Borislav Pekić – Život buntovnika željnog slobode
Vreme čitanja: 7 minuta

Foto: privatna arhiva Ljiljane Pekić; objavljeno u knjizi “Borislav Pekić: Život buntovnika”

Srđan Cvetković kroz ovo podsećanje na Pekićev život iznosi istoriografiju koja je široj javnosti bila manje poznata do danas, zaokružuje celinu Pekićevog života i izdvaja najvažnije sekvence koje su oblikovale buntovnika kakav je bio ovaj umetnik.

 

„Borislav Pekić bio je čovek koji je imao hrabrosti da kaže velike istine u doba jednoumlja, ceo svoj život posvetio je ideji slobode, njegova dela su odisala slobodom i individualizmom. Od tih ideala nije odustajao ni u najtežem dobu života, u svojim zatvorskim danima, a kasnije je te ideje preneo u književna dela i filmske scenarije. Pekić je patnju i žeđ za slobodom i individualizmom pretočio u umetnost. On je svoju političku borbu uzdigao na filozofski nivo i napravio svojevrsnu filozofiju zatvorskog života“.

Ovako o delu velikog Borislava Pekića za Talas govori istoričar Srđan Cvetković sa Instituta za savremenu istoriju u intervjuu povodom objavljivanja njegove najnovije knjige posvećene životu Pekića – „Borislav Pekić – Život buntovnika“.

 

Zatvorski dani: da li se slobodarski duh rađa ili stiče?

Biografija u čast velikom umetniku i borcu za slobodu nastala je sa željom da se oda počast jednom od najvećih pisaca u Srbiji dvadesetog veka, kako ga danas mnogi zovu, ali u svoje vreme neshvaćenom i prognanom.

Srđan Cvetković kroz ovo podsećanje na Pekićev život iznosi istoriografiju koja je široj javnosti bila manje poznata do danas, zaokružuje celinu Pekićevog života i izdvaja najvažnije sekvence koje su oblikovale buntovnika kakav je bio ovaj umetnik.

Istoričar objašnjava zašto ga je baš Pekić inspirisao da mu posveti knjigu i kako su ga njegova dela usmerila u pronalaženju životnog poziva.

„Pekić me je još u ranoj mladosti, kada sam došao do njegovih knjiga, uputio na temu koja je postala i moj životni poziv. Ova knjižica o njegovoj biografiji je neka vrsta omaža na godišnjicu njegovog rođenja. Divio sam se njegovoj hrabrosti da kaže velike istine, a čitajući njegovu biografiju, shvatio sam da je to čovek koji je ceo život posvetio ideji slobode. I u svojim zatvorskim danima, a bio je zatvoren sa samo 15 godina, živeo je u skladu sa tim idejama. Govorio je i pisao o zatvorskoj civilizaciji, uložio godine u istraživanje i napravio neiscrpna, na neki način i naučna dela, ističe Cvetković.

Osnovna stvar koja ga je privukla kod Pekića, osim žeđi za slobodom i života u skladu sa idealima, jeste snaga da se u doba totalitarnih ideologija i kolektivizma, zalaže za individualizam, ostane svoj i uspe u tome, nastavlja istoričar.

Kako se ostaje buntovnik u takvim uslovima – da li je to nešto sa čime se čovek rodi ili se gradi, upitali smo autora knjige.

„Stari Rimljani su govorili da čovek rođenjem dobija neki svoj genij i da ga taj duh prati i čini jedinstvenim i osobenim. Naravno da čovek kroz obrazovanje, odrastanje, socijalizaciju i životno iskustvo može da se menja ali postoji nešto što je osnovna nit i duh koji čoveka prati kroz život. Smatram da se čovek rađa kao nekonformista, a Pekić je bio takav još kao dečak. Onda su došla sva ta iskustva pod okupacijom, izbeglištvo u Banat, pa onda jedna druga vrsta neslobode. Sa oslobođenjem od nacističke okupacije opet je uspostavljeno jednoumlje i totalitarni poredak. Pekić se usprotivio i tome, tu je došao do izražaja karakter koji mu je dat i koji se dalje oblikovao kroz borbu“, naveo je Cvetković.

Na Pekićevo buntovništvo uticala su i streljanja koja je gledao kao mlad dečak, sa samo 14 godina, to što je devojčica koja mu je bila prva simpatija pogubljena pred njegovim očima, ali i iskustva koja je stekao kroz politički aktivizam ili tokom pohađanja gimnazije koja je bila kolevka kritičkog razmišljanja.

„Nije na njega uticalo samo tragično iskustvo posmatranja streljanja ljudi u ranom dobu, video je on to i kasnije. Mislim i na njegov politički aktivizam u vreme izbora 1945. godine kada je opozicija proglasila bojkot, Pekić je rasturao novine Demokratija koje su bile zabranjene. Zatim je u gimnaziji svedočio izgonu mnogih omladinskih grupa, video je kako su dečaci izbacivani od strane skojevaca, propuštani kroz tople zečeve… Sve su to strašne stvari koje su ga morale dalje oblikovati“, ukazuje Cvetković.

Ta iskustva, osećala su se kasnije i kroz Pekićeva dela, posebno patnje koje je doživeo u zatvorskim danima ali i ono što je usledilo.

„Represija posle oslobođenja i ostrašćenost jurišnika totalitarnog režima dalje ga je utvrđivala u buntovništvu i odbrani slobode. Doživeo je iskustvo robije u prepunim i neuslovnim zatvorima, gde je dobio trajnu bolest pluća i video ljude koji spavaju na betonu bez grejanja. To je vreme velikih patnji stotina hiljada ljudi po logorima i zatvorima u Jugoslaviji. Sve je to oblikovalo Pekića i to u onim danima kada se karakter najviše oblikuje“, ističe istoričar.

U to vreme nastalo je i jedno od najpoznatijih Pekićevih dela „Godine koje su pojeli skakavci“ – studija o zatvorskom životu. Kako ističe Cvetković i posle tog perioda Pekićeva borba za slobodu se nastavila jer se nastavlja i represija režima. Sa razlikom što je sada pisac imao dela kroz koja je mogao da prenosi ideje dalje.

Borislav Pekić – Život buntovnika željnog slobode

Foto: privatna arhiva Ljiljane i Aleksandre Pekić; objavljeno u knjizi “Borislav Pekić: Život buntovnika”

 

Darivana sloboda samoupravnog socijalizma

Nešto liberalniji period posle izlaska iz zatvora, ali i dalje u ideološkim okovima, Pekić je označio kao „darivana sloboda“, ukazuje Cvetković dok objašnjava kako je izgledao Pekićev život u socijalističkoj Jugoslaviji.

„On je nastavio borbu i u uslovima samoupravnog socijalizma, koji je bio nešto liberalniji. Taj režim je želeo da održi pozicije na Zapadu i u krugovima koji su ga podržavali iz strateških razloga pa je darivao neku slobodu – umetnicima, studentima, da stvaraju i do određenog nivoa plasiraju svoju kritiku. Pekić je to nazivao darovana sloboda jer je poticala od dobre volje režima, ne od samog građanskog statusa. On je tu socijalističku samoupravnu slobodu označio kao da je darovana, ograničena, ideološki inicirana i konačno zavisna od trenutne volje i hira onog koji ju je dao, objašnjava Cvetković.

Ni sa ovim se Pekić nije slagao, on je verovao i borio se za istinsku slobodu svakog građanina, čoveka kao živog bića ali koristio je „pukotine“ koje je režim ostavljao, kakva je bila umetnost, da plasira svoje ideje.

„Nastavio je i politički aktivizam. Pisao je pod pseudonimima, napisao scenario za film „Dan četrnaesti“ i dobio nagradu u Kanu. Onda je došla 1968. godina, koja nije pripadala njemu, kako je sam Pekić govorio, ali on je to ipak podržao. Imao je širinu da shvati da u tim uslovima, mladi ljudi koji su levičari teže nečemu što je veća sloboda od one koja je postojala do tada. Ljudi su skloni da između levice i desnice prepoznaju različitosti i da na njima insistiraju, umesto da traže najmanji zajednički sadržalac koji je potreban u trenutku da bi se došlo do malog prostora slobode za sve. A onda se dalje mogu razvrstavati i suočavati mišljenja. Pekić je razumeo da je potrebno jedinstvo za osvajanje tog malog prostora slobode i za to se zalagao“, objašnjava Cvetković.

Ipak, ta vrsta tolerancije za različitosti, kakvu je osećao Pekić, nije se razvila ni do danas, smatra Cvetković.

„Kamo sreće da se takva tolerancija razvija u društvu a ne da je došlo do podela kakve su bile devedesetih godina pa i među samim disidentima, zbog čega je došlo do rastakanja fronta“, ukazuje on.

I tada je postojao izbor, smatra autor ove biografije, čovek gleda ili da „bolje prođe“ ili da „pogine za ideju“, kao što je Pekić činio.

 

Borba za demokratske izbore od 1945. do danas

Te dileme o izboru životnog puta, Cvetković poredi i sa današnjim trenutkom kada kaže „ili ćeš biti Luka Kebara ili aktivista neke organizacije koja se bori za ljudska prava, recimo. Izbor postoji“. Ova poređenja dva trenutka, današnjeg i onog u kome je Pekić živeo, istoričar nastavlja kroz prisećanje kako su izgledali izbori ali i bojkot izbora, davne 1945. godine i pre samo nekoliko meseci.

„Gledajući naše društvo iz današnjeg trenutka, moj zaključak je prilično pesimističan. Frapantne su sličnosti i problemi koje su imali slobodni ljudi ’45. godine uoči bojkota izbora koji je proglasila opozicija i bojkota koji je proglašen prošle godine. Politički kontekst je drugačiji naravno, mi nemamo masovna ubistva, nema toliko hapšenja i represija je vrlo sofisticirana, sloboda se drugačije ograničava. Trenutak u kom je Pekić počeo da deluje je trenutak ustoličenja totalitarnog režima. To je  trenutak progona kada su mladi skojevci prebijali kolportere „Demokratije“ što je bio jedini opozicioni list koji je izašao ’45. godine u svega sedam brojeva. Sedmi broj je spaljen zbog izrugivanja nedemokratskim izborima koje je opozicija bojkotovala. Zanimljiva sličnost je što su režimski mediji tada isto davali prostora nekoj kvazi-opoziciji a Demokratska stranka se takođe podelila na dva dela. Mnoge su sličnosti u gušenju demokratije, a Pekić se tada opirao koliko je mogao“, objašnjava Cvetković.

Tu borbu i politički rad nastavio je i kasnije, kroz podršku progonjenim umetnicima, ljudima koji su kritikovali režim, čak i dok je bio u emigraciji u Londonu, ističe Cvetković, a zatim i kada je učestvovao u obnovi Demokratske stranke ’80-tih godina. Iako je kao kandidat Demokratske stranke na izborima u Rakovici izgubio od Šešelja, što je bila loša strateška procena, Cvetković ukazuje da je Pekić mogao, sa svojom reputacijom umetnika i borca za slobodu, da bude spona za celu opoziciju.

 

Ljudi ponovo otkrivaju Pekića

Ipak, nije poživeo dovoljno dugo da tako nešto ostvari, a ni da dobije počast koju srpska javnost, a i svetska, počinje da mu odaje.

„Jedan je od retkih pisaca i intelektualaca koji zaslužuje poštovanje čak i ljudi koji se sa njime nisu slagali do kraja, zbog poštenja, hrabrosti i njegove mudrosti i odmerenosti. Zasluženo ljudi ponovo otkrivaju Pekića“, naglašava Cvetković. U tom pominjemo i veliku diskusiju koja se povela oko  memorijalnog video spota, koji je obavljen u danima pre našeg razgovora, posvećen upravo povodom 90 godina od Pekićevog rođenja. Spot, inače, ukazuje na značaj ovog književnika u Srbiju kroz serijal „Vi ste svet“ koji priređuje Ambasada SAD u Beogradu.

„Ne ulazeći previše u moguće subverzivne namere onog ko je platio ovaj spot i polemike u iščitavanju pojedinih delova, i naročito spornog citata o prošlosti i gledanja u budućnost iz usta jednog od njegovih likova ipak me raduje što Pekićevi citati postaju prihvaćene mudrosti, nekakve gnome, a on postaje nadstranačka i društveno prihvaćena ličnost. Spotovi o Pekiću i ljudskim pravima trebalo je da se emituju mnogo ranije, a da se njegova dela javno iščitavaju i analiziraju i vode ozbiljne diskusije o vrednostima na kojima gradimo društvo. Da se više govorilo o duhovnoj tranziciji i ko će nam biti uzori, ne bismo bili ovde gde jesmo. Jedan od tih uzora je mogao biti Pekić i šteta je za Demokratsku stranku što se udaljila od Pekića, nije dovoljno afirmisala njega i slične ljude koji su bili stubovi demokratije“, zaključio je Cvetković.

Pročitajte i: 

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *