Kakve promene su potrebne opoziciji u novoj godini?
Ivan Životić

Diplomirani politikolog i student Međunarodnih master studija Južne Evrope na Univerzitetu u Glazgovu

Vreme čitanja: 9 minuta

Foto: iStock

 

Decembar uvek predstavlja ono doba godine kada se osvrnemo iza sebe i preispitujemo kakva je bila ova godina iza nas. Poslednje dane u godini obično provodimo razmišljajući o ciljevima i željama u predstojećoj, ali i o tome šta nam se ostvarilo u ovoj godini. Građanima Srbije će ova 2020. godina svakako ostati dugo urezana u sećanju zbog svih nedaća koje su došle kao direktna ili indirektna posledica pandemije virusa korona koje, nažalost, i dalje osećamo.

Stoga, ne bi bilo zgoreg da se pripadnici opozicije okupe, uz poštovanje propisanih epidemioloških mera, da podrobnije analiziraju šta su ih ovogodišnji događaji naučili. Tema za razgovor stvarno ima pregršt: od upravljanja pandemijom, preko uspešnosti kampanje bojkota, sastava koalicione/kolaboracione Vlade, jednoglasja u Narodnoj skupštini pa sve do narednih izbora, najavljenih za 2022. godinu.

U nastavku ću, uz navođenje dobrih i loših primera iz zemlje i regiona, probati da odgovorim na pet, naizgled jednostavnih pitanja, koja mogu poslužiti kao polazna tačka za dalje delovanje opozicije.

 

Ko čini opoziciju? Razdvajanje žita od kukolja

Jedan od najvećih problema na opozicionoj sceni je potreba za „razdvajanjem žita od kukolja“ odnosno organizovanjem svog delovanja bez uključivanja rušilačkih ili preletačkih elemenata. Tako je, primera radi, Gordana Čomić, istaknuta borkinja za rodnu ravnopravnost i demokratiju, kao dugogodišnja opozicionarka i član Demokratske stranke našla svoje mesto u Nemanjinoj 11. Ovaj zadatak postaje još teži ukoliko se uzmu u obzir diverzantske aktivnosti vladajuće stranke poput blaćenja opozicionih lidera u skoro svim nacionalno dostupnim medijima, te instaliranja satelitskih partija i pokreta koji skidaju glasove opozicionim listama na izborima. Ilustrativan primer može biti i ulazak Aleksandra Šapića u Vladu nakon prvobitnog opozicionog predstavljanja javnosti tokom predizborne kampanje ili pak, masovno glasanje za Savez vojvođanskih Mađara na izborima u Vranju.

Druga dilema se tiče toga koji ljudi treba da budu pokretači promena u Srbiji i svodi se na pitanje: Da li opoziciju treba da predvodi novo lice ili neko sa prethodnim iskustvom vladanja?

S jedne strane, novi ljudi koji su proteklih osam godina nicali na opozicionoj sceni često su bili „sasečeni u korenu“  zbog kombinacije dva razloga. Prvo, zbog izloženosti medijskoj propagandnoj mašini režima koja je u velikoj meri negativno oblikovala percepciju javnosti o ovim ljudima. Tako je Saša Janković umnogome bio „satanizovan“ u medijima i optuživan za razne afere i zločine, ali je ipak iz drugih razloga tako brzo završio svoju političku karijeru. Drugo, zbog svojih loših poteza koji su anulirali dotadašnji uspeh, opozicija je vremenom gubila na snazi. Ovo se može primetiti na primeru Pokreta Dosta Je Bilo (DJB), koji je u periodu od 2014. do 2017. godine beležio rast u rejtingu, da bi nepromišljenim samostalnim izlaskom na predsedničke izbore 2017. i formiranjem neprirodne koalicije sa srpskim pokretom Dveri na lokalnim izborima u Beogradu 2018. godine srozao svoju prethodnu podršku, i na poslednje održanim izborima pre skoro pola godine osvojio manje od 3% podrške birača, koliko je iznosio umanjeni izborni cenzus.

Sa druge strane, opozicioni lideri koji su u prošlosti obavljali najviše državne funkcije poput Borisa Tadića, Vuka Jeremića i u manjoj meri Dragana Đilasa, smatraju da je njihovo političko iskustvo neophodno kako bi došlo do političkih promena. Doduše, činjenica je da ne postoji to političko iskustvo koje bi nadomestilo negativnu percepciju u narodu o pomenutim ljudima. Za to je jednim delom zaslužna pomenuta propagandna mašinerija Srpske napredne stranke (SNS), ali su dobrim delom krivi i sami opozicioni lideri zbog svojih loših odluka i načina upravljanja do 2012. godine, kada su pomenuti faktori doveli na vlast koaliciju sastavljenu oko SNS i SPS.

 

Odgovor u pristupu političara iz Crne Gore

Odgovor na obe dileme se nalazi negde na sredini i slučaj nedavno održanih parlamentarnih izbora u Crnoj Gori može pružiti značajne lekcije našim opozicionarima. Iako je tzv. „razvlašćivanje“ Demokratske partije socijalista (DPS) Mila Đukanovića počelo sa protestnim litijama zbog donošenja Zakona o slobodi vjeroispovesti, ključ izbornog uspeha se ogledao u tome što su se prekaljeni opozicionari povukli u zadnje borbene redove i prepustili neuprljanim imenima poput prof. Zdravka Krivokapića, Dritana Abazovića i Alekse Bečića, da budu lica promena. Smena vlasti predstavlja maratonski a ne sprinterski poduhvat, i tako se prema njoj treba poneti. U suštini, pripadnici vrhuške nekadašnje vlasti bi trebalo da imaju dovoljno političkog takta da procene da li je sada vreme za njih da se povuku sa glavne pozornice i prepuste novim ljudima „dirigentsku palicu“. Zatim, (relativno) novi ljudi u politici to ne bi trebalo da uzmu zdravo za gotovo, budući da im je logistička, finansijska i savetodavna podrška od iskusnijih opozicionara neophodna kako bi zajedničkim snagama mogli da zaprete na narednim izborima.

 

 

Gde se vodi borba? Beograd nije isto što i Srbija

Opozicija, a pogotovo onaj njen „građanski“ deo, pravi veliku grešku fokusirajući sve svoje napore na osvajanje glavnog grada. Beograd je svakako najmnogoljudniji i najveći grad u Srbiji, ali daleko od toga da je i Beograd = Srbija. Našu zemlju čine i mnoga druga urbana i ruralna mesta čijim stanovnicima nisu glavni problemi novogodišnja dekoracija na Trgu republike, estetika spomenika Stefanu Nemanji na Savskog trgu ili gradnja gondole na Kalemegdanu.

Politika se oduvek ticala i uvek će se ticati ljudi i njihovih potreba. Celokupna opozicija mora da spusti svoje delovanje na lokalni nivo i izvan Beograda. Moraju da razgovaraju sa ljudima kako bi videli koji su to problemi koji pogađaju konkretno njihovu zajednicu. Onda će ustanoviti problem pijaće vode u Zrenjaninu, napuštena sela u Homolju, ilegalnu izgradnju MHE u Vlasotincu i razumeti uvek nezadovoljne malinare u okolini Arilja. U tim sredinama moraju da stupe u kontakt i da stanu iza lokalnih inicijativa i ljudi od ugleda i podržati ih na mikroplanu. Lokalni problemi su bliži i opipljiviji svakom stanovniku, te je pozitivan efekat proistekao iz njihovog rešavanja vidljiviji nego priča o bilo kojoj temi iz domena „visoke politike“. Žitelju prosečnog srpskog sela će biti mnogo draže zalaganje za rekonstrukciju puta u njegovom mestu od vašeg protestnog pisma upućenog nekom poslaniku u Evropskom parlamentu zbog situacije u našoj državi. Meštani sela Rakita zajedno sa pripadnicima pokreta „Odbranimo reke Stare planine“ (ORSP) i drugim aktivistima, srušili su cev za MHE u ovom selu. Ovo je bila samo kulminacija dvogodišnje borbe protiv izgradnje mini-hidroelektrana na teritoriji Srbije i ponavljam, osvajanje vlasti predstavlja maraton a ne sprint.

 

Lokalna politika po ugledu na slučaj Banjaluke

Ovde takođe može poslužiti primer iz regiona. Uspeh Draška Stanivukovića iz Partije demokratskog progresa (PDP) na nedavno održanim lokalnim izborima u Republici Srpskoj, pokazatelj je kako višegodišnji trud i razgovor sa ljudima od vrata do vrata, donosi rezultat. On je pobedio Dodikov SNSD u Banjaluci i tako započeo proces promena u inače politički nepromenljivoj sredini.

 

 

Šta raditi? Rešenja za konkretne probleme

Nakon što su otkrili koji su to pojedinačni problemi u svakoj od lokalnih zajednica, predstavnici opozicije moraju da prvo, ukažu na njih, a zatim i da predlože načine za njihovo rešavanje. Da ne bi sve ostalo na praznim rečima, neophodno je aktivno zalaganje za “obične” građane i njihove probleme, da oni ne deluju tako „malo” i „nebitno” političarima koji sede u Beogradu. Pored ponuđenih rešenja za konkretne probleme, treba osposobiti lokalne inicijative i grupe građana za samostalno delovanje. Na taj način će ti pokreti nastaviti da deluju u cilju rešavanja problema svoje zajednice i tako jačati svoj ugled i organizacione kapacitete za predstojeće izbore, kada se bude „presavijao tabak“. Članovi tih inicijativa će potom pokretati svoje projekte, samoinicijativno buditi usnuli aktivizam kod lokalnog stanovništva i, u krajnjoj meri, biti posmatrači ili kontrolori na budućim izborima, te tako smanjiti neregularnosti.

Treba navesti pohvalne primere institucionalne ili vaninstitucionalne borbe koje su ličnosti sa političke scene individualno vodile, i koje su donele opipljive rezultate. Tu je svakako uzbunjivanje Marinike Tepić o poslovanju Telekoma, zalaganje Balše Božovića da se profesorke iz Ćuprije vrate na svoj posao, kao i istraživanje analitičara Bobana Stojanovića o neregularnosti parlamentarnih izbora održanih ovog juna. Svi ovi primeri pokazuju kako trud, ma koliko bio individualan i ticao se neke naizgled marginalne stvari, i te kako može da naškodi celokupnom sistemu, te kako može pozitivno da utiče na nečiji ugled u zajednici.

 

Kako – bez medija, resursa i jedinstva?

Ograničenja manevarskog prostora opozicije su mnogobrojna, a ovom prilikom izdvojio bih tri: mala zastupljenost ili negativno prikazivanje u većini medija, smanjenje finansijskih resursa zbog napuštanja parlamentarnih fotelja i rascepkanost cele opozicije. Ipak, postoji nekoliko poteza koji se mogu preduzeti u narednom periodu.

Činjenica je da su pripadnici opozicije, usled prva dva pomenuta razloga, sveli svoje pojavljivanje u javnosti prevashodno na televizije u vlasništvu United Media Group-e: N1, Nova S i Newsmax Adria, kao i u probranim nedeljnim listovima. Potom, povratnu informaciju o svojim idejama i stavovima dobijaju samo sa društvenih mreža, odnosno uglavnom sa Tvitera koji pretežno i koriste njihove pristalice. U tome leži srž problema.

Srpska opozicija ne pokušava da premosti ogroman jaz koji postoji i koji se produbljuje između „dve Srbije“: između one koja je priklonjena Aleksandru Vučiću, i one koja je protiv njega. Ovo je najznačajniji društveni rascep koji trenutno postoji u našem društvu i iz njega proizilaze sve ostale podele. Fokusiranim delovanjem na isključivo svoje i previše fragmentisano biračko telo, opozicione snage ne postižu suštinski ništa u cilju smenjivanja trenutne vlasti. Rezultat je manjak poverenja građana u sposobnost opozicije da nešto uradi i sve niži rejting koji se ogleda u izbornim (ne)uspesima.

Smatram da postoji pogrešno shvatanje među članovima tzv. „bojkot opozicije“, da je niska izlaznost jedan od uspeha njihove kampanje bojkota. Premda mislim da je ta kampanja bila uspešna u tome da je ogolila istinske namere nekih kvazi-opozicionara, koji su iskoristili prvu priliku da uđu u vlast, sa druge strane, verujem da među apstinentima postoji značajan procenat ljudi koji nisu glasali jer ne mogu da se poistovete ni sa jednom od ponuđenih opcija (bile one bojkotaške ili ne). To se takođe može videti na osnovu opadajućeg izbornog rejtinga političkih opcija iz ove grupacije. Ovo je posledica preokupiranosti opozicije međusobnim optužbama i sukobima koje savršeno opisuju staru latinsku izreku divide et impera (zavadi pa vladaj), koju je predsednik Vučić instrumentalizovao i usavršio tokom ovih osam godina na vlasti. Opozicija mora da razume da postoje ljudi koji podržavaju Aleksandra Vučića zato što ga vide kao „manje zlo“, a ne kao „nužno dobro“ i oni su im najveća šansa za svrgavanje postojećeg režima.

 

Ekonomija, pandemija, borba protiv kriminala – teme koje zanimaju građane

Stoga, neophodno je izaći na teren i razgovarati sa ljudima o temama koje su najbitnije za njih i srušiti postojeće mitove i predrasude. Treba pomenuti ekonomiju i objasniti im zašto „najviša prosečna plata“ nije adekvatno merilo za naš boljitak, kako je „nikad veća zaposlenost“ samo proizvod manipulacije pojmom „zaposlen“ i kako su strani investitori dovedeni našim novcem i resursima, da bi otvarali nekolicinu radnih mesta plaćenih minimalcem i popunjenih stranačkim kanalima.

U kontekstu globalne pandemije koja je odnela preko milion i po života u svetu, treba pričati o krahu našeg zdravstvenog sistema koji se našao pred pucanjem jer nam godinama unazad doktori odlaze u inostranstvo, gde su više cenjeni nego što su u zemlji iz koje su ponikli i u kojoj su se obrazovali za ovaj, najplemenitiji poziv. Treba pričati o zataškavanju broja zaraženih, o tome kako smo bili zatvarani na nekoliko dana da bi, po njihovom proglašavanju pobede nad bolešću, mi bili krivci za porast zaraženih usled izbora, utakmica i drugih velikih okupljanja.

Naravno, nije zgoreg baciti pogled u arsenal protivničkog tabora. Tamo ćete videti da je prva stvar koju je Aleksandar Vučić uradio, kada se domogao vlasti, bila organizovanje eksplozivnih i dugo očekivanih konferencija za medije na kojima se najavljivala borba protiv organizovanog kriminala i tajkuna. Ta politika je dala rezultata i njegova podrška je skočila u prvim danima promene režima, baš zato što ljudi cene svoju sigurnost i žele da se osećaju bezbedno. Stoga, pitajte ljude kako se osećaju po pitanju svoje sigurnosti i da li smeju sami uveče da se vraćaju kućama. Proverite koliko veruju policiji nakon njihovog ophođenja na julskim protestima i objasnite im kako privatno obezbeđenje čuva zgradu MUP-a.

 

 

Podele među opozicijom – otuđenost birača

Fragmentacija opozicionog bloka na manje značajne aktere dovela je do nemogućnosti za bilo kakvim efektivnim delovanjem. Previše sličnih, izlizanih opcija koje nude izbor zasnovan na „manjem zlu“, prouzrokovale su ogromnu otuđenost kod birača. Opozicija je trenutno efikasna kao puška „sačmarica” koja svojom mnogobrojnom i sitnom municijom pogađa metu, ali na većim distancama se sačma više raspršuje i teže se dostiže cilj. Predstavnici opozicije treba da napuste metod „sačmarice“ i da deluju kao lovačka puška „dvocevka“ jer onda imaju veće šanse da pogode metu, „udaljenu“ oko godinu i po dana. Neophodno je grupisanje političkih stranaka i pokreta opozicije u dva tabora: „građanski“ i „narodni“, koji će pre same podele dogovoriti svoja osnovna načela i principe, od kojih glavno mora biti promena postojećeg režima sa Srpskom naprednom strankom na njegovom čelu. Savez za Srbiju je neprirodna i prisilno osnovana organizacija labavo povezanih aktera, i mora se reformisati i uključiti ostale opozicione aktere na prethodno navedeni način. Ideološka podela unutar opozicionog bloka će postati zdrava osnova za njihovo dalje nadmetanje u budućnosti, i na taj način se glasovi neće rasipati između bliskih političkih opcija ali neće doći ni do potpunog preklapanja političkog programa. Takva opozicija može da očekuje pogodniji rezultat i značajniji udeo u glasovima birača, ali ne nužno i pobedu na narednim izborima. Za nju je ipak potreban određeni kontinuitet ispunjavanja predizbornih i post-izbornih obećanja.

 

Umesto zaključka

Srpska opozicija treba da iskoristi predstojeći period za svoju konsolidaciju i zbijanje borbenih redova. Iako su izbori na svim nivoima već najavljeni za proleće 2022. godine, predizborna utakmica je uveliko u toku. Režim na svojoj strani ima uniformisanu Narodnu skupštinu, punu poslanika koji se takmiče u dokazivanju svoje partijske poslušnosti vređajući opoziciju (i članove njihovih porodica), podmazanu propagandnu mašinu koja će uslove za odigravanje same „utakmice“ činiti još nepovoljnijim kako vreme bude odmicalo. Na sve to, međunarodnoj zajednici odgovara stabilnost sistema, ma koliko on bio daleko od demokratije. Opoziciji ne preostaje ništa drugo nego da se, poučena dobrim praksama iz susedstva, razvrsta u minimalan broj kolona i krene u dugotrajnu i iscrpljujuću borbu na svim frontovima, kako na lokalu, tako i nacionalnom nivou, zalagajući se za prevazilaženje bazičnih problema u nastojanju da pokaže ljudima da postoje stvari koje trenutna vlast prikriva jer ne želi da ih reši. U borbu da prikažu svojim a i tuđim biračima, da nije bitno da imamo manji broj zaraženih na milion stanovnika od Hrvatske, već da imamo dovoljno jak zdravstveni sistem i stabilan ekonomski rast koji će nam omogućiti da se izborimo sa svakim narednim „talasom“ zaraze ili nekim novim virusom. Moraju da pokažu da nije bitno što smo prikazani kao najbolja država na kontinentu po svim mogućim parametrima, kad će za koju godinu biti više naših sugrađana u Evropi nego u svojoj zemlji.

 

Kada?

Ostao sam dužan odgovor na još jedno pitanje: kada? – Istog momenta.

 

Pročitajte i: 

 

*Stavovi izraženi u autorskim tekstovima na Slobodnom uglu predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *