Nova debata o staroj Jugoslaviji – top tri knjige za start
Avatar

Istoričar

Vreme čitanja: 5 minuta

Foto: iStock

Tekst je deo nove rubrike “Popularna istorija sa Stefanom Radojkovićem”

S obzirom da je Jugoslavija deo našeg ličnog istorijskog iskustva, smatram korisnim da podelim s uvaženim čitalaštvom 3 knjige koje, po mom skromnom sudu, daju najobjektivniji mogući uvid u temu oko koje se nikada nećemo složiti.

 

Više sam nego svestan da je malo ko među zainteresovanim auditorijumom „početnik“ ili da „ne zna ništa“ o temi za koju mnogi tvrde, s pravom, da ju je nemoguće objasniti za manje od dva sata intenzivnog razgovora. Međutim, usuđujem se napisati, među nama ima mnogo više onih koji su površno zagrebali istoriju jugoslovenske države nego onih koji se njome profesionalno i/ili pasionirano bave. Obično, mada ne i uvek, u društvu imamo zagovornike principa „mogao si da spavaš na klupi“ (uglavnom pozitivan odnos prema socijalističkoj Jugoslaviji) i „najveća greška srpskog naroda/Kralja Ujedinitelja, Aleksandra I Karađorđevića“ (vide celu, ili barem socijalističku, Jugoslaviju kao negativno istorijsko iskustvo).

Nadu da ćemo se složiti odavno sam pustio da umre, već se nadam pomeranju debate u tzv. „sivu zonu“, gde obitavaju različite nijanse bele i crne boje; mesto koje obiluje nijansiranim pogledima, opreznim tvrdnjama, utemeljenim stavovima i u kome vlada konstantna nestašica manihejskih zaključaka (apsolutističko shvatanje zasnovano isključivo na našem poimanju Dobra i Zla).

S obzirom da je Jugoslavija (osnovana 1. decembra 1918. godine, prvo kao kraljevina potom republika 29. novembra 1945. godine) deo našeg ličnog/porodičnog istorijskog iskustva, sviđalo se to nama ili ne, smatram korisnim da podelim s uvaženim čitalaštvom 3 knjige koje, po mom skromnom sudu, daju najobjektivniji mogući uvid u temu oko koje se nikada nećemo složiti.

 

1. Explaining Yugoslavia

Lični favorit, zbog holističkog pristupa fenomenu poput Jugoslavije, jeste delo sociologa Džona  Alkoka (John B. Allcock). Iako je poznata tenzija između sociologa i istoričara (posebno među studentima Filozofskog fakulteta u Beogradu), moram priznati da bolji pokušaj sveobuhvatnog sagledavanja države Južnih Slovena nisam pročitao. Ukratko, Alkok ne poriče da se opisivanje onoga što se dešavalo u Jugoslaviji može spoznati bilo kako sem istorijskom studijom – istraživanjem istorijskih kontinuiteta – ali se oni mogu razumeti jedino primenom socioloških teorija i koncepata. Konkretno, primenjuje koncepte primerene sociološkom shvatanju procesa modernizacije i globalizacije koji su pogodili sva evropska društva, pa tako i ona jugoslovenska.

Ukratko, ukazuje na činjenicu da su sva jugoslovenska društva bila, dobrim delom su i sada, ruralnog karaktera (slobodno pitajte „Beograđane“ odakle su im deke i bake, slično važi i za ostale post-jugoslovenske države). Dinamika odnosa između ruralnih, tradicionalnih, zajednica s jedne strane, i zahteva modernosti s druge, pruža uvid u racionalno objašnjenje postojanja ali i nestanka ove države. Takođe, moderne tendencije kao i tradicionalni obrasci ponašanja se ne vide kao inherentno „dobri“ ili „zli“ već kao datosti koje moraju biti uzete u obzir prilikom istraživanja, što nije slučaj najčešće. Da zaključim Alkokom: „Oni koji deluju na ’tradicionalan’ način zapravo odgovaraju na pitanja postavljena od savremenih okolnosti pozivajući se na prošlost, koristeći je kao resurs za razvijanje smislenih strategija i postupaka u svakodnevnom životu.“

 

2. Jugoslavija kao istorija. Bila dva puta jedna zemlja

Svaka knjiga, a posebno Džona Lempija (John R. Lampe), koja se ne nađe na spisku relevantnih knjiga Sabrine P. Ramet o Jugoslaviji, poseduje sigurno kvalitet koji nam treba kako bismo izbegli pomenuto manihejsko shvatanje svog, porodičnog i/ili društvenog istorijskog iskustva. Prema njoj, autori se dele na sledbenike univerzalnih međunarodnih normi i pripadajućem mu moralnom stanovištu (moralni univerzalisti), te na one koji pripadaju školi realizma, odnosno poštuju teritorijalni suverenitet država (moralni relativisti). Naravno, dilema je lažna jer je moj cilj, a nadam se i Vaš, saznavanje i razumevanje istraživanog fenomena.

S tim na umu, Lempijev citat dobija na težini: „Pokušao sam da kombinujem vlastito iskustvo autsajdera s najširom naučnom perspektivom i mnoštvom izvora koje sam mogao da obuhvatim. I pokušao sam da ostanem pošten.“ Dakle, u pitanju je klasično istoriografsko delo jer obuhvata izuzetno dug period, te jedan od razloga disfunkcionalnog postojanja obe Jugoslavije vidi u raznolikostima habsburške i otomanske uprave delovima Balkana. Jednostavnije rečeno, istorijska iskustva i nasleđa ljudi severno od Une, Save i Dunava bila su svakako drugačija, ako ne i potpuno suprotna, iskustvima društava južno od navedene linije. Geografija, takođe, nije išla na ruku južnoslovenskim narodima. Ako neko očekuje teorijsko objašnjenje fenomena Jugoslavije, ova knjiga, za razliku od Alkokove, to ne nudi. S druge strane, omogućava izvanredan uvid u društveni i ekonomski razvoj južnoslovenskih naroda pre i posle 1945. godine.

 

3. Istorija Jugoslavije u 20. veku

Knjiga još jednog sociologa, poreklom s naših prostora, Mari-Žanin Čalić (Marie-Janine Calic) pisana u duhu Analista (koga zanima francuska istoriografska škola, slobodan je da se uzme u koštac sa Brodelovom dvotomnom studijom Mediteran i mediteranski svet u doba Filipa II), razmatra četiri strukturalne pojave; sve procesi srednjeg trajanja, poput socio-ekonomske nerazvijenosti i regionalnih razlika, nacionalnih pitanja i položaja Jugoslavije naspram velikih sila.

Za neupućene, prema Brodelu procesi dugog trajanja odnose se na gotovo nepromenjiva trajanja kontinenata, njihove geografske i klimatske odlike koji predstavljaju zadati okvir u kojem se ljudska društva (s)nalaze; oni srednjeg trajanja tiču se ideja, vrednosti, normi i/ili institucija jednog društva – jugoslovenska ideja pre, za vreme i posle raspada Jugoslavije – čije trajanje je svakako dugo ali i podložnije promenama za razliku od prirodnih odlika Balkanskog poluostrva, na primer. Na kraju, procesi kratkog trajanja tj. događajna istorija odnosi se na pojedine odluke i postupke osoba/grupa bilo da je u pitanju razračunavanje Josipa Broza Tita sa hrvatskim Maspokom/srpskim „liberalima“ ili Obznana iz 1920. godine. S tim na umu, knjiga Čalićeve, kao i prethodne dve, teži sveobuhvatnom opisivanju i objašnjenju Jugoslavije: „Jugoslavija se pak ne može objasniti samo na osnovu njenog početka ili kraja. Ipak je ova država postojala sedamdeset godina, zbog čega pitanje šta je njene narode držalo na okupu i šta ih je raskolilo, ni zbog njene propasti, još nije postalo zastarelo.“

 

Znamenita dela (Notable Mentions)

Ponuđena lista od 3 knjige niti je finalna, niti neka autoritativna studija o radovima na temu Jugoslavije. Šta više, produkcija pisane reči na temu Jugoslavije, njenog trajanja i posebno raspada, ne može da se obuhvati do sada nama poznatim književnim formatima, a kamoli jednim člankom od približno 1000 reči. No, to me ne sprečava da Vam skrenem pažnju na upravo takve, daleko značajnije i elokventnije, pokušaje nego što su moji. S toga, konsultujte sledeće autore i dela:

1. Dejan Jović smešta primarnu „odgovornost“ za raspad Jugoslavije na pleća osoba i grupa u okviru socijalističke Jugoslavije tj. na drugove funkcionere iz Slovenije i Srbije iako bi neko pomislio da je glavna osa sukoba bila između partijskih kadrova Srbije i Hrvatske. Pored toga, nudi i odličan kritički pregled glavnih tokova misli o razlozima raspada „druge“ Jugoslavije: Jović, Jugoslavija – država koja je odumrla. Uspon, kriza i pad Četvrte Jugoslavije, 1974–1990, Prometej, Zagreb, i Samizdat B92, Beograd, 2003;

2. Jovo Bakić, slično kao i pomenuti sociolozi, trudi se da na tragu društvene istorije i tradicije Analista objasni raspad zajedničke države – nacionalne ideologije i viđenje jugoslovenstva od strane Srba i Hrvata, rešavanje nacionalnog pitanja kroz etno-federaciju, interaktivna igra srpske, slovenačke i hrvatske vlade – te da ponudi opširan pregled, na preko 700 strana, svega objavljenog na tu temu: Bakić, Jugoslavija: Razaranje i njegovi tumači, Službeni glasnik, Beograd, 2011;

3. Radmila Nakarada takođe iznosi argumentaciju u prilog multiuzročnosti raspada Jugoslavije. Doduše, vidi tri nivoa analize – makro (kraj Hladnog rata), mezo (priroda intervencije Zapada) i mikro (odgovornost lokalnih aktera) – sa naglaskom na odnos globalnog (makro) i lokalnog (mikro) nivoa. Isto kao i dva gore navedena autora, polemički raspravlja sa inostranim naučnicima o uzrocima raspada ali i nudi svoju klasifikaciju njihovih publikacija u: Nakarada, Raspad Jugoslavije. Problemi tumačenja, suočavanja i tranzicije, Službeni glasnik, Beograd, 2008.

Pročitajte i:

Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *