Florijan Biber – Protesti deluju samo kao deo šire strategije, kao i bojkot
Vreme čitanja: 4 minuta

Foto: Talas

Tekst je deo serijala „Dve godine od protesta #1od5miliona“

Protesti deluju samo ako su deo šire strategije. Ovo ukazuje na jedan problem kod opozicije i društvenih pokreta poslednjih godina – često su koristili samo jedan pristup, nisu ga integrisali u širu strategiju. Slično je i sa bojkotom izbora.

 

Iako je višemesečna eksplozija nezadovoljstva na protestima „Jedan od pet miliona“ odjeknula i u međunarodnoj javnosti, pravila su se poređenja sa „žutim prslucima“ ili „šarenom revolucijom“, promena koju su građani očekivali je izostala.

Koji su uzroci tome, šta razlikuje demonstracije u Srbiji od drugih sličnih pokreta u svetu i kako su protesti uticali na vlast u Srbiji, za Talas je odgovarao Florijan Biber, profesor Centra za jugoistočne evropske studije Univerziteta u Gracu.

 

Talas: Pratili ste događaje oko protesta “Jedan od pet miliona” u Srbiji. Koji je vaš najjači utisak o ovom izrazu nezadovoljstva, po čemu ćete ih pamtiti?

Biber: Moj glavni utisak je bio da se, posle mnogih prethodnih protesta poput onih koje je organizovao pokret „Ne davimo Beograd“ i drugih, ovo čini kao prvi širi protest protiv narušavanja demokratije i predsednika Vučića. Zbog toga je bilo ohrabrujuće videti građane koji su spremni da se aktiviraju i izađu na ulicu. Istovremeno, bio sam zabrinut dok sam gledao istaknutu ulogu Boška Obradovića i Dveri čija je politička agenda krajnje desničarska, ksenofobična i ekstremno nacionalistička. Takođe sam bio zapanjen koliko su protesti bili neodređeni, da nisu imali jasne ciljeve, tako da je već u početku izgledalo da je samo pitanje vremena kada će protesti početi da nestaju i osipaju se.

 

Kako su Vam zvučali zahtevi protesta, da li su mogli biti bolje formulisani, da li bi to dalo drugačije rezultate?

Zahtevi su bili prilično zbunjujući i nisu bili usredsređeni. Ovo je izrazito povezano sa heterogenom prirodom pokreta i stranaka koje su podržavale proteste. Dalje, mislim da su protesti uspeli da artikulišu i izraze nezadovoljstvo padom demokratskih vrednosti ali nije bilo opipljivog zahteva koji bi bio dostižan. Pokreti moraju imati jasan cilj koji je ostvariv, u suprotnom moraju da nađu drugi način za dugoročni politički aktivizam. Nije bilo takvog cilja ili ih je bilo previše. Da su se ​​usredsredili na slobodne i poštene izbore to bi bilo od pomoći, ali opet nije to ono što ih je pokrenulo.

 

Da li mislite da postoji prostor za poređenje nekih velikih građanskih protesta u svetu, poput „žutih prsluka“ u Francuskoj ili protesta u Čileu, sa protestima koji su se proteklih godina odvijali na Balkanu – Makedonija, BiH, Albanija, i gde su u tom kontekstu protesti „Jedan od pet miliona“?

Ne bih to upoređivao sa “žutim prslucima”. Taj pokret se formirao u demokratskom kontekstu i započeo je u ruralnoj Francuskoj ili tačnije na periferiji. Ona artikuliše duboko nezadovoljstvo elitama i imala je snažne krajnje leve i krajnje desne struje. „Jedan od pet miliona“ je bio drugačiji jer je izričito bio protiv sve veće autoritarnosti srpske Vlade i predsednika. Stoga je uporediviji sa takvim protestima u Severnoj Makedoniji i drugde gde je meta bila autoritarnost, a ne populistički bunt ili protest protiv neoliberalne ekonomske politike. Naravno, oni mogu imati neke slične pritužbe na vlast i strategije, ali oni se inače razlikuju od „žutih prsluka“ i drugih takvih protesta.

Slučaj Srbije samim tim više liči na proteste u Makedoniji, poput „Protestiram“ 2015. godine i kasnije „Šarene revolucije“. Iako su protesti u Srbiji mogli da se ugledaju i „pozajme ideje“ od mnogih drugih sličnih pokreta u svetu, mislim da su zadržali prilično konvencionalan pristup. Protesti u Skoplju su, na primer, „obojili“ vladine zgrade i spomenike bojom, čineći ih vrlo vidljivim. Mnogi društveni pokreti često koriste pametne načine da dođu do ljudi koji bi mogli da saosećaju sa ciljevima, ali nisu učestvovali.

 

Koliko su protesti „oštetili“ Vučićevu vlast?  Videli smo znatno drugačiju reakciju vlasti na proteste u julu, kada je policija rasterala građane suzavcem i pendrecima. Da li mislite da su protesti „Jedan od pet miliona“ na neki način uticali na takvu promenu odnosa prema demonstrantima?

Protesti nisu oštetili vlast odmah. Činjenica da je pokret uključivao i krajnje desničarske grupe poput Dveri, dodatno ga je potkopala, jer je njihova poruka bila drugačija od ostalih reformističkih partija. To je takođe podrivalo međunarodni odjek protesta. Dok su protesti „bledeli“ pokazalo se da je strategija „čekanja“, koju je primenila vlast, bila uspešna.

Vlada je od tada postala autoritarnija i agresivnija. Nasilniji odgovor u julu imao je veze sa činjenicom da protesti nisu bili organizovani i spontani, pa je represivniji pristup lakše primeniti od premlaćivanja opozicionog rukovodstva. Dalje, julski protesti su i sami bili nasilniji nego „Jedan od pet miliona“, i na njima su bile istaknutije desničarske grupe što je vlasti dalo opravdanje za represiju.

Dokle god Vlada ima čvrstu kontrolu političke moći, kontrolu medija i drugih poluga, protesti i slični pokreti malo šta mogu da učine. Konkretno, sa rascepkanom opozicijom koja takođe nije previše popularna, teško je videti da neki protesti uspeju.

 

Šta smatrate najvećim problemima u demokratskim i institucionalnim procedurama u Srbiji, koji su primorali građane da protestuju – zašto građani vide demonstracije kao jedini način da odgovore na te probleme?

Protesti deluju samo ako su deo šire strategije. Ovo ukazuje na jedan problem kod opozicije i društvenih pokreta poslednjih godina – često su koristili samo jedan pristup, nisu ga integrisali u širu strategiju. Slično tome, bojkot izbora ovog juna nije bio deo šireg pristupa opozicije. Zato vladajuća stranka može zanemariti proteste i bojkot jer zna da će oni na kraju propasti.

Uspešan pritisak koji dovodi do promena, u kontekstu kao što je Srbija zahteva snažni društveni pokret, zajedno sa jedinstvenom političkom opozicijom, koristeći različite strategije, i potreban im je jasan razlog za okupljanje. U Makedoniji su upravo prisluškivanja, a zatim pomilovanja pokrenula živopisnu revoluciju. U Crnoj Gori je okidač bio Zakon o vjeroispovesti. Samo opšti demokratski pad nije dovoljan da mobiliše građane. U Mađarskoj je vlada uvek imala posebne mere koje su direktno uticale na građane pa su se oni zbog toga mobilisali, ne zbog opšte lošeg društvenog stanja.

Pročitajte i: 

Vesna Pešić – Propuštena šansa opozicije za vezu sa građanima

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *