Foto: iStock
Država je odlučila da za oko 600 hiljada evra ustupi prava na korišćenje Tanjugovog logoa, slogana i deo arhive Željku Joksimoviću, Manji Grčić i Radoici Milosavljeviću.
U nekim kulturama se smatra da su duhovi zapravo duše preminulih koji iz određenih razloga ne mogu da napuste svet živih, pa ostaju da lutaju u tom stanju između zemaljskog i nebeskog. Oni su poslužili i kao centralna tema mnogih pesama, knjiga i filmova.
I da sad neki režiser odluči da snimi film o Tanjugu, mogao bi da koristi isti lajtmotiv.
Ova novinska agencija poslednjih godina nastavlja da postoji, istina uglavnom tako što služi kao promotivni servis vlasti i njenih funkcionera, iako je zvanično ugašena. Naime još krajem oktobra 2015. godine, nakon što su propali pokušaji da se privatizuje, Vlada je donela odluku po kojoj Tanjug prestaje da postoji, ali se njegovo brisanje nikada nije do kraja sprovelo. Apsurdno, ali država je, prema podacima Centra za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS), izdvojila i nešto više od 76 miliona dinara iz budžeta za gašenje ove agencije, a onda od nje kupovala usluge i od oktobra 2015. do septembra 2019. joj dala oko 52 miliona dinara na osnovu različitih komercijalnih ugovora.
A onda je pre nekoliko dana osvanula vest da se Tanjug konačno „prodaje“. Država je odlučila da, za oko 600 hiljada evra, ustupi prava na korišćenje Tanjugovog logoa, slogana i deo arhive Željku Joksimoviću, Manji Grčić i Radoici Milosavljeviću. Pevač Željko Joksimović je tek odskora u medijskom biznisu, dok je Manja Grčić već godinama u tom poslu, uglavnom na upravljačkim pozicijama.
Radoica Milosavljević je sa druge strane dobro poznat javnosti kao kupac lokalnih medija iz perioda njihove rasprodaje od 2015. do danas. Raskrikavanje je tako pisalo da je Milosavljević u ovom periodu kupio 11 medija, pre svega televizija i da su ga one, izuzev SOS kanala, koštale nešto više od 265 hiljada evra. Svoje ulaganje je vrlo brzo otplatio jer su ovi mediji samo u 2017. i 2018. godine preko konkursa za projektno sufinansiranje dobili oko 530 hiljada evra. Iako se dugo spekulisalo da li je i kako Milosavljević povezan sa vladajućom strankom, istraživanje CINS-a je pokazalo da je upravo njegovo ime bilo na listi darodavaca poslovnog prostora Srpskoj naprednoj stranci koji ona koristi kao svoje sedište.
Upravo je Radoica Milosavljević simbol tog dugo najavljivanog povlačenja države iz medija, onog u kojem su lokalne medije mahom pokupovali ljudi bliski vlasti i vladajućoj stranci koja je na taj način zadržala kontrolu nad njima. Ovakvo razvlašćivanje države, zapravo je šarena laža, privid da je na papiru nešto urađeno dok u praksi zapravo sve ostaje isto. Medijski konkursi i ugovori sa javnim preduzećima i institucijama i dalje ostaju glavni prihod medija. Nema tu nikakvog pravog ulaganja, a nema iskreno ni tržišta koje bi ga podržalo. Država možda formalno izlazi iz medija, ali vlast ne samo da nije prepustila upravljanje u medijima, nego ga je čak i proširila upravo preko onih koji su joj bliski.
Setimo se kako je tabloid Alo 2017. godine kupio Saša Blagojević, prema pisanju Pištaljke, dugogodišnji prijatelj ministra finansija Siniše Malog. Zatim kako je brat Zvezdana Milovanovića, sada šefa odborničke grupe SNS-a u Nišu, prvo prodao kablovskog operatora Kopernikus Telekomu, a onda za skoro istu sumu (nešto manje od 200 miliona evra) kupio dve televizije sa nacionalnom frekvencijom – TV Prvu i B92.
Adria media Group je krajem 2018. godine prodata firmi Mondo, čiji je vlasnik Igor Žeželj. Međutim, BIRN je pre nekih mesec dana pisao kako bi Komisija za zaštitu konkurencije trebalo da preispita ovu prodaju nakon što su isplivali detalji ugovora kojim Telekom plaća skoro 38 miliona evra kompaniji Wireless media, majci firme Mondo. Na kraju krajeva, i Novosti, kojima je nakon oduzimanja upravljačkih prava Milanu Beku upravljala država, u jednom trenutku su i vlasnički bile vraćene državi, i to tako što je dug koji je ova kompanija imala prema državnoj Štampariji Borba pretvoren u kapital. Prošle godine, Novosti je kupila firma Media 026 smederevskog biznismena Bobana Rajića, osnovana godinu dana pre toga. BIRN je pisao da je registracionu prijavu za osnivanje firme podneo advokat Igor Isailović, poznat i kao advokat Siniše Malog.
U međuvremenu je usvojen Akcioni plan za primenu Medijske strategije koji predviđa da se, pored Tanjuga, vlasništva države reši i dnevni list Politika. Deo vlasništva ovog lista je 2012. godine od nemačkog VAC-a kupila nepoznata ruska firma, a kako smo tek kasnije saznali, iza nje se krio Miroslav Bogićević, srpski biznismen tada blizak Demokratskoj stranci.
Uzevši u obzir sve gore navedeno, teško da i prilikom rešavanja pitanja vlasništva u Politici možemo očekivati drugačiji epilog – država će se možda povući, ali oni koji njome upravljaju neće. Naći će se već neki model kojim će se to obezbediti, zvao se on Radoica ili nekako drugačije.
*Stavovi izneti u ovom tekstu ne predstavljaju stavove Centra za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS).
*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.