Mihailo Gajić

Urednik ekonomskog sadržaja

Vreme čitanja: 4 minuta

Foto: iStock 

Fiskalni savet je identifikovao nekoliko problema u vezi sa Fiskalnom strategijom, među kojima je na prvom mestu veoma optimističan pogled na ekonomska kretanja.

 

Fiskalna strategija je strateški dokument koji Vlada usvaja zajedno sa predlogom Zakona o budžetu i predstavlja srednjoročni okvir za vođenje fiskalne politike u narednoj godini i daje projekcije za sledeće dve godine. Fiskalni savet, kao nezavisno državno telo čije članove bira Skupština, ima zadatak da savetuje Vladu i da daje mišljenje po pitanju fiskalne politike.

Sama Fiskalna strategija može se naći ovde, a mišljenje Fiskalnog saveta ovde.

                                                                                                                            

Šta je na spisku lepih želja?

Fiskalni savet je identifikovao nekoliko problema u vezi sa Fiskalnom strategijom, među kojima je na prvom mestu veoma optimističan pogled na ekonomska kretanja u narednoj godini. Vlada, naime, računa privredni rast od 6% u 2021, i 4% u naredne dve godine. Fiskalni savet ističe da je projekcija za 2021. veoma optimistična i da odskače naviše od projekcija većine međunarodnih institucija; ove projekcije su nepouzdane jer privredna kretanja i dalje zavise od zdravstvene situacije a nije još uvek jasno kako će se ona razvijati. Dosta toga zavisi i od privrednih kretanja u evropskim zemljama koje su naši najznačajniji privredni partneri – sporiji ekonomski oporavak kod njih značio bi i usporavanje kod nas. Fiskalni savet kaže da bi bilo bolje da su Strategija i budžet bili napisani na osnovu nižeg rasta, od 3% do 4%; sa druge strane srednjoročni rast od 4% u 2022. i 2023. nije posebno problematičan jer se ne razlikuje puno od trenda rasta u prethodnim godinama koji je iznosio oko 3,5%.

Projektovani ekonomski rast bazira se na rastu investicija od 13% tokom 2021, i potom po 10%. Vlada pod svojom direktnom kontrolom ima samo javne investicije iz budžeta, koji čine mali deo ukupnih investicija; ne može se čak puno računati ni na rast investicija gradova i opština jer su one suočene sa smanjenjem prihoda zbog krize niti javnih preduzeća pošto većina njih već sada investira značajno niže nego što bi to bilo neophodno jer su opterećena brojnim problemima; ostatak investicija dolazi iz stranih i domaćih privatnih investicija. Ovako visok rast privatnih investicija teško da će doći bez nekog velikog zaokreta u funkcionisanju države, imajući u vidu da loša vladavina prava ima značajan uticaj na investicije, a u Strategiji se ne navode neke državne politike koje bi ovo promenile.

Strategija predviđa i ograničavanje rasta plata u javnom sektoru, ali dosadašnja praksa izaziva sumnju da će do toga zaista i doći: isti način ograničenja zarada u javnom sektoru, tako što će one rasti nešto ispod rasta BDP-a, bio je opisan i u prethodnih pet godišnjih Fiskalnih strategija – i nijednom nije bio ispoštovan, već su plate povećavane iznad ovog nivoa. Reforma sistema plata u javnom sektoru odlaže se još od 2015. jer bi time bila uklonjena diskreciona moć Vlade da sama odlučuje o visini plata, umesto da se indeksacija sprovodi automatski, na osnovu odabranih ekonomskih pokazatelja. Koliko se ovo sistemsko rešenje odlaže, ilustruje i to što se centralni registar zaposlenih u javnom sektoru odlaže za 2023, iako je još 2015. bilo najavljivano da je ’’pri kraju’’.

Planirano je smanjenje subvencija za 20% u odnosu na ovu godinu i da se u 2023. smanje na 1,9% BDP-a sa proseka iz perioda od 2015 do 2019. od 3%. Ovakvo smanjenje, čak i kada bi se sprovelo, i dalje bi značilo da su subvencije u Srbiji više od proseka zemalja Centralne i Istočne Evrope, koji iznosi oko 1,5%. Problem predstavlja to što se svake godine pojavi po neko novo preduzeće koje zahteva da se reše njegovi nagomilani problemi: to su ranije bili Petrohemija, EPS i Er Srbija, a gotovo je sigurno da će se sa takvom praksom i dalje nastaviti. Strategija navodi neke od reformi koje će se sprovesti kod državnih preduzeća da bi se oslobodio prostor za smanjenje subvencija, ali to ne izgleda dovoljno da bi do opisanog poboljšanja zaista i došlo.

 

Šta Strategija zaobilazi?

Strategija ne ulazi u koštac sa visokim budžetskim rashodima za kazne i penale, na šta je država tokom prethodne decenije potrošila već milijardu evra. Ovi rashodi godinama rastu, da bi u budžetu za narednu godinu iznosili gotovo 400 miliona evra. Istovremeno, protiv Srbije se i dalje vode sudski procesi koji bi budžet mogli da koštaju oko milion evra, ako ih izgubi. Ovi rashodi moraju da se stave pod kontrolu i da se ovo pitanje sistemski reši: država gubi sporove pred međunarodnim arbitražama od strane privatnih investitora: treba ispitati koliko je odgovornost državnih činovnika u potpisivanju tih ugovora, kakav je kvalitet državnog zastupanja pred sudovima, i zašto Srbija ima oko 6 puta više tužbi pred Sudom za ljudska prava u Strazburu u odnosu na ostale evropske zemlje.

Investicije u zaštitu životne sredine i dalje nisu prepoznate kao važan faktor, iako je zagađenje odgovorno za oko 13.000 prevremenih smrtnih slučajeva godišnje u Srbiji. Iako su važne prvenstveno za zdravlje stanovnika, ove investicije mogu na kratak rok da imaju značajan uticaj na privredni rast preko multiplikatora, koji se pokazuje kao visok na kratak rok, ali i na dugi rok jer bi pozitivno uticao na produktivnost stanovnika.

 

Šta je dobro?

Izdvajanja za javne investicije su predviđena da ostanu na visokom nivou, naročito imajući u vidu niska izdvajanja za njih u prethodnim godinama, praktično od 2009. kada su one jako smanjene. U 2020. su ovi rashodi iznosili več visokih 5,2% BDP-a ali se predviđa njihov dalji rast na 5,5% u 2021, do 5,7% u 2023. Ovo bi dalo značajan doprinos privrednom rastu, naročito u neizvesnim privrednim okolnostima i otklonilo bi mnoge infrastrukturne nedostatke koji su vidljivi. Međutim, ne postoji neka jasna prioretizacija projekata, jer je jasno da izgradnja puta ili pruge nema jednak učinak na privredna kretanja kao jednokratna kupovina vojne opreme iz inostranstva. Ovaj proces selekcije postaje sve važniji kako se polako privode radu nesporni infrastrukturni prioriteti, kao što su putni ili železnički koridori.

 

Pročitajte i: 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *