ekonomski stručnjaci pominju kada hoće da opravdaju davanje subvencija za investicije. To je difuzija znanja i tehnologije. Koja je osnovna ideja u ovom slučaju – u određenoj privredi koja ima komparativne prednosti za neku proizvodnju, do investicija u tom sektoru ipak neće doći jer za to nedostaje ceo neophodan ekosistem – od specijalizovanih znanja kako funkcioniše data industrija, od toga kako da se upravlja mašinama i alatima u proizvodnji do mekših znanja iz upravljanja velikim složenim sistemima u toj branši, od odabira i nabavke materijala, do kontrole kvaliteta, upravljanja kanalima logistike i prodaje itd. Subvencija služi za to da pokrije ove inicijalno veće troškove za investitora koji mora sam da kreira ceo sistem prenosa znanja i tehnologije.

 

Tekstilna industrija u Bangladešu

Jedan slikovit primer difuzije tehnologije je tekstilna industrija u Bangladešu. Kao zemlja sa brojnom i jeftinom radnom snagom, Bangladeš ima komparativne prednosti za radno intenzivne industrije, kakva je i tekstilna. Međutim, 1979. u celoj zemlji bilo je tek 40-ak malih radionica, i proizvodnja i izvoz bili su neznatni. Onda je jedan bivši državni činovnik Nurul Kader sa međunarodnim vezama odlučio da pokrene svoju radionicu Deš d.o.o. za proizvodnju majica – sklopio je ugovor sa korejskom kompanijom Daewoo čija se proizvodnja odeće kod kuće za izvoz u SAD suočila sa visokim zaštitnim carinama koje je uvela američka administracija predsednika Kartera. Daewoo je poslao 130 radnika iz Bangladeša na obuku u svoju fabriku u Pusan u Koreji, a Deš se obavezao da plaća 8% prihoda od prodaje svojih proizvoda kao naknadu. U prvoj godini rada, ova mala fabrika je zabeležila izvoz u vrednosti od 55.000 dolara. Međtum, Dešova fabrika je več 1987. izvozila odeću u vrednosti od 2 miliona dolara. Ali to nije sve – ova fabrika je nehotično i nevoljno širila i znanje o tome kako posluje tekstilna industrija. Od pomenutih 130 radnika koji su otišli na obuku u Koreju, njih 115 je tokom narednih godina napustilo fabriku i otvorilo je svoje radionice. Pored majica, počeli su da proizvode i druge odevne predmete – rukavice, pantalone pa čak i kapute. Drugi preduzetnici koji su poželeli da započnu svoju proizvodnju u ovoj industriji sada su mogli da se oslone na radnike koji već imaju potrebna znanja i veštine, i da ih privuku višim platama i boljim uslovima rada umesto da investiraju u kreiranje ovih znanja od početka.

Ovaj prenos znanja nije bio ograničen samo na direktne proizvodne procese. Bangladeš je u to vreme bio zatvorena ekonomija, koja je politikom supstitucije izvoza želela da pokrene domaću industrijalizaciju, pa je stoga uvoz bio ograničen i na njega su se plaćale visoke carine. Ali kako da uvezete velike količine tekstila i drugog materijala da biste od njega sašili odeću za izvoz u takvoj situaciji? I ovde je pomogao Daewoo: Koreja je imala sistem specijalnih uvoznih skladišta za robu namenjenu proizvodnji za izvoz, sa dosta lakšim uvoznim procedurama i bez plaćanja carina jer je ova roba bila namenjena izvozu nakon oplemenjivanja. U saradnji sa domaćim kompanijama, ubedili su vladu Bangladeša da uvede sličan sistem i kod njih, i obučili radnike preduzeća Deš, ali i državne činovnike, kako ovaj sistem funkcioniše u praksi. Nakon toga, da bi se olakšalo finansiranje izvoza, Daewoo je uticao i na lokalne banke da počnu da obavljaju poslove faktoringa ili izdavanja dokumentarnih akreditiva, koji su smanjili rizik naplate potraživanja i time olakšali poslovanje izvoznicima.

Ovakvo curenje znanja izvan jedne fabrike koja ga je prva donela u Bangladeš u ostatak privrede doveo je do nicanja velikog broja drugih radionica koje su proizvodile odeću, a time i do razvoja cele tekstilne industrije. Dok Bangladeš do 1980. gotovo da nije izvozio odeću, krajem 1990-ih je već izvozio odeću u vrednosti od gotovo 2 milijarde dolara, da bi 2019. izvoz odeće imao vrednost od preko 34 milijarde dolara.

 

Ima li difuzije znanja u Srbiji

Da bi videli da li su programi subvencija za strane investicije u Srbiji imali smisla, trebalo bi da vidimo da li je, i u kolikoj meri, bilo difuzije znanja. Uzmimo ovde za primer subvencije za automobilsku industriju, od kojih je najveći deo podrazumevao sredstva za Fijatovu fabriku u Kragujevcu i za njegove kooperante. Ukupna suma isplaćenih subvencija direktno ovoj kompaniji ili indirektno od odustajanja o naplate različitih poreza (na dobit, imovinu, poreze i doprinose na zarade zaposlenih), davanja imovine u vlasništvo (zemljište i zgrade) i preuzimanje na državu obaveza da se izgradi krak autoputa od Batočine do Kragujevca itd, i dalje nije sabrana ni saopštena javnosti. Neke procene da ova suma može iznositi čak preko 400 miliona evra. Fabrika u Kragujevcu je počela sa radom 2012.

Da li se u međuvremenu otvorila još neka fabrika automobila u Srbiji? Za sada nije, niti ima naznaka za tako nešto. Prema tome, zaključak je da prilikom ove investicije nije došlo do difuzije znanja kroz ostatak ekonomije koji bi doveo do novih investicija koje nisu podržane subvencijama. Ostaje pitanje proizvodnje auto-delova – Fijatovi kooperanti jesu došli u Srbiju i proizvode neke delove za automobile koji se sklapaju u Kragujevcu, ali su i oni bili plaćeni visokim subvencijama i nije došlo do većeg uključivanja lokalno proizvedenih delova u proizvodnju modela koji se sklapa u Srbiji.

Sa druge strane, jeste došlo do otvaranja novih fabrika koje proizvode različite delove za automobilsku industriju u Srbiji. Ali ove kompanije proizvode često delove koje Fijatovi lokalni kooperanti iz Srbije ne proizvode tako da je sasvim sigurno da u ovom slučaju nije došlo do difuzije znanja. Drugi važan segment jeste da su i ove nove kompanije većinski primile subvencije za zapošljavanje, dok je cela poenta difuzije znanja da do povećanja investicija dođe spontano, bez državne podrške. Još jedan argument u prilog tome da ni u ovom segmentu industrije nije došlo do difuzije znanja kroz privredu (a time i do novih investicija i povećanja proizvodnje) jeste taj što ove nove fabrike delova nisu raspoređene u klasteru blizu Fijatove ili fabrika njegovih kooperanata, već su razmeštene širom zemlje. Ako proizvodite kablove za automobile u Prokuplju, teško da ste se tu smestili jer očekujete da ćete privući radnike sa tim znanjima iz Kragujevca. Da vam je novostvoreno znanje važno, vi biste izabrali lokaciju bližu onoj gde tog znanja ima – što je u ovom slučaju Kragujevac ili njegova neposredna okolina.

Ovakvo stanje nam pokazuje da je situacija čak i sa stanovišta glavnog ekonomskog argumenta koji podržava subvencije za strane investicije u Srbiji – difuzija novog znanja – prilično mršava. Jednostavno, za sada se nije pokazalo da u praksi dolazi do difuzije znanja kroz ekonomiju koju su inicirale one investicije koje su došle u Srbiju pomoću subvencija. Samim tim ne dolazi ni do pojave novih investicija i rasta ovih industrija mimo onih za koje su isplaćene subvencije. Zbog toga je i ovaj najvažniji ekonomski argument koji se poteže u prilog politici subvencionisanja stranih investitora šupalj i jasno govori da bi sa ovakvim subvencijama trebalo prestati.

Pročitajte i:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *