Politička 2020. godina – bojkot, izbori i priprema za nove izbore
Boban Stojanović

Politikolog, doktorand na Fakultetu političkih nauka

Vreme čitanja: 5 minuta

Foto: iStock

 Rasplet i završetak politički turbulentne 2020. godine ćemo da vidimo naredne ili tek 2022. godine.

 

Godina pandemije COVID-19 nije uticala na to da politička situacija u zemlji bude nešto normalnija i redovnija. Ovaj tekst predstavlja osvrt na ovu godinu u političkom smislu, godinu u koju smo ušli kao izbornu, sa izborima na kojima veći deo opozicije neće ni učestvovati. I svakako da su najvažniji događaji ove godine bili upravo izbori 21. juna, a prvobitno zakazani za 26. april i bojkot tih izbora od strane opozicije.

 

Priprema za izbore – spuštanje izbornog praga

Usled najave bojkota izbora od strane najvećeg dela (relevantne) opozicije, vlast je rešila da promeni izborna pravila tri meseca pred izbore. Srpska napredna stranka, odnosno Aleksandar Vučič, svestan da će u parlament ući samo partije vlasti – odlučuje da izborni prag od 5% (uveden još 1992. godine) smanji na 3% i izvrši najveću promenu u izbornom sistemu još od 2002. godine pretpostavljajući da bi taj sniženi prag mogla da prebaci i neka opoziciona ili „opoziciona“ partija koja će učestvovati na izborima. Bez javne rasprave, bez ozbiljne diskusije, bez ikakve veze sa onim razgovorima koji su vođeni tokom 2019. na FPN-u i u Narodnoj skupštini. Iako je Vučić očekivao više – ova promena pomogla je da samo SPAS Aleksandra Šapića preskoči taj sniženi prag, za ostale je i to bilo nedostižno. Političke posledice ovih izmena ćemo tek videti jer je Srbija i do sada imala hiper-reprezentativan parlament sa 5% i odsustvo pluralizma u Srbiji nema veze sa izbornim pragom, već sa mnogim drugim stvarima.

 

Vanredno stanje i odlaganje izbora

Iako su izbori raspisani 4. marta za 26. april, otpočete izborne radnje (znalo se manje-više ko sve ide na izbore, a da su u bojkotu Savez za Srbiju plus Pokret slobodnih građana) i kandidovano je nekoliko izbornih listi, u borbi protiv korona virusa je moralo da se uvede vanredno stanje, između ostalog, i zbog toga da bi se odložili izbori (jedini način za odlaganje izbora je bilo upravo uvođenje vanrednog stanja). Tada je sve zaustavljeno što se tiče izbornih radnji, osim kampanje vladajuće stranke – odnosno personalne kampanje Aleksandra Vučića tokom trajanja vanrednog stanja.

 

Nastavak kampanje i izbori

Nekoliko dana po ukidanju vanrednog stanja i proglašene pobede nad korona virusom nastavljene su izborne radnje. Osim novih COVID-19 okolnosti u kojima je kampanja morala da se vodi, izborni zakoni (Zakon o izboru narodnih poslanika i Zakon o lokalnim izborima) su izmenjeni u delu o tome ko može da overava potpise za izlazak na izbore (neophodno 10 000 potpisa podrške birača izbornoj listi za kandidovanje na izborima), pa su, uz notare, tu mogućnost dobile i jedinice lokalne samouprave što je kasnije (nakon emisije Utisak nedelje u kojoj je Saša Radulović optužio većinu opozicije da im SNS i Šapić overavaju potpise) izazvalo niz sumnji i u ovaj deo izbornog procesa.  Dosta toga sam i lično otkrio u istraživanju koje sam uradio kada su mi dostavljeni zvanični podaci iz RIK-a, a ova tema je ostala otvorena i u javnosti do dan-danas. Sve sumnje koje su postojale na nivou „neko je rekao“ obistinile su se kroz zvanične podatke RIK-a. U odnosu na mart, jedina promena je bila i odustajanje PSG-a od bojkota i izlazak na izbore, a upravo potpisi njihove izborne liste su izazvali najviše kontroverzi.

Rezultati izbora su bili očekivani. Teško je bilo verovati da će bilo ko preskočiti čak i ovaj sniženi izborni prag od 3% osim partija vlasti i Šapićevog SPAS-a, a možda je jedino iznenađenje bilo to što je najbliži tome bio Pokret obnove kraljevine Srbije. Izlaznost je na kraju „nagurana“ na blizu 50%, a SNS je uspela da osvoji više od 2 miliona glasova. Ovo je značilo da će do tada aktuelna vlast imati skoro 230 mandata u Narodnoj skupštini sa partijama manjina koji su tradicionalni partneri u vlasti.

 

Julski protesti protiv policijskog časa

Odmah nakon izbora smo saznali i da je vlast lažirala podatke o broju zaraženih od kovida kako se ne bi ugrozio izborni proces, a u danima nakon izbora je broj zaraženih buknuo i krenulo je da se priča o mogućem ponovnom uvođenju zabrane kretanja građana (policijski čas). Nakon najoštrijih mera u Evropi tokom marta i aprila a onda popuštanja svega zarad izbora – nekako nije bilo realno da to prođe i takva najava je odmah izazvala proteste građana (nekoliko dana pre toga ni studenti kroz jednu šetnju nisu dozvolili novo zatvaranje studentskih domova). Ovi protesti protiv policijskog časa su se pretvorili u nasilne, reakcije policije su često bile brutalne, a primeri upotrebe prekomerne sile mnogobrojni. Dosta se pričalo o svemu ovome, a posebno jer Vučiću nisu odgovarale te slike brutalnosti policije iz Beograda. Tada sam sumnjao, a danas sa protokom vremena, sve sam sigurniji da su ti protesti, uz svoj legitiman cilj borbe protiv policijskog časa zbog koga je najveći broj građana bio na ulicama, ipak, u svom dobrom delu, bili pokazivanje snage tadašnjeg ministra unutrašnjih poslova Nebojše Stefanovića u odnosu na Aleksandra Vučića s obzirom na sve što se pre toga dešavalo. Tada je Stefanović želeo da pokaže šta može da uradi i sa nasilnicima i sa policijom i sa policijom u civilu, a verujem da mu je i to donelo opstanak na poziciji ministra jednog od ministarstava sile u narednom mandatu. Neki će reći da je teorija zavere, ali vratite slike i sve što se dešavalo u tom periodu i kome bi to moglo i zašto je odgovoralo i biće sve malo jasnije.

 

Formiranje Vlade RS i novi izbori

Gotovo u poslednjem trenutku za zakonsko formiranje vlade, Aleksandar Vučić je odabrao tim Ane Brnabić i kreirao de facto jednopartijsku Vladu kroz koju je sebi obezbedio najbolju poziciju za izbore 2022. godine. Jedino pitanje posle izbora u junu je bilo šta će da radi sa Dačićem zbog predsedničkih, kao i sa Šapićem zbog (manje) predsedničkih i (više) beogradskih izbora. Uveo je Vučić i SPS i SPAS u Vladu RS i Šapića ostavio na mestu predsednika gradske opštine Novi Beograd, po lokalima rešio da pročisti SPS i uzme im skoro sve što bi moglo da im se uzme, ali jednostavno nisu u poziciji da traže bilo šta više jer i to što su dobili je čisto čašćavanje i toliko vredi podrška na predsedničkim izborima 2022. godine. Videli smo i da postoje nedodirljivi ministri, ali i da nije problem da za 8 godina SNS promeni i po 5 ili 7 ministara u jednom resoru, a po prvi put smo dobili i ministre koji služe samo za nerviranje opozicione i Tviter javnosti.

Ono što je možda i najvažnije u celoj priči oko Vlade RS, Aleksandar Vučić je najavio da će ona trajati samo do redovnih predsedničkih i gradskih izbora u Beogradu i da ćemo tada ponovo na glasanje za narodne poslanike. Tako da, izbori su nam praktično tu – za najviše 16 meseci.

 

Nestanak SZS i novo razjedinjavanje opozicije

Nakon izbora je prestao da postoji Savez za Srbiju, nosilac bojkota izbora u godini koja je na izmaku. Prerasli su u Ujedinjenu opoziciju Srbije (UOPS), a uz to „skraćeni“ za Dveri. Iako je to trebalo da bude nastavak SZS, samo nešto labaviji, u mesecima koji su usledili – opozicija je nastavila da se razjedinjuje i deli i da sama sebi postavlja prepreke. Sada je ključna tema ko je prava, a ko lažna opozicija – a ključno pitanje je sa kojim će se uslovima izaći pred EU koja treba da posreduje u pregovorima vlasti i opozicije oko izbornih uslova početkom naredne godine. I to je ono što nas očekuje u 2021. godini. Neko ima prevelika, neko nikakva očekivanja.

Ova 2020. godina je, pored pandemije KOVID-19, bila politički turbulentna godina. Rasplet i završetak svega iz 2020. godine ćemo da vidimo naredne ili tek 2022. godine.

 

Pročitajte i:

 

*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *