Foto: iStock
Umesto da smo se tokom poslednjih osam godina približili članstvu, zatvorili sva poglavlja, mi do kraja ove 2020. godine nismo otvorili ni jedno pregovaračko poglavlje. Mislim da je to najpreciznija ocena našeg evropskog puta u ovom trenutku.
Gde se Srbija nalazi na svom evropskom putu na kraju 2020. godine? Da li smo se umorili od procesa približavanja i pristupanja koji traje poslednjih dvadeset godina? Koliko smo danas bliži EU, a koliko smo dalje u odnosu na poziciju od pre deset godina? Na koji način su evropski predstavnici i vlasti u Srbiji doprineli osećaju da nikada nećemo postati deo Unije ili da je taj put sve duži kako vreme odmiče?
Nerazumevanje političke situacije u Srbiji
Evropski komesar za proširenje Oliver Varhelji izjavio je nedavno da Vlada Srbije, zahvaljujući velikoj većini u parlamentu, može vrlo brzo sprovesti reforme u oblasti vladavine prava i medijskih sloboda. Da li to onda znači, po ovakvom shvatanju gospodina Varheljija, da ukoliko želite da sprovedete reforme u oblasti vladavine prava i medijskih sloboda prvo morate da ukinete vladavinu prava i medijske slobode?
Ovo je poslednja izjava jednog visokog zvaničnika EU koja nedvosmisleno potvrđuje nerazumevanje situacije u Srbiji, kao i nerazumevanje reformskih procesa koji Srbiju treba da približe članstvu u EU. Ukoliko je ideja Evropske unije da Srbija nikada ne postane njena članica onda je ovakva izjava na mestu, jer u suprotnom jednostranački parlament stranke koja je obezvredila koncept vladavine prava nema kapacitet da sprovede reforme na tom polju.
Kako smo se udaljavali od Unije
Iako je Aleksandar Vučić na vlast došao pričom o evropskom putu Srbije, prethodno promenivši svoj nacionalistički narativ, on suštinski nije promenio svoje razmišljanje o Evropskoj uniji i viziji budućnosti Srbije. Umesto da smo se tokom poslednjih osam godina približili članstvu, zatvorili sva poglavlja, mi do kraja ove 2020. godine nismo otvorili ni jedno pregovaračko poglavlje. Mislim da je to najpreciznija ocena našeg evropskog puta u ovom trenutku. Ali, postavlja se pitanje šta je doprinelo tome da se priča kako Srbija nezaustavljivo ide ka EU, a da se istovremeno Srbija udaljava od EU. I to ne samo po pitanju reformi, pregovaračkih poglavlja, već i mnogo važnije, po pitanju vrednosti, kulturi političkog dijaloga i životnom standardu.
Vučić nema podsticaj da uvede Srbiju u EU
Aleksandar Vučić sa jedne strane nema nikakav podsticaj da Srbija postane članica EU jer bi tome prethodila totalna promena njegove politike u Srbiji – umesto političke represije prema neistomišljenicima morao bi da se vodi dijalog, umesto bliske saradnje sa istočnim zemljama, Srbija bi morala da uskladu svoju spoljnu politiku s politikom Unije, umesto tužilaštva i sudstva pod političkim uticajem ove institucije bi morale da se oslobode tog uticaja, umesto vladavine jačeg morala bi da se uspostavi vladavina prava, umesto pretnji novinarima i paljenja kuća morali bi da odgovaraju svi koji prete, umesto da nam mladi sve više odlaze iz Srbije, Srbija bi morala da se uredi da mladi imaju podsticaj da ostanu u Srbiji, umesto jednostranačkog parlamenta vlast bi morala da obezbedi slobodne i poštene izbore na kojima bi se opozicija ravnopravno takmičila. I tako bih mogao da nabrajam šta bi sve bilo potrebno da vladajuća stranka unutarpolitički promeni kako bi se Srbija suštinski približila članstvu.
Suprotno, Vučić dobro zna da Srbija nema evropsku budućnost dokle god se ove stvari ne poprave ili ne promene što ga stavlja pred izbor – ili ću nastaviti da vladam kako vladam znajući da Srbija takva ne može u EU ili ću rizikovati svoju vlast kako bi se Srbija približila EU.
EU nema podsticaj da primi Srbiju
Sa druge strane, predstavnici EU ostavljaju utisak kao da oni nemaju podsticaj da Srbija postane članica Unije. Ukoliko tokom poslednjih osam godina EU nekritički podržava vlast u Srbiji to onda šalje poruku da iskrenih namera za podsticajem i kontrolom reformi pod pokroviteljstvom EU nema. Ako se vratite na izjavu evropskog komesara za proširenje sa početka ovog teksta onda će vam biti jasno kakav je stav EU o načinu sprovođenja reformi u Srbiji.
Izostanak iskrenih namera i vlasti u Srbiji i EU zajedno su doprineli ugroženosti evropske perspektive Srbije na kraju 2020. godine. Međutim, iako Srbija ove godine nije otvorila ni jedno pregovaračko poglavlje to predstavlja dobru vest za Srbiju. Prvi put posle dužeg vremenskog perioda postoji jasni pokazatelj da nešto nije u redu sa evropskim integracijama Srbije. Ukoliko bi situacija bila drugačija – da smo otvorili neko poglavlje, a da suštinski ništa nismo promenili, unapredili, reformisali, to bi samo doprineli toj iluziji u kojoj živimo a koja se zove evropski put Srbije.
Vlasnici reformi moraju biti vlast i građani
Ipak, ne verujem u tezu da reforme moraju da budu nametnute spolja, već da vlasnici i nosioci reformi treba da budu domaće vlasti u saradnji sa svim građanima. Dokle god postoji uverenje da nešto radimo zbog drugih ili da bismo zadovoljili određene forme, dotle se reforme neće sprovesti na način da građani budu uvereni da će one doprineti poboljšanju života i boljoj javnoj upravi u servisu građana.
U narednoj godini bi trebalo da se uradi rekapitalucija celog evropskog procesa i puta Srbije ka EU poslednjih godina kako bi se promenila i komunikacija po pitanju zašto mi želimo da budemo deo EU i na koji način bi to doprinelo životima ljudi u Srbiji. Mnogo više pažnje treba da bude posvećeno ljudskim, svakodnevnim temama koje se tiču svakog od nas – šta znači članstvo u EU? Da li su to samo fondovi i donacije ili mnogo više toga? Da li je to bolje obrazovanje, ulaganje u kulturu, jačanje infrastrukture, lakše putovanje? Do sada se mnogo više pričalo o procesima, poglavljima i rešavanju pitanja Kosova, a mnogo manje o životima ljudi. Na kraju dana jedino vredno što ostaje jeste da li ćemo naredne ili za pet godina živeti bolje, kvalitetnije, u uređenijem i politički civilizovanijem društvu ili ne.
I najvažnije, ne možemo da budemo Evrope ukoliko prethodno Evropa ne bude deo Srbije.